СРПСКА НАУКА ОДБРАНИЛА ЈЕЗИК ОД ЗАПАДНИХ ПРИТИСАКА И НАСИЉА

Стручна јавност чврсто се држи става да се увођењем родно осетљивог језика не одступа само од граматике и правописа, већ и да се њиме врши насиље над српским језиком.

Са задовољством преносимо вест о једној значајној победи у борби против родне идеологије и намере глобалистичких комесара попут министарке Чомић да спроведу „уродњавање“ српског друштва и језика. Такозвани родно осетљив језик уведен је у наше друштвоусвајањем Закона о родној равноправности у мају 2021. године, о чему смо интензивно писали на порталу. Нисмо успели да спречимо усвајање овог противуставног закона, али се борба наставља. Родно осетљив језик неће ући у наше уџбенике и лектиру.

редакција портала iFamNews

Национални просветни савет вратио је предлог за увођење родно осетљивог језика у уџбенике. Стручна јавност чврсто се држи става да се увођењем родно осетљивог језика не одступа само од граматике и правописа, већ и да се њиме врши насиље над српским језиком.

Матица српска, Одбор за стандардизацију српског језика, Српска академија наука и уметности као и катедре за србистику у свим универзитетским центрима у Србији уједињени су у мишљењу да идеологија нема шта да тражи у научним водама.

Доктор лингвистичких наука и редовни професор за Савремени српски језик, Милош Ковачевић, изјавио је за Спутњик како би било апсурдно уопште говорити о аргументима и контрааргументима друге стане, будући да они немају никакву тежину.

„Показало се да нико од србиста и нико од лингвиста који се баве србистиком апсолутно није за ту идеју, а да су у првом реду оних што је одобравају људи који о лингвистици заправо ништа не знају. Прво политичари, а друго англисти који вероватно нису имали српски језик осим у основној школи”.

Ковачевић такође истиче како је само доношење овог закона контрадикторно, будући да у Закону о очувању српског језика и ћириличког писма једна од ставки која је већ ступила на снагу јесте та да се забрањује политички маркетинг.

„Шта ће онда Србији национална наука уколико ће јој науку одређивати политичари који са лингвистиком немају никакве везе”, закључује Ковачевић.

Са друге стране, професорка и теоретичарка јужнословенских књижевности, Љиљана Пешикан-Љуштановић, поборник је родно осетљивог језика, истичући да је српски језик по својој природи већ родно сензитиван, па одлуку Националног просветног савета тумачи као шансу да се спорни предлог измени и допуни.

„Оно што мислим да је добро што је предлог закона враћен јесте што је то прилика да се, уз струку, не спречи увођење родно сензитивног језика него рационализма. Тако би се избегли ти застрашујући дублети где се понављају реченице да би био и мушки и женски род и да се успут води рачуна о природи језика, али да се идеолошки не прогони женски род као ниже вредан и мање вредан, а тога је доста било на све стране. Јако ми смета када кажу да је тренерка увредљиво јер боже мој тако се зове одећа за тренирање. Изразито ми је увредљиво када ми се неко обрати са професоре, иако то ради из поштовања, имплицирајући тиме да је непоштовање да ми каже професорка”.

Језик обликују и обавезе према ЕУ

Док је професорка Пешикан-Љуштановић поборник увођења принципа родне осетљивости у српски језик, професор Мило Ломпар сматра да ова мера пати од неколико великих мањкавости, попут те да је стручно и научно скроз неутемељена, неоправдана, а и практично неприменљива.

„Тешко је веровати да ће се неке од тих рогобатних конструкција уопште и моћи да примене у настави. Та мера је у суштини дубоко наметнута и ту је сад цео проблем зато што са једне стране држава има обавезе преузете при некритичком односу према Европској унији да примени нешто чему се противи струка и чему се противи велики број људи, будући да је противно обичајима и начинима говора, те представља насиље над духом језика и насиље над обичајима културе”, рекао је Ломпар за Спутњик.

Говорећи о могућности примене родно сензитивног језика не само у уџбеницима за основну и средњу школу, већ и у књижевности, филмовима, позоришним комадима и уопште у српском језичком бићу, Ломпар је сматра немогућом.

„Мислим да би то могло тешко да се примени зато што би подразумевало један надзор над језиком и једну лекторску заповедну структуру. Та наметљивост би можда трајала онолико колико би трајала сила која је намеће уз казне и мере под условом да је тако нешто могуће. Могло би се десити, као што су заборављене читаве конструкције и читави језички облици оног бирократског административног језика из ’60их, ’70их и ’80их година прошлог века, да и ово, чим попусти та сила, оде у неповрат. То је погрешна одлука, која би са становишта српске културе била и дисфункционална јер просто нема никакво оправдање”.

Извор:
ИФН