ПАКЕТ ИНФО – ПОМОЋИ – 2.ДЕО: НЕОХУМАНИЗАМ

Први, очигледан захтев, који поставља глобализација је следећи: човек глобалног света мора бити унифициран.

Велики инквизитор: „Они ће постати бојажљиви и почеће гледати у нас и прибијати се уз нас као пилићи уз квочку. Они ће се дивити и ужасавати гледајући нас, и поносиће се што смо ми тако снажни и паметни да смо могли умирити немирно стадо од хиљада милиона. Они ће немоћно дрхтати од гнева нашега, умови ће се њихови уплашити и клонути, очи ће им се напунити сузама као у деце и у жена – али исто ће тако лако, кад им дамо знак, прелазити на весеље и на смех, на светлу радост и на срећну дечју песмицу. Да, нагнаћемо их и да раде, али у часовима када су слободни од рада ми ћемо им удесити живот као дечју игру, са дечјим песмама, хором, невиним играма. О, ми ћемо им допустити и да греше. Они су слаби и немоћни, и они ће нас волети као деца зато што ћемо им дозволити да греше. А ми ћемо им казати да ће сваки грех бити искупљен и опроштен, ако буде учињен са нашом дозволом; а дозвољавамо им да греше зато што их волимо, а казну за те грехе узећемо најпосле на себе. И узећемо је на себе, а они ће нас обожавати као добротворе који су пред Богом узели на себе њихове грехе. И неће имати никаквих тајни од нас. Ми ћемо им дозвољавати, или забрањивати, да живе са својим женама и љубавницама, да имају или да немају деце. Све ће то зависити од њихове послушности, и они ће нам се покоравати радо и весело.” (Ф. М. Достојевски, „БраћаКарамазови”)

Неохуманизам представља оријентацију на стварање човека по новом обрасцу.

Класични човек свагда је тежио ка целовитом погледу на свет. Човек, наравно, није логичка машина, и због тога су у његовим представама противуречности неизбежне. Међутим, све донедавно је целовита слика света била идеал којем је стремио свако, свесно регулишући своје мишљење и спознајну делатност. Човек је универзум видео као неки систем, организован према одређеним правилима и, руководећи се овим правилима, проналазио је своје место у општем систему. Организација онога што постоји око човека захтевала је и организацију његовог унутрашњег света. На тај начин, класичан човек задобијао је конкретан и довољно стабилан, постојан и чврст систем вредности и норматива, помоћу којих је уређивао свој живот. Ако бисмо то конкретизовали, могли бисмо да кажемо да је класичан човек неизбежно био моралан човек. То не значи да су његове представе о моралу увек биле беспрекорне и да су поступци увек одговарали прихваћеном схватању морала, али он је прихватао да постоји оно што је ваљано и да то није одредио он сам, него да проистиче из општег поретка ствари. Из опште организованости света проистицала је и организованост људског друштва. Класични човек био је друштвени човек. Он се налазио у многобројним везама с другим људима и ту се првенствено мисли на родбинске, породичне везе. У његовом животу неминовно су били присутни и други људи и исправност његовог понашања одређивала се његовим поступцима у односу на те људе. Отуда је следило да је оно, што се радило заједно са другима или због других, имало већи значај од онога што је човек радио искључиво за себе.

Ради реализације глобалистичког поретка, био је потребан други, нови човек.

Први, очигледан захтев, који поставља глобализација је следећи: човек глобалног света мора бити унифициран. Људи су само један од видова ресурса. Капитал, који се премешта с територије на територију, мора на оном месту које му је потребно пронаћи и људе који одговарају организацији процеса за остваривање добити (познавање језика, образовни стандарди, и сл.); осим тога, сувишне особине персонала (религиозност, националне традиције и сл.) ометају контролисане и организоване процесе, због чега се нужно морају на неки начин елиминисати (потиснути на периферију људског бића, сузбити) или још боље – уклонити већ на самом почетку, приликом припреме персонала. Тако се појављује први повод за формирање човека новог обрасца.

Добит се појављује у тренутку продаје, и из тог разлога су капиталу толико важна тржишта, а такође и модели ефикасног понашања на тржишту. Овде постоје два пута: или одабрати модел који одговара овом или оном тржишту, или унифицирати тржишта, како би се сачувале већ разрађене, ефикасне тржишне стратегије. Први пут је скупљи и захтева проучавање локалне специфичности и постојани мониторинг [надзирање, посматрање] ситуације (да ли су се изненада параметри променили), као и разраде нових, оригиналних приступа. Далеко је јефтиније и организационо једноставније једном унифицирати потрошаче а затим обезбеђивати продају на већ познате начине. При том се може створити такав потрошач, који ће бити мотивисан да стекне максимално много. Другим речима, нови човек треба да буде професионални, или, како је прихваћено да се то „узвишеније” назове – квалификовани потрошач.

У суштини, термин „квалификовани потрошач” обмањује. Квалификација претпоставља да човек поседује одређено знање и умеће да га примени, односно, квалификовани специјалиста се понаша рационално. Рационално понашање, међутим, не допушта да се тежи максимуму потрошње. Да би нови човек одговарао свом предодређењу – куповини и доношењу добити капиталу, он се мора лако одазивати на рекламне стимулансе који су, по својој суштини, провокације. Провокацијама лако подлеже онај који се не руководи рационалним просуђивањем, него емоцијама. Због тога је базична црта новог човека – емотивност.

Емотивност се у новом човеку васпитава на различите начине. Засад се, међутим рационално понашање не дискредитује. Могуће је да ће се касније свако расуђивање доживљавати као неприхватљиво, али данас се још увек примењују истанчанији методи. Човеку се предлаже да буде оно што јесте. То значи да мора престати да на себе примењује спољашњу скалу процене. Приморавање самога себе на неке споља дате критеријуме сада се сматра одрицањем од сопствене личности. Човекова личност је проглашена за главну вредност. При том се под личношћу подразумева психолошки комплекс који постоји овде и сада, у свим његовим пројавама. Никоме са стране није допуштено да оцењује човекове приоритете, његово психичко устројство и изабране моделе понашања. Једина спољашња граница за пројаву појединачне личности су личности других људи. Уколико се човеков поступак не заснива на присиљавању других, он се одобрава. У тим границама, човек може да измени све у себи, и то искључиво према сопственом мишљењу. Или, пак, може да се измени на стихијски начин, препуштајући се расположењу и осећањима. Такав човек, који је укорењен искључиво у самога себе, постаје емотивнији.

Сличан став повлачи за собом многе последице. Почнимо од тога да се значајно сужавају хоризонти бића. Далека будућност (како лична, тако и друштвена) новог човека уопште не интересује. Нема смисла радити за будућност: велики циљ захтева концентрацију напора, а као резултат тога неминовно ће бити пропуштене многе актуелне могућности. Ратујући за идеју, човек је принуђен да се ограничи и да себе лиши пуноће садашњости. Са становишта философије новог човека, то је једноставно злочин. Као последица тога, и сама идеја било какве концептуалне верности губи популарност и постаје анахронизам. Неохуманизам нам не допушта доследну приврженост задацима који представљају суштину сваког цивилизацијског пројекта, класичног политичког програма, сваке идеологије. Човек епохе неохуманизма је аполитичан, његова укљученост у политику је чисто ситуациона: њега узнемирује прљавштина на улици, семафор који не ради, посецање оближње шуме. Према великим пројектима се односи скептично, спреман је да их критикује и није спреман да у њима учествује. Становништво, које је прожето неохуманистичким духом, више не представља никакав проблем за власт: с њим се може лако сарађивати и довољно му је да с времена на време решава локалне задатке, што може да чини веома ефикасно. Више се не предвиђа да би могло доћи до бунта подстакнутог идеолошким разлозима. С друге стране, власт више не може да рачуна на подршку становништва у свим оним питањима која излазе из оквира „овде и сада”. Ентузијазам – који је извор друштвене енергије – у свету неохуманизма је једноставно немогућ.

У личносној димензији, сужавање хоризонта води ка снижавању професионализма. У оквирима неохуманизма, тежња да се постане мајстор у свом послу више није активна мотивација. Далеко су важнија спољашња обележја успеха: траженост (чувење, популарност), приход, припадност одговарајућем кругу лица, итд. Све то може бити непосредно достигнуто и требало би само усмерити напоре ка достизању тих циљева. Умеће и професионализам посматрају се само као степени ка истинском циљу, као сувишна карика која се при срећном стицају околности може одбацити. И опет, нови човек позива се на самореализацију у свом садашњем статусу, нема смисла чекати да се нешто у теби измени (акумулира); док то очекујеш, пропушташ могућност за самоизражавање.

Са руског превела Антонина Пантелић

КРАЈ 2.ДЕЛА

Извор:
ИФН