Светислав Пушоњић: Срби као последњи мушкарци Европе

И овакви какви су, Срби су још увек последњи мушкарци Европе, што Европа никако не може да опрости. Иритира их што у савременом (педерском) свету уопште постоји неко са исконским мушким својствима

Скоро да нема филма или серије где се не појављује педер, и то увек као позитиван лик, обично неки брижни саветодавац или „добра вила“ која међу завађене јунаке уноси мир и обнавља слогу. Чак су и вестерни или историјски спектакли постали немогући без педера и педерастије (рецимо „Тумбстон“, „Александар Македонски“ и други). Педеризам је наметнут као незаобилазна ставка у филмском, па и књижевном стварању, и тешко да режисери и писци могу претендовати на иоле престижнији статус, камоли значајне награде, ако у својим делима не афирмишу педерастију, макар индиректно и заобилазно. За сада су улоге педера углавном епизодне, али рекло би се да долази време када ће те гнусне мекушне „добрице“ сасвим истиснути аутентичне мушке ликове и постати кључни актери друштвеног живота и уметничког стваралаштва.

Наравно да је на делу дејство тајних друштава и њихових деструктивних идеологија са циљем менталне разградње појединаца и растурања породичних и традиционалних вредности, али има ту и нешто дубље и тајанственије. У менталитету Запада од давнина постоји нешто педерско, што се огледа у њиховој препредености, дволичности, превртљивости, лицемерју, материјализму, екстремним пороцима, болесној везаности за раскош и комфор, дакле све самим немужевним (педерским) особинама. Није случајно што се у српском жаргону као „педер“ означава човек управо таквих (западноевропских) особина. „Вучићу педеру“, које је необичним случајем одјекнуло и са државне телевизије, јесте аутентичан глас пониженог и поробљеног народа, његова порука позападњаченом сатрапу, који је попут истих таквих његових претходника повео народ путем декаденције, срамоте и себеукидања. Јер европеизовати се значи – полатинити се, значи – попримити менталитет и навике западног грађанства, значи – карактерно се деформисати у „педера“.

pic.twitter.com/H7eKnF7N6T

— SportBot (@SportBot11) September 4, 2022

И европско племство прошлих векова даје живу слику педерастије: грофови и барони са белим перикама и напудерисаним лицима, у припијеним реденготима, кратким панталоницама, белим доколеницама и женскастим ципелама са високом петом, са бурмутицом у џепу и обиљем каприциозних манира (који се сматрају за неку рафинираност и отменост). Колико се то разликује од њихових српских савременика, вождова Првог српског устанка, стамених делија у сукненим оделима, с ногама у тозлуцима, кубурама о појасу и кожухом преко рамена, пуним варварске свежине и непоколебиве жудње за животом у достојанству и слободи. И већ се на том, чисто визуелном контрасту, још тада могла наслутити дубока разлика између Србије и Европе, која је више несвесни него свесни узрок наших сукоба и неспоразума са њом. Видно инфериорни у односу на српске савременике, европским декадентима и снобовима није остало ништа друго осим да их исмевају као „геаке“ и „примитивце“, што се продужило до дана данашњег (изузетак су ретки попут Браће Грим, слависте Герхарда Геземана и других). То ипак није сметало бечким грофицама и бароницама из „Сеоба“ Милоша Црњанског да се бацају као месождерке на српске официре у служби Хабзбуршке монархије, радо их прихватајући за љубавнике, јер су стасом и мужевношћу далеко надилазили њихове мекушне мужеве под намирисаним перикама и у белим доколеницама.

Дегенерисани европски племић еволуирао је у европског (мало)грађанина, с којим је педерастија европског духа (до тада делимично обуздавана остацима средњовековног витешког кодекса на који је аристократија била морално обавезна), постала разобручена стихија која се просула низ цео свет. Није геј-парада случајно настала на Западу, пошто из читаве западне културе зрачи нешто педерско; из њених раскошних салона и мрачних кулоара помаља се лице педера као типско и носеће, злурадо искежено од необуздане жудње да свом пакленом духу декаденције и ништавила, подреди читав свет. То гордо и самозаљубљено, а заправо тужно и аморфно створење, достојније сажаљења него презира, постало је носилац нове идеологије и новог поретка „вредности“.

И овакви какви су, Срби су још увек последњи мушкарци Европе, што Европа никако не може да опрости. Западног грађанина дубински иритира што у савременом (педерском) свету уопште постоји неко са исконским мушким својствима, ко га већ и самом појавом засењује, надмашује и показује му колико је смешан и бесмислен. Зато европски грађанин (суштински педер, макар то и не био у сексуалном смислу) чини све што може да и Карађорђеве потомке окупи на геј-паради, да их и на тај страшан и болестан начин понизи и уподоби себи. Он се неће смирити док геј-парада и у Србији не постане народна фешта, попут „Егзита“ или „Гуче“, на коју ће забаве ради долазити и они који нису педери. И нема тај суманути активизам везе ни са „демократијом“ ни са „људским правима“, већ са непојамном гордошћу деформисаног западног човека, који ће се бесомучно позивати и на најчовечније идеале да би оно што му не наличи и чему зна да није дорастао, по сваку цену унизио, унаказио и свукао на ниво свог дубоког људског, историјског и метафизичког чемера и јада.

Први пут објављено на Фејсбуку Светислава Пушоњића јануара 2015; када је чланак био поновљен – С. Пушоњића је Фејсбук блокирао на месец дана!

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ