Три сценарија за будућност

Други сценарио је нуклеарна апокалипса. Сасвим је могуће ако Москва, пошто је почела озбиљно да губи (први сценарио), одлучи да употреби нуклеарно оружје. Оно што људи данас мисле о томе је очигледно. Теза „нуклеарне силе не губе ратове“ је управо на ову тему. Ту спадају и ријечи предсједника о онима који ће „умријети, а који ће у рај“ или да „неће бити мира без Русије“

Пише: Александар Дугин

У овом тренутку постоје само три објективна сценарија развоја догађаја.

Ми – Русија и свијет – сада смо у стању које се може свести на сљедећу шему. Говоримо о ситуацији у Украјини која се развија у почетак потпуног свјетског рата.

Као и свака шема, она поједностављује стварност, али је истовремено чини смисленом и подиже је до одређене вјероватне структуре.

Ова шема има три објективна вектора могућег развоја догађаја и четири верзије субјективне позиције. Дакле, од самог почетка се оцртава одређена асиметрија, чије ће значење бити откривено како се опис верзија заврши.

Ниво објектива описује вјероватну логику развоја узрочно-посљедичних ланаца који су већ оцртани у специфичној равни провјерљивих чињеница.

Субјективни ниво обухвата схватање онога што се дешава од стране одређених група, међу којима су од посебног значаја оне које доносе кључне одлуке, које, пак, на овај или онај начин утичу на саме догађаје.

Катастрофалан (за Русију) сценарио. Окупација. Деимперијализација. Finis Rossiae

Почнимо од најгорег. Претпоставимо да контраофанзива Оружаних снага Украјине (а заправо НАТО) у Харковској области и у Донбасу није случајан неуспјех у СВО (специјанла војна операција, прим.прев.), већ нешто злокобније. Песимисти и само критички посматрачи (као и учесници) на хиљаду начина описују посљедице и наставак овог процеса.

Овај сценарио је детаљно описан у званичној пропаганди укронациста, који већ предвиђају преношење непријатељстава на Кримску, Бјелгородску, Курску, Ростовску, Вороњешку област и, на крајњој граници, напад на Москву. Он је и ружичасти сан западних русофоба и руских либерала. У ствари, ово је сценарио краја Русије, Finis Rossiae.

То би значило не само крај режима, већ крај свега и свакога. И што је битно – крај није мекан и некако надокнадљив (као, на примјер, 1991. године), већ крвав и тврд. Ако наше повлачење почне (у извјесном смислу, настави се), онда ће све пасти – и из спољашњих и из унутрашњих узрока.

То је објективни тренд, који одговара и субјективној политичкој и идеолошкој платформи – о томе сања званични Кијев, русофобска елита глобалиста и присталица Наваљног, Ахеџакове и Ехо Москве – односно пете колоне – унутар Русије.

Постојећи проблеми са техничком опремљеношћу војске, са стратешким погрешним процјенама (које су се већ јасно осјетиле у претходним фазама НМД-а), са зависношћу Русије од страних технологија, којима је сада прекинут сваки приступ, што, као што се испоставило, директно утиче на наше оружје, односно уопштено гледано, критично значајна зависност од Запада у претходним фазама може бити фатална.

Али ако је то тако, онда ће Русија као субјект једноставно нестати, а за то ће морати да плате сви – и власти и цијело друштво. Нико неће бити спасен.

Апокалиптични (за све) сценарио. Крај приче. Уништење човјечанства

Други сценарио је нуклеарна апокалипса. Сасвим је могуће ако Москва, пошто је почела озбиљно да губи (први сценарио), одлучи да употреби нуклеарно оружје. Оно што људи данас мисле о томе је очигледно. Теза „нуклеарне силе не губе ратове“ је управо на ову тему. Ту спадају и ријечи предсједника о онима који ће „умријети, а који ће у рај“ или да „неће бити мира без Русије“.

Вјероватно? Да вјероватно. Да ли неко у Русији разматра ову могућност? Несумњиво. Односно, опет постоји објективни ланац догађаја који могу довести до овога, а постоје и субјективне силе које узимају у обзир такав обрт. Спремни су за то.

Другим ријечима, постоје и објективни предуслови за такав развој догађаја и снаге способне да донесу одговарајуће одлуке.

Путин је рекао да његови непријатељи неће чекати његову добровољну предају, позивајући се на пример Салвадора Аљендеа, који се до посљедњег борио са митраљезом у рукама. Али разлика је у томе што Аљенде није имао нуклеарно дугме. Могао је да жртвује само себе и неколико непријатеља.

Све може почети одмах. Гранатирање НЕ Запорожје од стране Оружаних снага Украјине ће постићи свој циљ. Ово ће бити равно циљаном нуклеарном удару на руску територију – уосталом, оружје је западно, а западни инструктори се баве извиђањем и навођењем. Одговор више неће бити у Украјини, већ у правом центру одлучивања, који се налази значајно западније.

Али Русија може да прибјегне нуклеарном оружју и у другим ситуацијама. Пошто ће за Русију – и за државу и за народ – губитак рата значити потпуно уништење, а не само тежак, али ипак подношљив пораз који се може преживјети, нуклеарни сценарио се не може одбацити. Запад очигледно потцјењује његову вјероватноћу, сматрајући да је то блеф. Боље је да не дођете до линије када се карте отворе.

Патриотски-победнички (за Русију и присталице мултиполарног свијета) сценарио. Свети рат

Трећи сценарио је најважнији. И једини спасоносни.

У Русији се дешава револуција одозго. Путин, који је већ раскинуо са Западом, овај тотални и неповратни раскид претвара у идеологију, у курс, у стратегију и једину смјерницу бића. Укидају се сви компромиси, Русија отворено постаје народна империја са израженом вјерском и социјално оријентисаном (антикапиталистичком) идејом. Либерализам и западњаштво су стављени ван закона. Саботажа, крађа, лијеност и корупција се спаљују усијаним гвожђем по законима рата.

Држава и народ се прегрупишу и СВО пребацују у народни свети рат. Бити или не бити.

Може ли се ситуација објективно тако преокренути? Наравно. Многи догађаји, процеси и објективни фактори – укључујући здраву и одлучну реакцију на претходне неуспјехе и посебно на догађаје у Харковској области – воде у том правцу.

Да ли такав сценарио има субјект? Несумњиво. Прије свега – сам народ, друштво, патриотска већина, људи са фронта, као и значајан дио владајуће класе. Да, што се иде на више, таквих је мање, али ни владајућа класа није нешто хомогено.

Друштво је спремно за ово. То је став који заузимају скоро сви који су на овај или онај начин били укључени у рат.

Све иде ка томе и свима је очигледно да је потребна, прије свега, мобилизација и идеологија Побједе. Крај компромиса.

Међу функционерима – ако све гледамо заједно – патриота је, можда, већина. У народу су у овоме заправо сви, осим агената утицаја и патолошких изузетака (свуда има наказа).

Ако се таква народна патриотска револуција догоди одозго, мобилизација се одвија сама од себе, а Русија улази у посљедњу битку за исход свјетске историје. У ствари, православни старци, руски философи и наши јуначки преци тако су видјели будућност: доћи ће тренутак када ће Руси устати против свјетског зла, против Антихриста и испунити своју мисију Обуздавача. У совјетско доба овај сценарио је имао мало другачију верзију, али суштина је била иста – борба против Запада у име спасавања човјечанства и поштене свијетле будућности.

Дошао је такав тренутак.

Главна ствар у овом сценарију је брзи прекид сваке зависности од Запада – идеолошке, технолошке, психолошке, економске, културне. Управо нас је та зависност паралисала у критичном тренутку. Испоставило се да Запад држи кључеве многих виталних области нашег живота – информационих, технолошких, културних, финансијских. Да, имамо важан адут по питању природних ресурса, али смо користили западну идеологију, технологију и методологију. Ресурсни хардвер је важан. Али идеолошки и технолошки софтвер је ипак важнији.

Народна револуција одозго је позвана да што прије разгради унутрашњи Запад, како у виду статичког либерализма, тако и у свим другим кодексима.

Није једноставно. Али ако се то не уради, погледајте претходна два сценарија.

Статус кво као празна и бесмислена илузија

Сада остаје само један правац, који постоји као субјективна позиција, али се не ослања ни на какву објективну стварност – јер таква реалност једноставно не постоји.

Ово је ментално стање партије „статус кво“ или „колективна рубљовка“. У ову категорију спадају они високи функционери и привредници који из непознатих разлога и даље вјерују да су свијет прије 24. фебруара 2022. и свијет после 24. фебруара 2022. у основи исти. И ништа их – ни извјештаји са фронтова, ни терористички напади позади, ни текуће тектонске промјене свјетског поретка – не убјеђују у супротно. Они се, као и до сада, боре за своје позиције, промовишу своје штићенике на власти, одбијају конкуренте, прате очување онога што имају, односно живе као да се ништа није догодило, једноставно се реактивно прилагођавајући ситуацији.

У народу се сматрају „партијом издаје“, „шљивом“. Али ово је грешка. Не могу ништа ни издати ни спојити. Они нису власт и нису народ, и нико са друге стране – са Запада или Кијева – неће са њима преговарати. Већ смо прошли ову тачку.

СВО је заоштрио све постојеће противречности. Униполарни свијет не може коегзистирати поред мултиполарног. Или боље речено, једно се више не може сматрати да је „униполарно“, а друго да је „мултиполарно“. Ако Русија (као и Кина) озбиљно схвата свој суверенитет, то се мора доказати у рату. И ништа друго. И овај рат се мора добити. Побиједићемо – тада је мултиполарна. А ако не… Онда Русија више неће постојати ни у ком својству. Просто је немогуће вратити се у 90-те или у еру прије 24. фебруара 2022. године. Никоме.

Могућа су три сценарија. Четврти није. Он постоји само као данак инерцији, односно постоји у свијести, али не и у бићу.

Наравно, у врху политичке елите у Русији, многи заузимају ову четврту позицију. На примјер, „некако ће се све ријешити само од себе“. И то изазива праведни гнијев патриота. Али ако узмемо у обзир да такав сценарио у пракси не постоји, онда не можемо трошити напоре на њега. Предаја је била могућа 90-их година. Одржали смо се. Компромиси – прије почетка СВО. Могли су бити и били су. На примјер, усвајање од стране Москве правила глобалног Запада у подјели рада и интеграција Минских споразума итд.

То је то. Остаје само бити или не бити. „Колективна Рубљовка“ више не постоји. Виле стоје, чувари чувају, скупи аутомобили се крећу у свемиру. Одржавају се Дани града, уговарају концерти. Чак и Сколково функционише, а неки редовни лопови, ослањајући се на поремећене олигархе, нестрпљиво желе да се прикључе руководству Руске академије наука. Али ово је већ химера, фатаморгана. Бити или не бити укида саму могућност треперења – „или има, или нема“, „или је Русија суверена, или је дио Запада“.

Ако Русија постоји, онда је сасвим другачије. Популарни и мобилисани, борећи се – на свим нивоима – духовном, идеолошком, техничком, економском, фронталном – не на живот, већ на смрт са апсолутним непријатељем. Или не постоји – као колонија коју су раскомадали и окупирали НАТО и украјински нацисти, или као постапокалиптичка пустиња (види први и други сценарио).

Постоје само три објективна сценарија развоја догађаја и узимају се у обзир само они који то на нивоу предмета разумију и изаберу један од њих, односно истински живе и доносе одговорне одлуке за своју судбину, за судбину земље, народа и човјечанства. Само они нешто значе на ваги историје.

И једноставно више нема странке издаје, пошто је вријеме уступака и компромиса прошло. Ово је фантомски бол. Или ми или нас. То је све.

Извор:
ИН4С