Миодраг М. Петровић: Два црквена сабора у Србији 2013. године и 1700. годишњица Миланског едикта (313-2013)

Два црквена сабора су одржана у Србији, у мају и јуну месецу 2013.године. Један од њих је редовни Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, одржан у Београду и Нишу од 21.маја до 3. јуна 2013. године. На њему су учествовали сви архијереји, изузев неколицине због физичке спречености, болести или наложених казни.Од лаика, тај „Сабор је замолио г. Александра Вучића, првог потпредседника Владе, да званично посети Сабор на заседању“, како стоји у Саопштењу за јавност. Тако је на Сабору  заступљен  био и лаички елемент.

Други Сабор је ванредни, спонтано одржан 2.јуна 2013.године у Лозници код Чачка ради обележавања 1700. годишњицеМиланског едикта. Предстојатељ Сабора  је био кажњени (без доказане кривице) епископ рашкопризренски и косовскометохијски др Артемије, сада у егзилу. Основна  одлика овог Сабора је веома велико присуство верујућег народа, предвођеног својим бројним духовним пастирима.

Истовремено одржавање тих двају сабора додатно је побу­дило народ на многа размишљања о узроцима појаве и “другог” Сабора; о томе у чему се огледа верско-духовна чистота Цркве; где и колико се осећа дејство благодати Духа Светога; шта траже и куда стреме душе правоверних хришћана.При свему томе, присутно је, у таквим размишљањима, и дубоко жаљење због почињених грешака које су изазвале толика подвајања у Срп­ској православној цркви.Јер се у њој знало то да саборска одлука има вредност само уколико се учесници Сабора држе оних заповести којима нас је Христос учио (в. Мт 28, 20). Из садр­жине и порука самих саборских одлука закључује се о томе ко­лико су у свести учесника Сабора присутне Господње речи: “А Утјешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох”(Јн 14, 26). Тај највећи дар Цркви – Дух Свети – дат је по молби Сина, упућеној Оцу, да у њој увек пребива и делује: “И ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утјешитеља да пребива са вама вавјек” (Јн 14, 16).

У древна времена, почев од апостолских дана, учесници на црквеним саборима доносе одлуке које одражавају дубоку приврженост исповедању праве вере, богомудру ученост, озбиљност и спремност на страдање ради очувања чистоте те вере, у име Духа Светога и црквене пуноће.Њихова чврста вера у то – да дејством Духа Светога доносе одлуке, била је залог за очување мира и јединства у Цркви. Свака одлука морала је бити засно­вана на саборности.А уколико је саборност у самом Сабору угрожена штетним амбицијама појединаца, мањине, или чак и већине, извртањем апостолског учења: “Изволи се Духу Свето­ме и нама” (Дап 15, 28) у: “Изволи се мени (или нама) и Духу светоме”, онда садржина и домет донесених одлука не само да остају у повоју, него и штету наносе Цркви, изазивајући  многе саблазни и раздоре. Али за раздоре понекад веома поучно звуче речи Светог Јована Златоустог: “Постоји слога која је на штету, али постоји и раздор који је на корист”.

Некада се са страхопоштовањем гледало на одлуке Светог архијерејског сабора Српске православне цркве зато што су садржински и по свом дејству заиста биле одраз и плод Духа Светога.

Последњих година се, на жалост, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве представља у улози  другачијој од оне коју су у древна времена имали епископски сабори. Уместо да доноси одлуке превасходно о очувању чистоте православне вере, богослужбеног и цкрвеноканонског устројства као преду­слова за поредак кроз једномислије, много пута се доносе одлуке другоразредног значаја, па и оне које су на штету правоверја.Саборност, односно једногласје у Сабору нарушено је тиме што је омогућено да постоје и тзв. “уздржани”, који поступају про­тивно Христовој заповести:”Дакле, нека буде ријеч ваша: да, да; не, не; а што је више од тога, од злога је” (Мт 5, 37).

Непосредни повод за такво моје размишљање јесу: а) “Са­општење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Пра­вославне  Цркве са редовног заседања одржаног у Београду и Нишу од 21. маја до 3. јуна 2013. године”, у чијем потпису је “Епископ бачки Иринеј, портпарол Светог Архијерејског Са­бора”; б) Посланица (са именима свих епископа) под насловом: “1700 година Миланског едикта – Дух едикта је и даље са нама!”, датована: “Дана у Нишу, Константиновом граду на дан Светог Цара Константина и Јелене, 3. јуна/21. мај 2013. године”.

Најпре о ономе што је наведено под а):

Питања, о којима се на Сабору разговарало и одлучивало, у поменутом “Саопштењу за јавност” нису разврстана по значају и сродности; приказана су разбацано, без логичког и тематског следа.Највише бриге посвећено је Миланском едикту, при чему има неодмерености, нетачности и домишљања, како ћемо то у даљем излагању видети, посебно анализирајући оно што је на­ведено под словом б).

Предност је дата указивању председавајућег у Сабору, па­тријарха Иринеја, на “најважнија питања живота, сведочења и мисије Српске православне цркве у овом историјском тренут­ку, у данима великих искушења и изазова, али и великих могућности за духовну обнову под призмом  Миланског едикта светога цара Константина  Великог, првог (!) и прворазредног јавног документа о слободи хришћанске вере и о слободи савес­ти уопште.” У вези са тим, из “Саопштења за јавност” сазнајемо да је “Сабор са одобрењем примио на знање извештаје Светог Синода и Епископа нишког Јована о завршетку припрема  за прославу значајног јубилеја хришћанства и културе – 1700-го­дишњицу Миланског едикта … у оквиру Српске православне цркве, као и о току припрема за централну прославу у октобру ове године, конципирану као свеправославна, свехришћанска и општекултурна манифестација.” Такође у вези са тим, на крају поменутог “Саопштења  за јавност”, пише и  ово: “Служењем свете Литургије у Нишу на празник Светог цара Константина и  царице Јелене прослављена  је 1700-годишњица Миланског едикта на нашем помесном нивоу, као припрема за општу про­славу у октобру ове године, и орденом Светог Саве првог сте­пена одликован град Ниш. Тиме је завршен рад овогодишњег заседања Сабора.”

Много чудног у свему томе има.Зар се кроз Милански едикт, а не кроз Јеванђеље сагледава и очекује “велика могућ­ност за духовну обнову”?!На којем Васељенском или Помес­ном сабору може да се нађе такво величање Миланског едикта?Ни код Светог Саве, оснивача Српске православне цркве нигде ниједне речи нема о Миланском едикту.Данашњи предводни­ци припрема за обележавање 1700.годишњице изврћу његову садржину и поруке, јер тамо се не говори о мешању разних вероисповести, нити о некаквом обједињавању међу њима. А што се тиче одржане православне прославе у Нишу на дан Светог цара Константина и царице Јелене “на нашем помесном нивоу, као припрема за општу прославу у октобру ове године”, сувишан је сваки коментар.И сликом је показано шта је ту све поме­шано; видело се колико се православно исповедање вере рела­тивизује наспрам других вероисповести, имајући у виду, између осталог, и предивне речи Светога Саве у Беседи о правој вери.

Најављеном “централном прославом” тог јубилеја “у окто­бру ове године, конципиране као свеправославне, свехришћан­ске и општекултурне манифестације”, пркосно се удара на број­не каноне који најстроже забрањују заједничке “манифеста­ције” православних  верника са неправославнима. Много пута је указивано епископима Српске православне цркве на осуде изречене у тим канонима против оних који их крше. Међутим, и поред тога “Сабор  је и ове године, као и увек раније како пише  у наведеном “Саопштењу за јавност” – потврдио свој став о потреби интензивирања и продубљивања…званичних дијалога Православне Цркве, најпре дијалога са Римокатолич­ком црквом и другим хришћанским Црквама и конфесијама, а затим и дијалога са другим религијама, у првом реду са јудаи­змом и исламом.” Тиме се показује колико званичници Српске православне цркве лакше воде дијалог са неправославнима који се чврсто држе своје вере, него са “својима” који ревнују у вери.

Сабор сматра да је “Мир и јединство Српске православне Цркве нарушио, – како стоји у наведеном “Саопштењу за јав­ност” – монах Артемије, свргнути епископ рашко-призренски, са својим присталицама…”који” чак држи свој расколички “ан­тисабор” и држи лекције Сабору”.

Својевремено сам писао о одлуци Сабора у вези са питањем “случај Артемије”, као и о пореклу феномена “артемијевци” и “артемијевштина”. Жао ми је што сам физички био спречен да будем на Црквенонародном  сабору у Лозници, код Чачка, поводом православног обележавања 1700. годишњицеМиланског едикта. Није ми жао због Едикта као таквог, него због тога што нисам уживо видео излив снаге и радости великог броја пра­воверног српског народа који вапи за васпостављаљем истине у вери, канонском и богослужбеном поретку у Српској цркви.

Тај Сабор ме је подсетио на исповедање вере мојих упо­којених родитеља.Мајка ми је често казивала о богомољачком покрету у жичком крају и о беседама Светог владике Николаја, које је редовно слушала. Када ју је једном на исповести, у манастиру Жичи,  упитао: “Како  се ти зовеш?” – одговорила  је: “Анђелија”. На то се он, како ми је мајка пренела, “као из бачве крупним гласом надовезао: Анђелија, Анђелија, анђели те чува­ли”. Умела је често да каже: “Охладнела нам је вера. Не знам да ли ми је молитва стигла до тавана”.Шта ли би она данас рекла за многа одступања у црквеном поретку, која све више постају обична појава у Српској православној цркви? Ова је, на пример, и Светога Саву препустила политичарима,  не само да праве програм и да беседе ради убирања партијскополитичких  пое­на, него и светковање да помере два дана уназад – са недеље на петак када се пости (2013)! Шта ли би Анђелија рекла да је чула сведочење мештанина села Ратине, Зорана Марјановића, о томе како је тамошњи парохијски свештеник, Драган Туба, рекао јед­ном досељенику: “Ако немаш 100 евра, носи дете да ти га хоџа крсти”?! Можда се и то, по данашњим извитопереним  виђењима и тумачењима уклапа у дух Миланског едикта.Због таквих и многих сличних појава, дакле, морао је да изникне Црквено-на­родни сабор попут оног у Лозници.

Тај Сабор у Лозници подсетио ме је на многе духовне радо­сти којима сам још из детињства напајан, најпре у мом родном месту (село Ратина) које је под истим именом убележено још у Жичкој  повељи (1221) као метох манастира Жиче, а потом и у самој Жичи. Ова, на жалост, већ дуго година није више оно што је била. Престала је да одише благословима Светога Саве. Претворила се у туристичко средиште.И монашко гробље јој је, не тако давно, раскопано.

Добро је, дакле, то што су скоро истовремено обележене успомене на Милански едикт – она у Нишу, на челу са патријархом Иринејем, и она у Лозници, на челу са епископом  Арте­мијем, протераним  из своје Рашкопризренске и косовскомето­хијске епархије.

Али да се вратим на “Саопштење  за  јавност” са ового­дишњег заседања Сабора архијереја Српске православне цркве.

Начелно гледано, одлуке тог Сабора су више штетне него корисне по Цркву. А штетне су не само због свега онога што напред рекох, него и због следећег:

– Крше се црквени канони који изричито налажу да удова епархија (епископија) мора бити попуњена у року од три ме­сеца. Реч је о канонима који најстроже кажњавају оне који тај тромесечни рок прекорачују тако што настављају са неканон­ским “администрирањем” туђом епархијом, или дозвољавају премештај епископа са епархије на епархију, или наговарају на­род да одређеног епископа себи траже за архипастира. Епископ који крши те каноне, није достојан да општи са световњацима, а и светог причешћа се лишава чак и на самртном часу. О томе сам давно писао (в. М.М. Петровић,  Номоканонски прописи  о попуњавању удових епархија (епископија) и премештају архијереја, Православна мисао, Година ХVIII, Свеска 22, Београд 1975, стр. 13-22). Основано се, дакле, поставља питање: Од када је за Сабор архијереја Српске православне  цркве престало да важи оно што у јеванђелском духу Оци Седмог васељенског сабора (787) истичу у 1. канону? А истичу, између осталог, то да су ка­нони “изложени трубама Духа…” због чега је недопустиво да их било ко на било који начин крши;

– Овлаш и више успутно се, као по инерцији, подсећа на то да је “Сабор  донео одговарајуће одлуке како би се побољшало опште духовно стање у свим епархијама Српске православне цркве, унапредила црквена просвета и интензивирала јеванђелска мисија Цркве у савременом свету, у условима глобализације и секуларизације”. Јер се, у стварности, брзим корацима иде на штету православне еклисиологије и исповедања непромењене вере ради прилагођавања управо тој “глобализацији”  и “секу­ларизацији” кроз некаква “савремена црквена настојања”, “пре­мошћавања”, дијалоге, спајања православних  и римокатолика налик на “два плућна крила” и др.;

– Одлуком “подсећа домаћу и светску јавност на страдање Архиепископа охридског и митрополита скопског Јована, поглавара  канонске Православне  Цркве  у БЈР Македонији…”, опет позивајући се на Милански едикт, односно на начела “слободе и савести”. А неканонско васпостављање Охридске архиеписко­пије за Српску православну цркву представља чин пун ризика и неизвесности до мере да њен поглавар истиче како је она ста­рија (основана 535. године) од Српске православне цркве. И док Сабор у име Миланског едикта тако диже глас у заштиту про­гоњеног архиепископа Јована, истовремено све чини да прогна­ног са Косова и Метохије епископа Артемија дотуче;

– У вези са “Бриселским споразумом” о Косову и Метохији “Саборски  оци  су, устима Његове  Светости  Патријарха, уве­рили г. Вучића да Влада и Скупштина Србије, делујући у том смеру, могу да рачунају на пуну подршку Српске Православне Цркве, у оквиру, наравно, њене надлежности  и њених могућ­ности”. Такав закључак је уследио пошто је “после – како пише у “Саопштењу за јавност” – исцрпног и искреног разговора (са г. Александром Вучићем, првим  потпредседником  Владе Србије) уз обострано разумевање и добру вољу, констатовано да, и поред разлика у приступу појединим питањима, постоји јединство и сагласност у суштинском опредељењу за будућност српског народа на Косову и Метохији, за очување његових све­тиња и за интегритет Србије, што значи одбијање непосредног или посредног признавања фантомске државности Косова и Метохије ван Србије”. Такву врсту демагогије и тактизирања, што годинама траје, најуверљивије разобличава стварни развој догађаја, свима добро знан.

Зато, свако ко иоле савесно и домаћински послује, и ко трезвено размишља, било у Цркви или у држави Србији, имаће много разумевања за апел у Посланици са Сабора у Лозници, ис­казан “уочи светих – цара Константина и Јелене, лета Господњег 2013: “Позивамо јерархију Српске православне цркве да заузме недвосмислен став о Косову и Метохији, тако што ће јасно и јавно осудити сва деловања и све потписане споразуме којима се Косово и Метохија одвајају од Србије, а црквена баштина постепено предаје у руке нехришћана, у чему је, на велику жалост, и сама разним уступцима и погрешним одлукама, суделовала. Косово и Метохија, као духовна колевка српског рода и ‘род­ни лист’ сваког православног Србина чини 15 посто територије нашег Отачаства, окупираног од стране евро-америчких завоје­вача. Према уставно-правном поретку, нико нема право да пот­пише капитулацију земље, јер се тиме одриче њеног суверенитета и територијалне целовитости.Ко је Србин и српскога рода не треба ничим, нигде, никада и ни на који начин да саучествује у комадању, растурању и отимању косовско-метохијске терито­рије од целине нашег Отачаства, посебно не тамошњих много­бројних светих храмова и гробаља. Зато су званичници Српске православне цркве у обавези да од Владе и Скупштине Србије захтевају да јавно и недвосмислено прогласе окупацију Косова и Метохије”;

– Уместо да заузме енергичан, праведан и одређен став нас­прам животних, суштинских питања око Косова и Метохије, Свети архијерејски сабор, како сазнајемо из “Саопштења за јавност”, прибегава некаквом балансирању и анемичним ре­шењима. У та решења спада “оснивање  Епархијског завода за заштиту духовног и културног наслеђа, и начелно прихватање иницијативе да се оснује и општецрквени Завод тога типа”. “Ос­нована је и нова црквена Фондација за помоћ потребитима  на Косову и Метохији…” Тако обично бива када се изгуби сушти­на: прибегава се решењима спољњег изгледа, чија реализација зависи од добре воље оне стране којој је омогућено да у туђој држави има своју државу. Зато су таква “решења” Светог ар­хијереског сабора анемична.

Спољњег изгледа и без тежине је и констатација: “Сабор жали због честих антиправославних и антисрпских  провока­ција у суседним земљама, – Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, – као и због повремених инцидената у самој Србији, првенствено у Рашкој области”. Пре би требало Сабор да жали за оним што је Свети архијерески синод у пуном саставу сео ис­под “иконе” Алојзија Степинца у Загребу. Како се у то жаљење Сабора уклапа из “Саопштења за јавност” оно: “Проширен  је састав саборске Комисије за дијалог са Хрватском бискупском конференцијом…”?  Одговор на тако нешто садржан је у листу Политика од 11.јуна 2013. године, на стр. 4. у чланку под на­ словом “Црква подржава тужбу за геноцид”, у којем се истиче: “Комисија Хрватске бискупске конференције  (ХБК) позвала је Хрватску да…не одустане од оптужбе против  Србије за геноцид…да они који започињу агресивни  рат сносе последице. У противном,  можемо очекивати нове ратове, јер све упућује на то да се злочини исплате: што се освоји остаје агресору, а жртве одговарају зато што су се бориле, пише у Изјави коју су у За­гребу представили председник Комисије, сисачки бискуп Владо Кошић и члан Гордан Чрпић”.

Основано се, дакле, питам: Какву здравину могу да имају такве одлуке Сабора Српске православне цркве и куда нас то оне воде и заводе? У име кога и у име чега толика сервилност и балансирање са највишег врха Српске православне цркве?Све би другачије изгледало када у Сабору не би недостајала канон­ска саборност; одлуке би свакако биле праве и плодотворне.

***

А сада нешто о ономе што је под словом б), тј.о “Сабор­ској посланици”  која, са служењем Свете литургије у Нишу, представља завршни чин прославе 1700. годишњице “Милан­ског едикта на нашем помесном нивоу, као припрема за општу прославу у октобру ове године”, како је већ наведено из напред описаног “Саопштења за јавност”.

“Посланица”  је препуна  неодмерености  и нетачности.  У њој је Милански  едиктпоменут десет пута, а Свето јеванђеље само једном. Цару Константину се приписује неограничена моћ “виђења” и знања. Шеснаест пута се то пренаглашава у облицима: “видео”, “видећи”, ”увиђајући”,  ”беше свестан”;  приписује му се, као “нашем суграђанину, боговидна далековидост”; па га опет представља као “нашег суграђанина, човека кога су подигле наше реке и равнице, грејало наше сунце и отхрани­ла наша земља”. Понет таквим заносом састављач “Посланице” наставља: “Зато поручујемо свим православним  хришћанима, као и свим хришћанима и нашим пријатељима других вера који схватају значај Миланског едикта: нека се умножи духовна ра­дост и славље”. “Био  је свети Константин, у свом Едикту који данас прослављамо, ‘модернији’ и племенитији него многи вла­стодршци који су уследили после њега…”

Све се своди на то – да се Миланском едикту припише све­ заједнички (универзални) карактер  у смислу верске толеран­ције која треба да доведе до црквеног и, уопште, сверелигијског обједињавања ради општег мира у свету. Мир се, међутим, не постиже људским умовањем, него јеванђелским – Христовим миром: “Мир мој остављам вам, мир мој дајем вам”, каже Христос (Јн 14, 27). Али “Посланицом” је наспрам Јеванђеља пред­ност  датаМиланском  едикту. Чак је и Христос стављен иза Константина, јер пише: “…када се чинило да ће антика неславно завршити свој славни ток у крви хришћанских мученика, дола­зи Константинова, али и Христова победа”. Значи ли то да без Константинове победе не би ни Христове победе било?! Олако се запостављају Христове речи: “Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свијету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам побиједио свијет” (Јн 16, 33).

Предуслов за победу и здраву заједницу јесте ИСТИНА, а не оно што у проповедничком стилу за Константина каже састављач “Посланице”: “Знао је и да ниједно друштво неће преживети  ако не дозволи свакоме своме грађанину оно основно – веру, искреност и слободу”. Како схватити то – да “искреност сваког грађанина” зависи од “дозволе” друштва у којем живи? Без ИСТИНЕ  нема ни искрености  ни слободе. Шта Христос каже Јудејцима? “Познаћете истину и истина ће вас ослободити”(Јн 8, 32). Међутим, састављач “Посланице”  занемарује ту јеванђелску истину и држи се Миланског едикта: “Данас ми не тражимо ништа ни више ни мање од онога што је римском им­ператору и потоњем светитељу постало јасно пре 1700 година. А то је основна чињеница да је човеку неопходно омогућити да слободно, ни од кога ометан, верује и исповеда онако како му срце жели и савест налаже”. Шта би остало од Цркве Христо­ве да су Оци, Учитељи, Мученици и Исповедници хришћанске вере говорили овако како нам говоре сви именовани на “По­сланици” епископи Српске цркве? Таквим њиховим приступом хришћанину се не сме замерити ни ако поверује, на пример, у богове на Олимпу! Није ли то негација читаве јеванђелске нау­ке? Не подсећа ли то на ону народну: “Добар дан чаршијо на све четири стране”!.

Тиме не тежим да умањим заслуге које има Свети цар Кон­стантин, давши хришћанима слободу исповедања вере.Али оно што га је превасходно руководило да 313.године изда Милански едикт, јесте то – да њиме обезбеди мир у империји. Међутим, убрзо се показало да је тај тако значајан Едикт омогућио нове верске раздоре и немире у Царству. Ни сам цар Константин се није доследно придржавао начела садржаних у њему.Кад га је обнародовао, бројност и снага хришћана је била огромна.Царство се раније потресало под теретом свирепог гоњења хришћана, а после доношења Едикта – под теретом појаве је­ретика међу самим хришћанима. Због тога је напуштено начело верске једнакости и толеранције тако што се цар Константин ставио на страну правоверних хришћана, а против јеретика Арија. Издао је био и посебан указ да се Аријеве књиге, и ње­гових присталица,  спале (в. Н. Милаш, Правила  Православне Цркве, књ.1, Нови Сад 1895, стр. 548). Касније се, међутим, опет ради мира у држави, ставио на страну Арија, а против  право­верних хришћана.

У раздорима међу хришћанима цар Константин  је, упра­во ради мира, прибегавао  компромисним  решењима. Тако је на Првом васељенском сабору у Никеји 325.године правилно поимао  догматски израз “ὁμοούσιος” (јединосуштан) да би га после тог сабора, ради компромиса са аријевцима и ради вас­постављаља мира, напустио. У име тих начела припретио је и Светом Атанасију Великом да ће га уклонити са епископског седишта, јер га је оценио као узрочника  раздора. Због тога га је 335. године послао у изгнанство у Галију. Је ли и то “толеран­ција” и “модернизам” у духу Миланског едикта?

Није, дакле, ни сам цар Константин придавао Миланском едикту значај какав данас “екуменисти” и “пацифисти” настоје да му припишу на штету Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

Сем тога, нетачно је то што се у”Саопштењу за јавност” и у “Посланици” каже да је цар Константин тај који је “први  јавно признао слободу вероисповести” хришћанима. Историјска је чињеница да је то први учинио цар Галерије 311.године.

Нетачно је, такође, и то што се у “Посланици”  каже да је цар Константин” престоници  (Константинграду) подарио племенити идеал који друштво може истински оплеменити – идеал симфоније и сагласја”. Јер, истина је нешто друго.Наиме, симфонију између Цркве и Државе подарио је, у виду теорије, побож­ни и најмоћнији цар византијски Јустинијан 1 (527-565).Текст је објављен у уводу 6.Јустинијанове новеле 535.године, одакле је преузет и унет у номоканонске зборнике, па и у Законоправило Cвeтогa Саве (в. М. М. Петровић, О Законоправилу  или Номо­канону Cвemoгa Саве, Култура – Београд 1990, стр. 76-80).

Не одговара истини ни то што се у “Посланици” истиче да “Константин  беше свестан вредности Истока и Запада – баш као и Свети Симеон и Свети Сава после њега, као Свети Ни­колај Жички и Јустин Ћелијски, као и сви они оци Цркве који су нам говорили да се не опредељујемо за наметнуте опције и понуђене илузије него за царски пут “изнад Истока и Запада”. Нема тако нечег код поменутих светитеља.Чиста  је измишљотина новијег датума то што се, посебно Светом Сави, тако нешто приписује; лишено је сваког изворног основа.

Претерује састављач “Посланице” када каже: “Зато ће ис­тинско прослављаље Миланско едикта увек бити литургијско славље…” Које и какво “литургијско славље” представља “ис­тинско прослављање Миланског едикта”?  Је ли “литургијско славље” и оно што подсећа на вашариште?Или демонстрирање моћи римокатолика, најављених да се у огромном броју упуте у Ниш, уместо у Милано, на мису у октобру 2013.године? Ис­тинска Евхаристија и “литургијско славље” постојали су и пре Миланског едикта на сваком месту где је било епископа и пра­воверних хришћана.

Јесте Милански едикт веома значајан законски документ, јер званично  изједначује хришћане  у верским  и грађанским правима која су уживали припадници других вера у ондашњем Римском царству. Јесте цар Константин Велики, заиста велики, и оправдано га Јевсевије Кесарисјки у животопису толико вели­ча.Похвалио је и он Јевсевија када није отишао са своје епархије на антиохијски трон.Јер, сваки премештај епископа са епархије на епархију изазива веће или маље потресе који се одражавају и на мир у држави. У том смислу цареви Константин и Лициније у Едикту истичу, између осталог: “Ово што чинимо, само се каже да чинимо зато што се обзиремо на мирно стање нашег доба”.

Али Миланског едикта се, како напред поменух, није увек придржавао ни сам цар Константин. Сем тога, ни по њему тај документ не може да послужи као основ за мешање вера у духу како се то тежи најављеним слављем у Нишу. То шаренило представника разних вера, који ће се окупљено наћи на “општој прослави у октобру ове године”, поводом обележавања 1700 го­дина доношења Миланског едикта, плод је нејеванђелског људ­ског умовања и жеље.

Учесници тако најављеног славља у Нишу, пред очима имају време када цар Константин Велики још није био учвршћен у хришћанском правоверју.Он је најпре, попут свога оца Кон­станција Хлора, веровао у врховно божанство оличено у Сунцу. Заступао је тзв.синкретистички монотеизам, а синкретизам  је мешање и узајамно прожимање различитих вероисповести. Уп­раво оно што се жели манифестовати слављем у Нишу.

Када се цар Константин Велики коначно определио да ис­поведа хришћанску веру, и када се видело да после доношења Миланског едикта  међу хришћанима  све чешће  избијају не­сугласице, раздори и расколи око многих питања, једно од којих је било и питање -да ли и које јеретике треба поново крштавати, он је путем “царских посланица” посредовао, захтевајући да се постигне мир и да се не цепа Црква. Једна од таквих посланица упућена је сиракуском владици Хриспу, у којој, између осталог, пише: “Већ и пре тога, када су некоји почели зло и наопако ми­слити о начину како треба славити Бога, па се почеше измицати од свете и небеске силе и цепати Католичанску (Саборну) цркву, ја бејах рад стати на пут томе, те сам заповедио да се дозову не­које владике из Галије, а они што дођоше на заповест из Африке, били су једни на једној, а други на другој страни…некоји од њих, као што то бива, метнувши за леђа бригу и за своје спасење, и ослабивши  у побожности спрам  најсветије вероисповеди,  не могу ни сада да седе са миром, него једнако подгревају у срцу пакост… а кроз то чине подсмех пред људима, који су својим срцем далеко од најсветијег богопоштовања…”(в. Црквена  ис­торија Јевсевија Памфила, књ. 5, у Београду 1871, стр. 258-260).

Стање у Цркви  по доношењу Миланског едикта  укратко је, у виду белешке, оценио професор  Атинског универзитета, архимандрит Василије Стефанидис: “Од (времена) Констан­тина Великог престанак гоњења хришћана  и владавина мира и безбедности донесе ослабљеност у вери и моралу, а од (вре­мена) истог цара, масовно приступање у хришћанство – уведе хришћане нижег квалитета. Многи су прилазили хришћанству ради материјалних циљева, да би стекли привилегије које су имали хришћани.  Паду хришћанског живота допринели су – на Истоку догматска спорења, а на Западу-  најезда варварских племена…”(Β. Στεφανίδου, Ἐκκλησιαστικὴ Ἱστορία. Ἀπὸ ἀρχῆςμέχρι σήμερον, δευτέρα ἔκδοσις, Ἀθῆναι 1959, 323).

Ради објективности, треба рећи да је и на Западу бивало догматских спорења.Управо у прилог томе наведох напред де­лове Константинове “царске посланице” сиракуском владици Хриспу. Али најкрупније догматска питање на Западу је ква­рење Никејскоцариградског Символа вере додатком Filioque у његовом 8.члану. Ту се ради о јеретичком, антијеванђелском учењу о томе да Дух Свети исходи и од Сина (в. Јн 15, 26).Так­вом јеретичком учењу, које се први пут озваничило у Шпанији на сабору у Толеду 589.године, најдуже се опирао Рим – све до 1014. године. Француски и немачки цареви су својом политичком моћи вршили снажан притисак на римске епископе да се то јеретичко учење спроведе на целом Западу. Сва Европа се гиба­ла под теретом наметања  такве јереси, што се посебно осећало на Балкану, где су се сучељавале црквене јурисдикционе грани­це Новог и Старог Рима.

Колико  ће тек бити злоупотребљаван Милански едикт, то ће се донекле показати и на “општој прослави у октобру ове године” у Нишу. Напред смо видели – из “Саопштења за јавност” и из “Посланице” са редовног овогодишњег  заседања Светог ар­хијерејског сабора Српске православне цркве – куда се смера са новим тумачењима “духа” Миланског едикта и “виђења” цара Коснтантина. Предност се даје свему ономе што може да служи идејама о проширивању Уједињене Европе што води глобализа­цији света. Ни трага о забринутости због сталних условљавања Србији да би постала чланица те Уједињене Европе, иако се по­ступним  цепкањем Србије (на реду су, очигледно, после Косова и Метохије, Вовјодина, Рашка област звана “Санџак”…) цепка и Српска православна црква. Погрешним тумачењем “духа” Ми­ланског едикта, за рачун глобалних политичких и економских интереса,  запоставља се дух и снага праве вере у Бога. А без те вере живот нема смисла. Зато апостол Павле каже да је “вјера основ свега” (Јевр 11,1), јер “без вјере није могуће угодити Богу” (Јевр 11,6). Не може се Миланским едиктом рачунати на праву и коначну победу, него вером у Бога. Основано је речено за старо­заветне пророке,  да “вјером победише царства, чинише  правду, добише обећање, затворише уста лавовима,  угасише силу огњену, утекоше од оштрице мача, од немоћних постадоше јаки, би­јаху силни у рату, поразише војске туђинске” (Јевр 11, 33-34).

Дужан сам, на крају,  да кажем како настојим, колико је то у људској моћи, да своје православно исповедање вере јавно сведочим у складу са науком какву ми предадоше и какву примих. Тако поступам не само када се ради о исповедању вере, него и када се ради о науци уопште.За доказ, у прилогу објављујем факсимиле својих обраћања: а) Председништву Српске акаде­мије наука и уметности; б) Америчкој асоцијацији славистичих студија.

* Књижевне новине, Лист за књижевност и друштвена питања 933/934, Београд,
1.7. и 15.7. 1996, стр. 2.

др Миодраг М. Петровић,
научни саветник Историјског института САНУ

Извор: Званично гласило Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу – часопис „Свети Кнез Лазар“, број 10 (76), Београд 2013, стр. 23.

Преузимањем садржаја молимо да наведете извор као и функционални линк до чланка http://srbinaokup.info/?p=12763

Чланак је исправљен и допуњен у 23:46, 07.08.2013.г. Извесне техничке грешке направљене су од стране уредништва.

Уредништво „СРБИ НА ОКУП“