Ужас крвавог геноцида над Србима

Пише: Ања Филимонова

Напомена: Поштовани читаоци, наше комшије, „народ тисућљетње културе“, протеклих дана су по ко зна који пут потврдили Дучићеве речи да су они најхрабрији народ на свету. Али не због тога што се ничега не плаше, него што се ничега не стиде. Сјајан одговор на срамне и умоболне тврдње из „лијепе њихове“ стигао је од Ање Филимонове, врсног стручњака геноцидног „хрватског историјског права“. Напомињемо да смо србску верзију текста пренели са сајта „Српски став“ уз исправку преводилачких нетачности. Наслов и опрема текста – Саборник…

     ‡     ‡     ‡

У згради Хрватског државног архива у Загребу, 23. јула представљено је треће издање књиге хрватског историчара Стјепана Лозе, која не само да негира злочине хрватских усташа над Србима, Јеврејима и Циганима, већ и оптужује Србе да су у ствари они починили геноцид током Другог светског рата, а онда „свалили кривицу на Хрвате“. Ана Филимонова, руска историчарка-балканолог, подсећа на историјски доказане размере усташких злочина над Србима.

Историјски гледано, српска реч „усташа“ („усташа“) није садржала никакве негативне конотације, што би дословно значило „устаник“, односно борац против угњетавања и неправде. Међународну распрострањеност је добила након почетка устанка српског и муслиманског становништва против османске власти у Херцеговини 1875. године, када су српски интелектуалци у Аустроугарској, међу којима и песник Јован Јовановић-Змај, подржавао је побуњенике, а Змај их је први назвао овим старим романтичним именом. Његов назив преузеле су руске, француске, енглеске, мађарске и друге новине, а потом су и сами устаници себе радије називали усташама. Међутим, Католичка црква се умешала у ствар: након одлуке Берлинског конгреса 1878. године, Босна и Херцеговина је пребачена у састав Аустроугарске, свештенство католичких самостана Босне и Херцеговине је радије величало католичке устанике на сваки могући начин, истичући њихову приврженост царству.

Даља еволуција историјског имена везана је за појаву стуба хрватске националне мисли Анте Старчевића, који је у модерној Хрватској добио поносну титулу „оца хрватске нације“. Идеологија Анте Старчевића и његове Хрватске странке права (отуда и назив „Праваш“), заправо, није садржала ништа осим примитивне, вулгарне и агресивне србофобије. Та идеологија свела се на тезу „Хрвати су чиста аријевска раса, а Срби инфериорна ропска раса“. Старчевић је великодушно додао српске земље, као и скоро цео Балкан, „хрватским просторима“. Хрватска странка права истицала је главни правац развоја хрватске националне идеологије, али праваштво није „висило у ваздуху”: на практичном плану било је уско повезано са аустро-угарском и римском владом као и Католичком црквом.

Константу је представљао шовинистички, расистички однос праваша према српском народу. Постепено, али неумољиво, развијао се процес правашизације хрватског друштва и културе, који је прилично брзо крунисан „плодовима“: српским погромима у Босни и Херцеговини 1895, 1902. и 1914. године. Након распада Странке права 1895. године, група коју је предводио Јосип Франк напустила је њене редове и он је основао Чисту странку права (ЧСП). ЧСП је заузела још екстремнији став према Србима и манијачки је тежила ка стварању „јединствене независне хрватске државе“ која би ујединила „све територије које припадају Хрватима на основу историјског права“, у које су, као и раније, без имало сумње убрајали скоро цео Балкан. Штавише, Франк је иницирао стварање посебне „правашке гарде“ („народне гарде“) – паравојне јединице странке, која је постала прототип усташких јединица.

Следећа фаза у развоју хрватског усташког покрета везује се за формирање (изван Краљевине СХС, створене 1918. године), пре свега у Мађарској, центара за образовање и обуку хрватских терориста, названих „усташе“. Са своје стране, римокатолички свештеници покренули су широку међународну кампању у којој су усташе окарактерисали као „старохрватске борце против тираније“. Концепт „усташа“ је чврсто ушао у свакодневни живот Хрватске сељачке странке под вођством Влатка Мачека, означавајући тако борце за „хрватску слободу“ од „великосрпског зулума“. Анте Павелић (1889−1959), секретар Хрватске странке права у међуратној Југославији, након „диктатуре“ уведене 1929. у Краљевини Југославији – забране екстремистичких националистичких и других партија – пребегао је у Италију, где је створио центар усташког покрета (УХРО, Усташко-Хрватска револуционарна организација), усвајајући „достигнућа“ италијанских фашиста и немачких нациста. Поклич „За дом спремни!“ (За домовину спремни) са римским поздравом са подигнутом руком постаје тајно обележје усташа. Управо под слоганом „За дом спремни!“ Хрвати су у саставу „Непријатељске дивизије“ тада ратовали на Источном фронту, чинећи злочине над цивилним становништвом Малорусије и Велике Русије. Тако је некада славно и светло српско име „усташа“ добило злослутно значење.

У Загребу је 10. априла 1941. проглашено стварање Независне Државе Хрватске, која је постала прво практично оличење сна хрватских идеолога о сопственој земљи. Де јуре, НДХ, која је покривала скоро целу Југославију, није била држава, а њена територија је била подељена на две окупационе зоне – Трећи Рајх и фашистичку Италију (Бугарска је добила Македонију и део југоисточне Србије са градовима Врање и Пирот, а Бачка, Барања и Прекомурје су уступљени Мађарској). Војни гувернер НДХ био је генерал Едмунд Глејз фон Хорстенау, а командант немачких трупа генерал Литерс, који је директно одговарао Хорстенауу. На чело ове формације, зване „краљевство“, постављен је принц из савојске династије Аимоне Роберто Маргерито Марио Гиусеппе Торино ди Савоиа под именом Томислав II, чија нога никада није ни крочила на територију НДХ. Међутим, Анте Павелић, који је добио нејасну титулу „поглавника“, заиста је имао извесну самосталност. Балансирао је између интереса Рима и Берлина, очигледно добивши од обе стране „зелено светло“ за радикално решење српског и јеврејског (и уједно и циганског) питања у циљу стварања етнички чисте хрватске државе, како су планирали Анте Старчевић и Јосип Франк.

НДХ у априлу 1941. године доноси расистичке законе: забрану српске ћирилице; Јеврејима, Србима и Циганима забрањена је било каква јавна делатност; Срби су били дужни да носе плаву траку са словом „п“ (православни), Јевреји – прво на рукаву, а потом на леђима – жуту Давидову звезду итд.

Хрватски клерофашизам, односно спој ултрашовинистичких и клерикалних идеолошких парадигми, нашао је практичну рефлексију на тлу НДХ.

Хитлер и Павелић

Превазилазећи Немце и њихово „решење јеврејског питања“, хрватске усташе су самостално, без учешћа Немаца и Италијана, створиле 24 логора смрти на територији НДХ са циљем физичког уништења пре свега Срба (а такође и Јевреја и Цигана), поред тога, намеравајући да покатоличе трећину становништва (другу трећину да протера и последњу да уништи физички). Прво је формиран логор Даница, затим Јадовно, Стара Градишка (створен да се елиминишу искључиво жене и деца), Паг, Тења, Јастребарско, Лепоглава, Сисак, Славонска Пожега, Беловар итд.

Један од најзначајнијих момената је системски приступ усташког врха у питању „решавања српског питања“. Дакле, као главна тачка за ликвидацију Срба („претеча Јасеновца”), одабран је простор северног Велебита, изоловане висоравни планинског ланца, окружен готово непролазном шумом, слабо насељен и то Хрватима. Овде, у околини села Јадовно (лички крај), било је неколико огромних крашких раседа, од којих су највеће биле „јаме“ Шаранова и Јарчија. Ту су још крајем 1930-их припадници илегалне усташке организације у Лици добили налог од Анте Павелића, који је био у прогонству у Италији, да организују спелеолошко проучавање раседа. Усташе су почеле да извршавају наредбу заједно са „мишницима“ (локални назив за католичке свештенике),

Међутим, резултат, о којем је Павелић био обавијештен, уопће није говорио о кравама, козама и овновима, већ да ће у крашке расједе Велебита “стати” милион људи. Тако се појавила „црна књига усташа“ у којој су се налазила имена истакнутих српских интелектуалаца, свештеника, трговаца, лекара, инжењера, учитеља, резервиста и жандарма (нарочито оних који су учествовали у гушењу првог усташког устанка који је овде подигнут 1932. године, ради се о познатом „Велебитском устанку“).

Ликвидациони центар Госпић – Јадовно – Паг настао је у априлу 1941. године као комплекс од седам логора, спојених добром инфраструктуром, која их повезује са центром у Госпићу, који се налази у некадашњем аустроугарском затвору „Герикхт“. Управо је Госпић био регионално средиште тајног друштва „Хрватска национална омладина“ на челу са Андријом Артуковићем, будућим министром унутрашњих послова НДХ, коме је Анте Павелић почетком 1932. године издао наредбу за устанак и дао му новац за те циљеве.

Управо је у Јадовну настао центар за истребљење, јер су заробљеници овдје долазили само да би у једној од „јама“ чекали свој ред да буду убијени. Овде су у запечаћеним вагонима намењеним за превоз стоке, одмах по доношењу расистичких закона, довожени људи са усташких листа, састављених на целој територији Хрватске бановине. У самом Госпићу усташе су преузеле власт већ 10. априла, истовремено са проглашењем НДХ, а овдашње Србе су муњевитом брзином похапсили дојучерашње комшије и колеге Хрвати, који су, углавном, већ приступили усташкој организацији. Превоз од Госпића до Јадовна стизао је два пута дневно. Људима у пренатрпаним до гуше вагонима нису давали ни воду ни храну. Међутим, печати на аутомобилима су били „државни“, као и наређења и нико од Хрвата није ни покушао да ослободи Србе и помогне им.

Временом су се возовима додавале пешачке колоне људи, међусобно повезане и дуж колоне, између људи, у једну линију (то је био патолошки план), и ове несрећнике, исцрпљене у колони дугој више од 20 километара, очекивала је на крају само болна смрт. Већ прве ноћи након формирања центра за ликвидацију у Јадовну почело је оно што ће касније бити названо „усташке баханалије“: Срби – припадници четничких организација, они који су били чланови Соколског друштва и други, били су подвргнути дивљачком мучењу. Те ноћи су сину угледног српског трговца «наживо» изрезане очи и „поклоњене“ мајци. Колоне људи везаних конопцем или бодљикавом жицом одвођене су до јама, где су усташе тукли прву двојицу маљем и бацали их у провалију како би својом тежином вукли целу колону. Ово уживање у вриштању, у покушају људи да стану на ноге и не падну у јаму, представљало је посебно задовољство за усташе. Они Срби са „црне листе“ који нису ушли у „госпићки воз“ остали су у некадашњем аустријском затвору и били подвргнути посебно софистицираној тортури. Средином маја 1941. почела су хапшења Јевреја, међу првима је била јеврејска студентска фудбалска репрезентација, која је поразила Хрватски академски спортски клуб и за „награду“ добила „путовање у Госпић“. Међутим, Јадовно није било само центар ликвидације – усташе су се овде „обучавале“ стварајући логоре смрти широм НДХ. Остали у бившем аустријском затвору су били подвргнути посебно софистицираној тортури.

У августу 1941. италијанске власти су одлучиле да прошире своју зону окупације и приморале усташе да ликвидирају логор Јадовно (функционисао је до 15. августа). Заробљеници, међутим, нису пуштени – пребачени су на острво Паг, а онда су једноставно почели да секу, бацајући тела у залив који је поцрвенео од српске и јеврејске крви. У логорима Метајна и Слано углавном су ликвидиране жене и деца (који су прије смрти били подвргнути сексуалном насиљу, у овим оргијама посебно се истакла група католичких свећеника Сењске бискупије, а организатор је био пашки жупник). Усташе су позвале италијанске официре да „подијеле забаву“, али су они били буквално шокирани виђеним и написали су апел команданту Друге италијанске армије и самом папи. Када су Италијани, који су стигли на Велебит, утврдили величину и детаље усташких злочина, послали су релевантне материјале и Дучеу и Ватикану. Паг је на крају остао само са малом групом мушких затвореника, који су пребачени у новоотворени „радни логор“ Јасеновац, предодређен да постане највећи српски град под земљом. Јадовно је, међутим, ушло у историју као место истребљења српске елите, планирано и пре стварања НДХ. Шездесетих година прошлог века, хрватско руководство је, након проучавања Шаранове јаме, наредило да се све остале јаме забетонирају. До овог тренутка је утврђено да је у комплексу логора смрти Госпић – Јадовно – Паг, током читава 132 дана постојања, дивљачким методама убијено 40.123 жртве.

„Наследник“ Јадовна – Јасеновац – заузимао је површину од 240 квадратних километара (ради поређења: Аушвиц – само 40 квадратних километара). Јасеновац је логорски систем који је имао пет великих логора, неколико малих логора и места ликвидације. Људи су били смештени на отвореном, на голој земљи, па су нехигијенски услови стварали идеалне услове за развој епидемија, посебно тифуса.

За разлику од Немаца, који нису хтели да „прљају руке“, усташки логори су имали другачије правило: убиства Срба, Јевреја и Цигана су морала бити посебно монструозна. Био је то у извесном смислу „радни логор“ у коме су се израђивали алати за пољопривреду, али не само то. Готово одмах, овде су почели да се праве и други алати: секире, тестере, чекићи, ножеви. Најпознатији нож био је „Сербосек“ – кратак, заобљен нож причвршћен за кожну рукавицу како не би склизнуо са џелатове руке и грла жртве.

Генерал фон Хорстенау је у свом личном дневнику за 1942. годину записао: «Усташки логори у НДХ су били суштина ужаса». О логору Јасеновац 11. новембра 1942. године официр Артур Хефнер је писао: «Концепт логора Јасеновац треба схватити као комплекс од неколико логора, удаљених неколико километара и груписаних око самог Јасеновца. Без обзира на званичну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора, који се може поредити само са Дантеовим паклом».

У Јасеновцу је практикована најсофистициранија и најизопаченија тортура: вађење ноктију на рукама и ногама, заслепљивање забијањем металних предмета у очи, одсецање комада коже и меса и пуњење рана сољу, гуљење коже, вешање, одсецање гениталија, носа, ушију и језика, спаљивање живих људи. Деци су кидали удове, разбијали главе о зидове, бацали их у ватру, у посуде са кључалом водом и кречом, одсечене уши и изрезане очи стављали су у кутије итд. итд. Посебна предност је дата забијању шила у срце – у томе су се „занатлије“ међусобно такмичиле. Србима, Јеврејима и Циганима главе су разбијане маљем, ексери су им забијани у главу; после одсецања тела особу не би докрајчили, него је оставили да искрвави. „Ништа мању“ пажњу посвећивали су сексуалном насиљу.

Први „управник“ Јасеновца Вјекослав „Макс“ Лубурић стално је понављао да „Срби у НДХ морају бити уништени, јер је то програм који се мора спроводити“. Анте Павелић је додао да је „покатоличење Срба темељна тачка“ његовог програма. Тако се читава територија НДХ, а не само логори смрти, по речима немачког историчара, „претворили у једну велику крстионицу и гигантску кланицу“. Команда Друге италијанске армије је 10. јуна 1941. обавестила Мусолинија да је «хрватски ултранационализам, који је изгубио сваки осећај за меру, успоставио режим насиља и терора, који се стално појачава. … Усташе су кренуле у освету и репресију, која се може поредити само са најмрачнијим средњевековљем». Генерал Алесандро Лузано у писму Мусолинију упућеном мимо протокола, говорио је о злочину који су усташе починиле у Пребиловцима почетком августа 1941. године, описујући у њему свој долазак у село „после тродневног масакра“. Лузано је сведочио о „гомили лешева убијене деце“, а дечак са пререзаним грлом, који је још увек могао да говори, већ у болници је испричао да су учитељицу и осмогодишње девојчице силовале усташе, затим су децу убили, главе су им одсекли и ставили их на столове, а цревима су украшавали зидове“, „у томе је учествовао и католички парох дон Илија Томас“, “остале жене и дјеца једноставно су бачени у јаме”, а “цијела Херцеговина, Босна, Лика, Далмација пуна је таквих јама. Масакр над Србима достиже такве размере да и овда постаје затрована. Лично сам видео како је црвена вода текла са једног извора у Поповом пољу, недалеко од јаме у коју је бачено четири хиљаде Срба.

Егон Бергер , који је страдао током Холокауста, написао је у својој књизи „44 месеца у Јасеновцу” да је Мирослав Филиповић-Мајсторовић звани „фра сатана”, католички парохијски свештеник из манастира Петричевац у Бања Луци, узимао децу од мајки наводно ради крштења по католичком обреду, а заправо се на најразличитије начине са њима изругивао. Једна од тих „забава” била је бацање деце у ваздух: три пута је Мајсторович бацао претучено дете увис, а четврти пут би подметнуо колац испод детета које је падало и деца би била потпуно пробијена коцем. На врисак деце дотрчале би мајке које су усташе стријељале на лицу мјеста.

Међутим, Србе, Јевреје и Цигане нису усташе убијале само у Јасеновцу, већ су систематски масакриране у стотинама села. Тако су 7. фебруара 1942. за само један дан у селима Шарговац, Дракулићи и Мотике убили 2.370 српских цивила, међу којима је било 551 дете. Масакр је организовао Виктор Гутић, усташки командант такозване Хрватске крајине, а предводио га је исти „фра сотона“ Мирослав Филиповић-Мајсторовић. Према доступним подацима, у усташком масакру је учествовало 1.300 католичких свештеника. Подсетимо, војни викар војске НДХ био је Алојзиј Степинац , који је у спрези са Ватиканом покатоличавао „Србе шизматике“.

У Брчком је, по исказима сведока, „ фра Анте, свештеник Трамошнице, сам организовао усташке банде у свом селу и ишао са њима по српским селима, грабио Србе где год је могао, одводио их у своје село, закључавао у магацин и држао тамо их данима без воде и хране, зверски их мучећи уз помоћ усташа. „У овом критичном кобном периоду“, забележено је у сведочењима преживелих, „од 24 до 28. јуна 1941. године побијено је више од 100 хиљада невиних Срба у Босни, Херцеговини, Далмацији, Лици, Хрватској и Срему. У то време злочини су чињени не само ноћу, већ и дању. Попут дивљих животиња, Срби су хватани свуда – на улицама, у својим домовима и установама, на њивама и у пољима. Камионима су одвођени на периферију града и тамо убијани. Многе од ових несрећних жртава биле су подвргнуте најстрашнијим мучењима, а смрт је дочекана са уздахом олакшања. У Глини је 29. и 30. јула 1941. године почињен стравичан злочин, а 4. и 5. августа 1941. године у Глинској цркви Рођења Богородице извршен је други злочин у коме је убијено више од 1.200 Срба.

Еуген Кватерник , шеф службе безбедности НДХ, једном је рекао да му ни сто година неће бити довољно да се до краја напије српске крви. Министар НДХ Милован Жанич је изјавио: „…Ово треба да буде земља Хрвата и ничија више… Нема метода које ми, као усташе, не можемо применити да ову земљу учинимо хрватском и чистом, очишћеном од Срба. Ми то не кријемо, то је политика наше државе и остварићемо оно што усташки принципи налажу…“.

У пролеће 1942. године у Босни и Херцеговини, у месту Стари Брод и Милошевићи (општина Вишеград), на обали Дрине, усташка, тачније, Црна легија (у којој су били локални муслимани) под командом Јуре Францетића, убила је више од 6.000 Срба. Неки од Срба, посебно девојака и жена, скакале су са литица у воду да побегну од усташа. Најневероватније у вези са овим догађајем је да је помоћ Србима који су успели прећи на другу страну реке Дрине, помоћ указала немачка јединица смештена на спасоносној обали. Немци, који више нису могли да гледају усташки масакр, почели су да пуцају у ваздух, траже и у воду спуштају чамце, и на тај начин је спасено неколико хиљада Срба .

Познато је да је у БиХ за вријеме постојања НДХ било 1.013 „центара за ликвидацију“, али није познато колико је таквих мјеста било у Хрватској. Нормална људска свест не подноси опис усташких оргија. Чак се и искази очевидаца у бројним документима завршавају фразом „оно што се догодило после, због степена људске подлости, безобзирности и зверске суровости, није могуће објавити“…

Екстремистичка правашко-усташка идеологија, помешана са римокатоличким клерикализмом, породила је у НДХ најмонструозније плодове у виду фанатичног истребљења Срба, Јевреја и Цигана. Био је то геноцид у име стварања „хрватске расне чистоће“, као и да би се уништила целокупна културно-историјска баштина везана за православље. У Јасеновцу је, према последњим подацима, истребљено више од 800.000 људи, од чега 80 хиљада Цигана и 33 хиљаде Јевреја, остало су Срби.

Извор:
САБОРНИК