ПАКЕТ ИНФО – ПОМОЋИ – 3.ДЕО: СЕКСУАЛНОСТ ПОСТАЈЕ БАЗИЧНА КАРАКТЕРИСТИКА

Неохуманизам је, по својој суштини, античовечан. То је пројекат за превазилажење и поништавање човечности.

Пуноћа самоизражавања може се достићи само уз услов слободе. Због тога слобода постаје кључна категорија неохуманизма. Без обзира на то што је новом човеку слобода нужна ради достизања конкретног циља – самореализације, то је у већој мери слобода у негативном, него у позитивном смислу. Ничим неограничена самореализација је по својој суштини бесадржајна. Циљ конструктивне делатности је увек пресаздање [реконструкција] објекта у који се улаже рад. Овај објекат – било да је то средина која нас окружује или ми сами – обично се противи нашим напорима, тј. поставља пред нас одређена ограничења. Ново се ствара из прожимања с тим ограничењима. Грубо речено, ако желиш нешто да учиниш, за то ти је потребан материјал, а сваки материјал има своје особине које те ограничавају. Управо је због тога стварање – напор; тешкоћа је условљена противљењем материјала. Ако уклониш противљење, нестаће и рад и стварање. Слобода самореализације је неактивна слобода; може се чинити све што се хоће, а то значи да је свеједно хоће ли се нешто чинити или неће. Или, ако се акценти поставе нешто другачије, слобода самореализације избавља од неизбежности рада на организацији сопствених напора на неки конкретан начин (а у том смислу и од неопходности рада на себи).

Главна брига онога који тежи сличној слободи није постизање позитивних резултата, него спасавање од утицаја спољашњих фактора. Што је даље отишло ослобађање, утолико је самовољније могућа самореализација. Ако се овога доследно придржава, индивидуа почиње себе да доживљава безлично, као канал кроз који се реализује неко мноштво могућности својствено човеку као таквом или, говорећи језиком савремене културе – несвесно. Отуда следи да се захтев за слободом у значајној мери своди на захтев да се створе услови који ће потпомоћи максималну пројаву несвесног у човеку.

Међутим, чак се и у свету неохуманизма претпостављају нека ограничења самореализације. Она су повезана с тим што право на самореализацију једне индивидуе не сме водити ограничавању тог права код некога другог. Никоме се не могу наметати било какве форме (мишљења, схватања, понашања, друштвеног организовања и сл). При том се чак и једноставна тврдња о нужности постојања општих (а утолико пре обавезних) форми сматра наметањем. Као резултат тако доследно спроведене заштите индивидуе од различитих видова присиле појављује се супротан ефекат: човеку се намеће модел у којем су обавезне форме забрањене. Неохуманизам од свакога захтева да се сагласи са тим да не постоји ништа што је општепризнато и да је све само резултат његовог личног избора (самовоље). Фактички, од човека се захтева да се одрекне традиције.

Човек који се налази унутар традиције полази од тога да постоји нешто што га регулише. Постоје норме о којима се не расправља. Прихватајући традицију, човек је прихвата у потпуности: ако се твоје представе или поступци не подударају с оним што носи традиција, ти се трудиш да промениш њих, а не традицију. Приступ неохуманизма је супротан: он обавезује човека да из традиције преузме само оно, што је њему разумљиво и што се подудара с његовим текућим представама. Све остало мора бити одбачено, а ако не дође до овог разграничења, то значи да човек учествује у утврђењу оних вредности и позиција које он сам не прихвата, због чега је несрећан и бива осуђен. На тај начин се свака традиција на нивоу индивидуе претвара у избор, у лични „сегмент”, и поставља се питање да ли се тада дати човек уопште може сматрати припадником ове или оне традиције? По својој суштини, неохуманизам је управљен ка поткопавању традиције као принципа организовања човечанства.

Када говоримо о традицији, пре свега имамо у виду религије. Неохуманизам све светске религије схвата као збирку система интелектуалне принуде и присиле у правилима понашања. Са становишта неохуманизма, индивидуи треба помоћи да добије већи степен слободе унутар религиозног система, а саме ове системе треба модернизовати. Модернизација религијеозначава проширење сфере могућег, тј. укидање традиционалних ограничења. Ако се слична модернизација заиста спроведе, онда ће се идентитет религије изгубити, и остаће само спољашња љуштура и назив, који означава простор за слободно самоизражавање индивидуа.

На сличан начин неохуманизам пресаздава и атеистичку традицију. У класичној варијанти, атеизам се базира на доследном и свеприсутном рационализму, који представу о универзуму изводи искључиво из онога што се спознаје помоћу разума. За класични атеизам, Бог и сујеверје су појаве које припадају истом поретку – и једно и друго је митологизација реалности у условима дефицита веродостојног знања. Рационализам, који се исповеда као универзални метод, приморава човека да присили себе да с поверењем прихвати непостојање онога што се пориче, исто онако као што га религиозна традиција подстиче да прихвати постојање онога што не подлеже нашем непосредном искуству. Са становишта неохуманизма, доследни рационализам је један од система принуде, који спутава слободу самоизражавања индивидуе. Индивидуа се мора ослободити диктата рационалног принципа. Нови човек уопште није обавезан да порекне постојање онога што се не може рационално спознати. То у пракси значи да сујеверја морају бити рехабилитована. Допуштен је сваки вид мистицизма и једино што заслужује осуду је прихватање религиозног система. Може се, колико год то човек жели, говорити о Богу и религиозном осећању, подразумевајући под тим све што неко пожели, али се мост од Бога до религиозне традиције никако не може постављати.

Однос неохуманизма према традицији одражава се у његовом односу према вредностима. Нови човек сам саставља сопствени збир вредности, укључујући овде само оно, што њему у датом тренутку изгледа као вредност. Вредност престаје да поставља вертикалу према којој би се требало равнати. Тачније, степен у којем ће то чинити треба да одреди сама индивидуа: она може да узме у обзир вредност било чега што се традиционално сматра вредношћу а може и да га искључи из свог списка вредности. Напротив, на том списку се може наћи и оно што је за класичног човека незамисливо да се посматра као вредност.

За новог човека не постоји друштвено морално понашање, може да постоји само друштвени морал. Другим речима, јавни поступци могу бити ограничени, али само у случају да ометају самоизражавање других људи. На пример, непожељно је да човек по улици хода наг, пошто други људи не желе да се нађу у таквој околности; међутим, ако нико не буде приговарао, онда у таквом понашању нема ничега што би било за осуду. У складу с идеологијом неохуманизма, друштво још увек регулише узајамне утицаје људи и различита схватања моралности, али више нема права на саме моралне ставове. Нико не може да укаже другоме шта треба да сматра моралним, а шта не. Моралност постаје само лични, персонални избор сваке индивидуе.

Морална слобода се првенствено тумачи као сексуална слобода. Свака сексуална оријентација се сматра дозвољеном. Свако сам одлучује ком полу припада (без обзира на физиологију коју је добио приликом рођења). Свако сам одлучује на који ће начин постићи сексуално задовољство. Најважније је да при том не буде насиља над другом индивидуом, а уз узајамну сагласност све је могуће…

Сексуалност постаје базична карактеристика људске индивидуалности. Управо се у сексуалној сфери човек показује онаквим какав заиста јесте, односно, он овде, у сагласности с идеологијом неохуманизма, остварује пуноћу људског бића. Сексуалност, такође, најмање од свега, допушта рационалну регулацију и за неохуманизам је то знак њене примарности, онтологичности и фундаменталности. Сексуална енергија (или, како се каже у неохуманистичкој литератури, либидо) за новог човека постаје главна и готово једина сила која условљава све видове човекове делатности.

Централно место сексуалности у портрету индивидуе приморава нас да је прихватимо као апсолутну вредност. Нико нема право да ограничава нечију сексуалну слободу. Индивидуа се обавезно мора упознати са својим сексуалним правима. Све ово несметано постоји унутар неохуманистичког погледа на свет, заједно са забраном вредности од општег значаја. Неохуманизам не види овде никакву противуречност. За неохуманистичку свест, природну стратешку предност поседује „празна”, неутрална позиција, која се може испунити сваким садржајем, тј. позиција из које се може прећи у сваку другу. Механизам који штити предност „празне” позиције, назива се толеранција.

Под толеранцијом обично подразумевају идеологију према којој свака пројава самоизражавања индивидуе, ако није усмерена ка присиљавању других, има право на постојање у јавном простору и мора се прихватити као нормално стање ствари. Фактички, толеранција штити интересе индивидуа чији се персонални систем вредности разликује од класичног.

За човека који се придржава традиционалних, класичних вредности, усвајање идеје толеранције подразумева да се одрекне места своје традиције у слици света: он мора да призна ограниченост значаја вредности које је установила традиција, јер оне нису праведне према свима; у неком смислу, управо то и јесте одрицање од традиције.

За индивидуу са персоналним системом вредности, толеранција значи одрицање од претензија на општи значај датих вредности. Толеранција га избавља од обавезе да пропагира, па чак и да штити своје вредности. У толерантном свету нема потребе да образлажеш зашто имаш управо такве ставове. Можеш једноставно да будеш онакав какав желиш да будеш, не размишљајући много о свом бићу. Најкомотније ће се осећати онај који достигне потпуну равнодушност у односу на сопствени поглед на свет. И управо ће такав човек бити максимално толерантан: право других да имају сопствени систем вредности за њега ће бити потврђено правом да и он сам има било какав систем вредности. Међутим, човек који је доследан у сопственим ставовима неминовно ће такву доследност очекивати и од своје околине, што значи да ће бити мање толерантан.

Нови човек се мора избавити од класичних менталних структура, будући да оне на природан начин у себи носе строгу хијерархију вредности. Због тога све друштвене везе, изграђене на класичном погледу на свет, морају бити покидане, а на месту традиционалних друштвених форми ствара се друштвеност новог типа. Ово се у великој мери укршта с оним о чему смо раније говорили: уместо политичких партија појављују се тренутне политичке кампање, које нису отишле далеко од уличних масовних окупљања (што, уосталом, не умањује њихову ефикасност; већ смо видели примере револуција организованих на тај начин), гласања путем интернета и сл. Цркве које су се формирале током историје преживљавају тешка времена. Количина конфесија и јурисдикција ће у будућности само нарастати. Унутар сваке цркве треба очекивати све гласније захтеве да се узму у обзир гледишта ових или оних група, тј. присутно је јачање секташке свести. Са становишта неохуманизма, управо секте (и пожељно је да буду што мање) морају заменити крупне традиционалне конфесије. Најзад, мења се и породица, тај фундаментални и најконзервативнији модус људске друштвености. Класична породица је повезана с потпуно конкретним схватањем света. Нова породица мора бити избављена од свега што излази изван граница тренутног („овде и сада”) саживота неколико индивидуа. У складу с овом идејом, породица почиње да се схвата као привремени споразум, заједнички подухват, с правом сваког учесника да оде у било ком тренутку.

Требало би нагласити да логика неохуманизма води ка томе да се, уместо суштинске зависности људи једног од другог која проистиче како из људске природе, тако и из основа које су постављене изван човека (уосталом, ни сама наша природа није последица нашег избора, она нам је дата) и изражавају се у виду односа који често нису подложни формализацији (љубав, пријатељство, част, дужност, одговорност, захвалност, и сл) свуда се појављује систем односа заснованих на формалном одређењу права и обавеза. Нови човек је – јуристички човек.

Свет, који се регулише правом, захтева правно одређење најразличитијих страна људског бића. Из тог разлога, јуристику нужно прати формализација. Формализација, пак, има своју сопствену логику у складу са којом постоји само оно што је пописано. Отуда потичу две основне тенденције које освајају свет победничке јуристике. Прва је гомилање масива закона пред којим је човек потпуно немоћан и ништаван. Он више не може да познаје све те законе који се тичу његовог живота. Непознавање закона га, међутим, не ослобађа одговорности. Закон може бити примењен у сваком тренутку и ми не можемо знати шта ће то у нашем животу бити тачка примене његове натчовечанске моћи. Друга тенденција подразумева да нови човек више не зна да живи а да не завирује у закон (или било који други нормативни или званични документ). Он тежи да одговара ономе што је прописано. Другим речима, целокупан друштвени живот, сви његови међуличносни односи, показују се као строго прописани. Човеку говоре да је савршено слободан, али се та слобода тиче једино њега самог. У коначном исходу, сва слобода новог човека састоји се управо у томе да нико на целом свету не може да ступи с њим у било какве односе (макар и само да му понуди контакт) изван оквира усклађеног правилника. Свако се претвара у самовласног краља, чији је сваки корак прописан утврђеним протоколом.

Тешко је живети у таквом свету. Сваки краљ машта о томе како ће побећи од протокола. Човек неминовно тражи могућност да изађе изван граница формалног општења. Међутим, шта да учини нови човек, ако је у базичним друштвеним везама све што је неформално проглашено за злонамерно нарушавање индивидуалне слободе и активно се потискује? Преостало је само једно: покушај да се изграде неформални односи на маргинама друштвености – у сфери случајних, необавезних и неважних веза.

Отуда потиче толико растућа популарност друштвених мрежа на интернету. Друштвена мрежа обезбеђује управо тај жељени спој неформалног општења с удаљеношћу од самог чина општења, која је неопходна за новог човека. Општење на друштвеној мрежи може се у сваком тренутку прекинути; нико од учесника општења не осећа се одговорним за било шта; овакав вид општења дозвољава појединцу да се не открива, па чак и да имитира себи непознате квазиличности или стања.

Интернет-општење је веома илустративан пример начина на који нови човек гради неформално општење; међутим, овакав приступ општењу не постоји само у виртуалној средини. На исти начин организовано је и општење у клубовима, на сусретима заснованим на интересовањима и осталим сличним подухватима. Неформална средина добро је усаглашена са оним што се именује као хоби.

Хоби је нередовна активност, у којој економска мотивација уопште не постоји или бар нема пресудан значај. Хоби се може дефинисати и другачије: то је делатност у којој човек не тежи достизању значајних резултата, а мотивисан је искључиво задовољством које добија од те делатности. Из тог разлога, када човек описује своје слободно време, он, пре свега, говори о свом хобију; на тај начин, хоби је планирани и организовани систем слободног времена.

У неохуманистичком свету, смисао људског живота све се више концентрише на сферу слободног времена, а пошто је осмишљавање неминовно рационално, онда се оно извршава у оном делу ове сфере, где је могуће рационално устројство, односно у области хобија. И једино се још овде могу пронаћи неформални, уистину људски односи међу људима.

Оно што је људско потискује се у ситнице, док основни токови живота бивају, у суштини, лишени људске компоненте. Неохуманизам је, по својој суштини, античовечан. То је пројекат за превазилажење и поништавање човечности.

Са руског превела Антонина Пантелић

Извор:
ИФН