Старо српско племство са Ибра

Исцрпна и обимна монографија професора Војислава Суботића „Кнезови Рашковићи у историји Срба“, које прати од постојбине у доблини Ибра, па све до потомака који су стигли до Русије

ИЗ пера истакнутог историчара, једног од најбољих познавалаца средњовековне Србије, професора Војислава Суботића, недавно је објављена исцрпна и обимна монографија посвећена једној од најстаријих домаћих лоза. Више од деценију овај научник сакупљао је грађу за готово пет стотина страница књиге „Кнезови Рашковићи у историји Срба“. Према његовим речима, рашка и старовлашка фамилија Рашковића развила се у племство у процесу развоја најстарије средњовековне српске државе и спада међу најстарије српске властелинске породице.

Они су владали Старом Рашком пре и за време турске владавине све до краја Првог српског устанка. Многи споменици, посебно цркве и манастири, настали су у њихово време или су их они обнављали. Из ове породице познати су многи световни и црквени великодостојници, жупани, кнезови, дипломате, трговци, у време турске власти бератлијски кнезови, главни команданти устаничке војске затим патријарси, епископи, игумани…

У књизи професора Суботића то документују фотокопије султанових берата, повеље аустријских царева, печати и документи из личне преписке који се односе на Рашковиће. Остао је, како наводи, неоткривен још један фонд у Цариграду, посебно о Рашковићима који су дали велики допринос српској цркви. Неки извори говоре да су Рашковићи сем патријарха Гаврила дали и 16 митрополита, али, каже аутор, за ту тврдњу још нема поузданих доказа.

„Најстарији породични грб је из 9. века; средином 18. века чувао се у Венецији“, пише аутор монографије. „По том грбу одређивала се и старина породице Рашковић на око 800 година. Приложене фотографије скица грба и печата на воску из 16, 17. и 18. века показују идентичност или сличност, односно имају заједничко обележје кнежинске породице… Не улазећи у веродостојност података о години настанка, опис овог грба у појединим детаљима сличан је печатима и грбовима Рашковића из 17. века па све до грба који је поручник Јефтимије Рашковић, син Александров, 21. августа 1791. године упутио бечком двору с молбом да му се обнови племство које су имали његови преци.“

Кнезове Рашковиће историја памти и као организаторе и вође и устаничких чета у Старој Рашкој од 1668. до 1690. године, о чему професор Суботић бележи:

„Главни кнез Старог Влаха уочи устанка био је Арсеније. Захваљујући аустријским и млетачким изворима знамо да су пре и у току устанка ови кнезови били челни људи у Старом Влаху и да су се Арсенијеви синови повезали са аустријским командантима за заједничку борбу против Турака. Они су се с патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем и делом српских устаника и народа повукли у Срем и тамо више од века имали водећу улогу међу Србима. Група кнезова која није имала поверење у Аустрију већ се повезала са Млецима, делом се повукла у Далмацију или у унутрашњост Србије и временом се утопила у народ не обновивши властелинско порекло.“

ДО РУСКОГ ДВОРА ПОРОДИЦУ Рашковић доктор Суботић прати од постојбине у долини Ибра, па све до потомака који су стигли до Русије, контактирали са „руским двором и неким султанима“. Прати их и од немањићког доба. „Неколико докумената из млетачког архива, који говоре о делу тих Рашковића, није било довољно да се утврди шта је с њима било после повлачења испред турске освете деведесетих година 17. века“, објашњава историчар. „Откривањем њихових имена у катастарским картама из средине 18. века, успели смо разрешити дилему око кнеза Јована Рашковића Другог и његових потомака у Далмацији, све до Јавана Рашковића, дописног члана САНУ и оснивача СДС крајем последње деценије 20. века.“

НОВОСТИ