ПАКЕТ ИНФО – ПОМОЋИ: КАКО ДА СПАСЕМО ДЕЦУ У ДОБА КОЈЕ ДОЛАЗИ

Пред читаоцима је драгоцени материјал са сајта „Културолог.ру“, који је, почетком 21. века, настојао да јавности помогне у доба када је Русија, покушавајући да се уклопи у западни глобализам, у много чему напуштала изворне хришћанске вредности своје културе и лутала ван домаћих огњишта.

УМЕСТО УВОДА

Сада је у Русији сасвим друга ситуација. У Думи, скупштини ове земље, расправља се о законима који ће забранити пропаганду LBGTXYZ идеологије, и то не само малолетницима, и који ће додатно ојачати позиције природне породице. С највишег места у Кремљу речено је да неће бити никаквих „родитеља број један и два“, и да ће свето тројство Отац, Мајка и Деца бити основа развоја руске будућности.

Овај „Пакет информационе помоћи“, како су га назвали сами аутори са сајта „Културолог“ (у преводу Антонине Пантелић) појављује се на српском језику, јер Србија живи на периферији западног мравињака који се одрекао традиционалних вредности и жели да створи утопију која ће бити нека врста комбинације Хакслија и Орвела, па јој је неопходно свако средство у одбрани наше хришћанске самоистоветности. Велики Инквизитор Достојевског добија пуну подршку од лажних западних елита које су се одрекле свега хришћанског. На удару су, пре свега, наша деца, и ми их, ако смо достојни и часни родитељи, морамо бранити.

У уводном делу брошуре коју вам нудимо дате су основне особине нашег доба, а у другом делу се разрађују сценарији наметања тоталитарних образаца руском друштву (тамо није прошло, али овде пролази, па где је Русија треба читати Србија), а даје се и низ практичних савета о томе како да се старамо за своју децу и њихову будућност упркос претњи да ће нам децу отети и претворити их у своје јаничаре.

Води се, и водиће се, борба за слободу човека и човечанства, а наш савезник ће увек бити Христос Ослободилац.

Тајна човекове личности је надумна. Јер, православна антропологија је, као и теологија, на неки начин апофатична: саздан по лику надпојамног Бога, и човек никад не може бити до краја испитан („Тајна човјеку човјек је највиша”, рекао би Његош).

Искуство Свете Литургије човека уводи у сусрет са слободом у Богочовеку Христу, Који га ослобађа греха као промашаја битијног циља, ђавола као извора поробљавајућих страсти и смрти као раскидања психофизичке целине која прети човеку од његовог уласка у грехопадни свет. Остварена у Христу, личност човекова постаје својеврсна иконичност његовог постојања. Пресаздавамо се у пуноти сопствене призваности управо тамо где смо слободни да о својим поступцима одлучујемо упркос претњама, па чак и претњи смрћу.

Верујемо да ће ова књижица коју објављујемо на нашем и вашем сајту у више наставака бити од користи свима који не пристају на ропство.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

ПРВИ ДЕО

ГЛОБАЛИЗАЦИЈА, НЕОХУМАНИЗАМ, НЕОТОТАЛИТАРИЗАМ

Иван Карамазов у Великом инквизитору: „На заласку свога живота, он се јасно убеђује да би само савети великог страшног духа могли колико толико, у неком сношљивом поретку, обезбедити слабачке бунтовнике, та ‘недовршена створења, која су створена тек као на пробу, и за потсмех.’ И гле, уверивши се о том, он види да треба ићи по упутству паметнога духа, страшног духа смрти и уништења; а зато да треба примити лаж и превару, и свесно водити људе у смрт и пропаст, али при том их обмањивати целог пута, да не би како приметили куда их воде, како би ти јадни слепци макар успут сматрали себе за срећне.”     (Ф. М. Достојевски, „Браћа Карамазови”)

У развоју савременог света, неки процеси се могу окарактерисати као базични. То је оно што одређује лице сутрашњице и што објашњава промене које се данас одигравају. Овде су описане промене, груписане у три тенденције, које ћемо означити на следећи начин:

– глобализација

– стварање човека новог типа (идеологија која мотивише ово пресаздање свега људског, овде је названа неохуманизмом);

– стварање система који ће допустити стварање новог човека и манипулисање њим. Овај систем се гради на суровим начелима, која се спроводе помоћу неприметног насиља, због чега је овде дефинисан као неототалитаризам.

„Тоталитаризам” – због тога што се у овом систему прогони свако одступање од жељеног понашања; „нео”, због тога што се у циљу потчињавања појединаца овом систему користе савремене технологије, захваљујући чему је принуда, као по правилу, скривеног карактера и не пада у очи.

У наставку ћемо исцрпно размотрити сваку од ових тенденција.

Требало би да приметимо да све три тенденције образују јединствен комплекс – њихово постојање управо захтева да допуњују једна другу. Због тога ће се неке њихове карактеристике местимично и ослањати једна на другу. Међутим, сваки пут ће се њихово разматрање спроводити под посебним углом, који одговара специфичности дате тенденције.

За глобализацију, такву специфичност представља транстериторијалност (свеопштост, универзалност) процеса који се одигравају. За неохуманизам, акценат се ставља на промене које дотичу човека, односно његово осећање света, његов менталитет, мотивацију и поступке. Неототалитаризам се разматра као стварање друштвене организације, способне да обезбеди промене какве захтевају глобализација и неохуманизам.

Местимично ће карактеристике описа датих тенденција изгледати као противуречне. Ово осећање противуречности је последица парадоксалности задатка, на чије су решавање оне призване – стварање друштва лишеног традиционалних обележја друштвености и стварање човека, који не поседује класична обележја човечности [људскости]. За решавање датог задатка, треба искористити још постојећу друштвеност, а такође и навике и мотивације које су својствене човеку као таквом – отуда и потиче извесна противуречност. Уосталом, конструкција коју планирају да саграде не доживљава противуречност као проблем – важан је резултат, и ни најмање није важно како ће се доћи до њега.

  I Глобализација

Велики инквизитор: „Човечанство је одувек у целини својој тежило да свој живот удеси неизоставно васељенски. Много је било великих народа са великом историјом; али, што су виши били ти народи, тим су били и несрећнији, јер су јаче од других осећали потребу свеопштег сједињења људи. Велики завојевачи, Тимури и Џингискани, пролетели су као вихор по земљи тражећи да освоје васељену; али и они су, премда несвесно, изражавали ону исту велику потребу човечанства – потребу васељенског и свеопштег уједињења.” (Ф. М. Достојевски, „Браћа Карамазови”)

Глобализација, како је ми схватамо, подразумева проширење једне цивилизације на читав свет.

Цивилизацијом се обично назива неки културни комплекс за који је карактеристична јединствена историјска судбина и који показује јединство духовне и материјалне културе. Суштинско обележје цивилизације представља околност да је њен културни простор релативно затворен. Другим речима, појмови, символи и гледишта, будући прирођени датој цивилизацији, образују целовити систем који репродукује самога себе у наредним поколењима својих носилаца. Неки појмови, представе, ствари и остали елементи културе могу се позајмити споља, од других цивилизација, али они остају или туђински елементи, или се инкорпорирају у тело цивилизацијске културе.

За најважније комплексе, који постоје у појмовном пољу конкретне цивилизације, могу се сматрати поглед на свет (пре свега, религија), економско уређење и културна пракса (односно, примена елемената културе у свакодневном животу).

Све донедавно, у свету је постојало неколико цивилизација. Свет је био исувише велики да би интеграциони процеси могли да га захвате у целини. Међутим, развој техничких средстава довео је до тога да су се растојања скратила. Премештање из једне локалне културе у другу почело је да одузима мање времена, што значи да је постало организационо једноставније. Постепено је створена информациона средина која не зависи од географских услова и политичких граница, а приступ овој средини се у садашњем тренутку такође обезбеђује, у основним цртама, помоћу техничких средстава. Као резултат тога, она цивилизација, која је технички најразвијенија, задобила је критичну предност.

Ослањајући се на своје техничко и технолошко преимућство, европска (а сада већ атлантска) цивилизација већ одавно и постојано намеће своје стандарде свим деловима света. Управо се она појавила као иницијатор стварања јединствене информационе средине. Осим тога, без техничких средстава која је створила атлантска цивилизација, таква средина једноставно не би могла да постоји. Контролишући ову средину, европски Запад културно и цивилизацијски доминира над читавим човечанством. Могло би се рећи да је културна глобализација у целини већ реализована.

Основни моменти, на којима би се требало зауставити, јесу следећи:

1. Створен је глобални културни контекст, у чијој се основи налазе појмови које је разрадила атлантска цивилизација. У њега су, међутим, укључени и елементи символичких система других култура, а пре свега источних – кинеске, индијске (повезивање године са животињом, јога, итд). Као резултат тога, добили смо неку културну мешавину која се упорно репродукује у филмској продукцији (пре свега у холивудским филмовима), блиставим часописима, књижевности, животним навикама, итд. Једни исти символи користе се на читавој земаљској кугли, и они су практично свима разумљиви, тако да их отприлике сви једнако и тумаче. Регионална специфичност још увек је присутна, тј. неки локални културни комплекси настављају да постоје на одређеном подручју, али се у просеку са сваком годином та специфичност све више губи. У неким локалним заједницама, глобална култура наилази на противљење од стране локалне традиције. Ова реакција понекад добија видљиве и прилично оштре пројаве (што се посебно примећује у исламском свету). У целини се, међутим, чак и у тим регионима наставља процес културне асимилације, будући да глобална култура (техничке новине, ефикасне технологије, животне удобности, додатни приходи, повлађивање човеку, итд.) доноси са собом много користи.

2. Глобални културни контекст ствара се на основу потпуно одређеног погледа на свет. Овај поглед на свет је у садашњем времену такође добио глобални карактер и он се најтачније може описати терминима прагматизам и утилитаризам. Значајно [једино вредно] је оно, што доноси резултат. Сакупљени резултати сада се обично описују помоћу појмова капитала. Говори се о научном капиталу, о људском капиталу, итд. Капитал треба да се инвестира. На тај начин, целокупна делатност се мотивише искључиво сакупљањем резултата, који могу бити искоришћени за добијање нових резултата, а они, са своје стране, такође могу бити прагматично искоришћени, итд; овде се сусрећемо са случајем бесконачне рекурзије [понављања једне исте радње, прим. прев.] У овом моделу човек је оно што поседује (новац, статус, професионалне навике). Човек све то задобија самостално, и човек се осећа потпуно самодовољним. Њему није потребно да буде уграђен у било какву заједницу. Свака заједница се оцењује као зависност, а зависност се допушта само као ситуациона (док не буду достигнути лични циљеви лица, које се сагласило да буде зависно).

У датом моделу, средиште света представља сам човек. Овом моделу не одговара Бог, као спољашња сила која је независна од човека и која утиче на његов живот. Током значајног временског периода (који траје више од 200 година, ако рачунамо и Лапласа, који је Наполеону рекао да му није потребна хипотеза о Богу да би објаснио свемир), европска цивилизација избављала се од своје религиозне, хришћанске прошлости, и у садашњем тренутку глобална цивилизација је у својој основи практично већ потпуно атеистичка. Место религије заузела је наука. Сциентизам се користи за објашњење свега постојећег и свега што се дешава у свету, чак и у оним областима где не постоје могућности коришћења класичних научних метода (посматрање, експеримент, итд): реконструкција историје васељене (универзума), теорија еволуције, и сл. Поглед на свет, какав је усвојила глобална цивилизација, шири се посредством система који обезбеђује транслацију (преношење) знања: образовне и васпитне установе, научни институти, итд. Требало би, међутим, узети у обзир да је сциентизам само једна од могућих реализација прагматизма и да управо прагматизам, а не сциентизам, представља језгро оног погледа на свет који се сада укорењује. У случају развоја одређених услова, могуће су и друге реализације прагматизма. На пример, прагматизам може изазвати ширење мистицизма и магијске праксе. Магијске технике нису ништа мање прагматичне, него научне технологије. Претпоставља се да одређене ритуалне радње могу гарантовати жељени резултат. Тамо где човек који размишља у категоријама науке користи природне законе, човек, који допушта постојање магије, покушава да управља духовима, али поступа са истим, утилитарним циљем. Због тога се у савременој култури научне представе лако постављају уз магијске праксе. За сада, наука заузима руководећу позицију, док мистицизам и магија остају на периферији. Ова ситуација би, међутим, могла да се промени у потпуно супротну, и то без икакве приметне револуције у погледу на свет.

3. Трећу базичну спону глобалне цивилизације представља економија. По свему судећи, управо она и стимулише глобализацију. Капиталистичка економија заснива се на максимализацији добити или, другачије речено, мора се остварити сва могућа добит. Због тога је капитализам активан у тражењу и освајању нових тржишта: свако ново тржиште допушта да се оствари додатна добит. То је полазна тачка глобализације. Сваки локални простор схвата се, пре свега, као потенцијално тржиште које се мора освојити. Као резултат тога, читав свет је увучен у орбиту капиталистичке економије. На то се надовезује и следећа тачка: капитал треба слободно да се креће по свету, тј. локална тржишта не могу постојати као изолована. Појавило се глобално тржиште, које опслужују глобалне корпорације – транснационалне компаније (ТНК). Постоји, најзад, још једна тачка: услови који ће обезбедити живот капиталу морају бити унифицирани. Капитал нема домовину, он је условљен једино могућношћу остваривања добити, због чега би требало да се слободно креће по целом свету, добијајући свуда њему прихватљиви ниво сервиса. Да би се обезбедило јединство економске средине, организовани су глобални економски институти као што су Светска трговинска организација, Међународни монетарни фонд, итд.

Глобализација неминовно носи и политичке последице. Овде се као најважнија околност појављује преношење значаја са националних држава на међународне и наддржавне структуре. Свугде се спроводи слабљење националне државе као такве. При том се спољашњи фактори допуњавају оним унутрашњим. Национално законодавство ограничава пуномоћ државе. Друштво, које је усвојило глобалистички поглед на свет, склоно је да ограничи функцију државе све дотле, докле је то оствариво без претварања друштва у хаос. Идеалан модел, којем се свуда тежи, јесте јако грађанско друштво и слаба држава. Државна власт мора да буде најамничка сила, која реализује друштвене захтеве и не спроводи самосталну државну политику. Процес слабљења националне државе је запуштен, али није окончан. Највеће и најмоћније државе (САД, Кина) веома споро напуштају своје позиције, али већ се могу приметити први спољашњи знакови њиховог слабљења. Раније је о слабости САД било једноставно смешно и говорити. Теоретски, политичка конструкција глобалног света може бити различита: једна глобална држава; заједница политички аутономних држава, потчињених снажним, наддржавним глобалним структурама; подударање глобалних структура са неком националном или регионалном државом и слабом периферијом састављеном од аутономних држава. Све донедавно, било је устаљено схватање да се остварује последњи, глобални империјалистички модел, са центром у Сједињеним Државама. Сада се, међутим, примећују неки знакови демонтаже овог модела. За сада не знамо који ће се политички модел реализовати као резултат тога.

Са руског превела Антонина Пантелић

Извор:
ИФН