Милоје Стевановић: Држимо се Русије

Ево, преко пута овог, крвљу часнијег Србаља освећеног места, налази  се скроман биљег који од заборавља чува успомену на Дарју Коробкину, болничарку из Петрограда, која је, као добровољац, даноноћно, под ведрим небом, видала ране србским рањеницима, ђе је за време тешких борби на Еминовим водама, на овој планини, погинула 2. октобра 1914. године. Не сачека да извида ране мом ђеду Радосаву који месец и по касније бијаше тешко рањен на Колубари.

Песник Милосав Јелић, ком је Дарја спасла живот, посветиће јој благодарне стихове међу којима и ове:

Прска земља и небо се цепа
Док у ватри Дарја стоји смело
И рањену кад привије чело
Шапат чује: „Хвала душо лепа!“
Сестро драга из пространих степа
Друго нежна из крви и бола
Ране наше, ране без пребола
И ти паде где су и сви пали
„Кад би Руси знали, кад би знали…

Какви Руси?

Који Руси?

Да ли су то они Руси код којих се наш Свети Сава замонаши у манастиру Св. Пантелејмона на Светој гори?

Да ли су то они Руси чији ђед првог цара Русије, Ивана Грозног закључи брак са србском племкињином из властелинске београдске породице Јакшића?

Да ли су то они Руси од којих наш вожд Карађорђе затражи и доби велику финансијску помоћ и који, иако у рату са Турском, упутише руски одред у Србију 1806?

Да ли су то они Руси кои су морали 1812. да са Турском прекину рат због инвазије Наполеона на Русију, иако су у том рату (1806-1812) побеђивала Турску на свим фронтовима, па закључивши Букурештански мир 1812. тим споразумом издејствоваше самоуправу за Србе?

Да ли су то они Руси који вршише притисак на Турску, током новог устанка под  Милошем Обреновићем,  да се испуњавају одредбе Букурештанског споразума за давање самоуправе, без чега Срби не би добили самоуправу после Другог србског устанка 1815, нити би дошло до аутономије 1829. на Једренском миру, и касније, независност Србије 1878. године?

Да ли су то они Руси који су предводили дипломатску борбу у којој Књаз Милош добијену самоуправу претвори у аутономију и који су Акерманском конвенцијом, тј. уговором између Русије и Османског царства 1826. године у тврђави Акерман обезбедили Србији аутономију и вратили јој територије (оних 6 нахија) које су јој одузете 1813. Године?

Да ли су то они Руси који су због кршења Акерманске конвенције, које је почињено по налогу султана Махмуда II, ушли у Руско-турски рат (1828–1829), па победивши Турску Једренским споразумом 1829. године, омогућили решење и српског питања те је Турска, под притиском Русије претходну самоуправу претворила у аутономију Србије?

Да ли су то они Руси који су са представницима Србије и султана радили на документима иза чега долазе султанови – хатишерифи: 1830. и 1833. године?

Да ли су то они Руси који су послали Србији у Великом рату  11 великих медицинских мисија и шест великих група лекара? Да није било руске помоћи нико не би имао да лечи болеснике на територији Србије, јер је онај мали број лекара које је Србија имала био мобилисан.

Да ли су то они Руси попут генијалног Достојевског који о Србљима, у Дневнику, остави драгоцене записе?Да ли су то они Руси – емигранти који не шћадујаху да прихвате бољшевички терор који је ликвидирао цара Николаја и његову породицу па мир свој потражише у Србији којој се одужише бројним добрим делима у архитектури и на другим пољима?

Да ли су то они Руси попут нобеловца Александра Солжењицина који се обрати писмом Србима који остају да живе на неправедно отцепљеној историјској земљи, покрајини Косово речима: „У недавним тешким годинама ви сте већ претрпели разарање и уништавање православних храмова, паљење српских школа и директно насиље и убијање.Нека вам Господ сачува храброст да останете и убудуће близу гробова својих ближњих.”

После бомбардовања Солжењицин се оглашавао и поручивао свету и Западу да је бомбардовање Србије отрезнило Русе.

Да ли су то они Руси попут Александра Дугина који громогласи: „Срби су на себе примили ударце коју су били намењени нама. Наш дуг према Србима је огроман…Ми Србима дугујемо Косово! Да Косово опет буде српско: то је историјска и морална дужност Русије!…Ми имамо наше Куликово поље, Срби имају своје Косово поље. Али у духу то је једно исто поље на којем ћемо се срести и потући непријатеља у последњој бици на Земљи. Сматрам да су Срби исти као Руси, само бољи. Свој однос према Србији назвао бих сакралним. Србија је за мене не само соларна, већ огњена, ватрена. Никад се не предаје, и то што славите Видовдан јесте залог будућих победа. Духовна Србија је вечна, не може бити сломљена, јер је српски народ изузетан. Стидео сам се деведесетих година да погледам Србима у очи, због тадашњег односа Русије. Србија је примала страховите ударце, али се усправљала… Наше је да волимо и помажемо колико можемо. Будите сигурни да сте наша највољенија браћа. Исто као и Црногорци, без обзира на све… Да се Срби нису супротставили Западу, умови унутар Кремља се не би пробудили на време и Путинова Русија би закаснила.“

Овде видимо Дугиново сагласје са Св. Владиком Николајем који каза: Србија је соко, а Русија медвед, кад соко опомињуће писне, медвед ће се пробудити. И соко и медвед су у војсци Христа, на коју су кренуле војске антихристових слуга, поклоника мамона и златног телета.

 Да ли су то они Руси за које Св. Владика Николај каза: Савест наша нас приморава да плачемо када Руси плачу и да се радујемо када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови, ни покољења… Смемо ли икада заборавити да је руски цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас?

Да ли су то они Руси кои су  блокирали усвајање Резолуције Савета безбедности Уједињених нација о Сребреници којом се осуђује геноцид у јулу 1995. године, коју је предложила Велика Британија и подржале Сједињене Америчке Државе и земље Европске уније.

 Или су, пак, то они Руси којима разбраћа Монтенегријанска окретоше леђа па чак уведоше санкције Русији. Ту срамоту забележи песник Бојић речима: Удаде се Црна Горо за зликовце НАТО пакта.

Истину нико није уништио и време истине долази кад ће на виђело бити истерани они монтенегрини којима су белосветски сатанисти а набили узде и затегли чампаре па су јадници обневиђели и заборавили много штошта:

А заборавише, да су 1711. у време Владике Данила, зачети дипломатски односи између Црне Горе и Русије и да је Владика Данило из Русије донео позамашну помоћ манастирима и сиромашном црногорском народу.

Заборавише оно што документовано пише у књизи Црногорске финансије Др Мирчета Ђуровић где су, црно на бело, наведена небројена доброчинства Руса према народу и владарима Црне Горе војно, материјално, особито финасијски у периоду дугом две стотине година. Након исцрпне анализе аутор закључује: Да није било руске помоћи не би било ни Црне Горе.

Заборавише НАТО лакеји  шта Владика Данило каза Црногорцима. А каза:„Ми хоћемо да се Русима, а Руси нама, с Божјом помоћу, приближимо, да не бисмо једни од других били тако далеко. И Руси и ми смо исте крви и истог језика. Дакле, наоружајте се, браћо моја, Црногорци. Спреман сам и ја, не жалећи ни имање ни живот свој, да пођем с вама у службу цару хришћанскоме и нашем отачеству“.

Заборавише разбраћа наша и аманет Св. Петра Цетињског који на самртном часу свом наследнику Петру Другом Његошу каза: „Моли се Богу и држи се Русије“.

Заборавише и Тестамент Св. Петра Цетињског у ком стоје и ове речи: „Ако би се ко нашао у народу нашему да не пријми ове моје потоње ријечи и препоруке за истините, или ако не би све тако послушао како сва књига изговара, него би какву смутњу и раздор међу народом усудио се чинити словом или дјелом, тога свакојега, ко би гођ он био, мирскиј или духовниј, ја на самертниј час мој вјечноме проклетству и анатеми предајем, како њега тако и његов род и пород, да му се и траг и дом ископа и утре! Исто тако да Бог да и ономе, који би вас од вјерности к благочестивој и Христољубивој Русии отлучити поискао и свакојему ако би се који из вас Церногорацах и Берђанах нашао да помисли отступити од покровитељства и нада на једнородну и јединовјерну нама Русију, да Бог дајакиј те од њега живога месо одпадало и свако добро временито и вјечно отступило!“

Помолимо се браћо моја за блудне синове монтенегријске да се врате са пута злога, да се врате србству, да се врате србству да их не-стигне клетва свеца Цетињскога.

Еј, да је жив владика Раде, поглавар Црне Горе, да види како се монтенегрини проституишу у неморалној НАТО кући, како су укинули његов србски језик, како доњеше срамну одлуку о признању незвисности трговцима органа србског народа на Косову и Метохији, како су увели санкције Русии – он би зајауко горе но у Горском вјенцу кои посвети „праху оца Србије“ вожду Карађорђу лелечући:

Црни дане, а црна судбино !
О кукавно Српство угашено,
зла наџивјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим !

Сад су неке – Србљима подметнуте – содомите, нечастиве, домановићевске вође позвале европске болеснике, до бездана пале у грех содомски, да нам укаљају, упрљају, обешчасте богородичин град који богомајци у славу воздиже Стефан Лазарев.

Ој, моја драга браћо Срби, има ли већег греха од онога у ком живи тзв. србска премијерка, хрватскога рода и содомског соја која шћадијаше да нам приреди ругобну бруку и срамоту, велику греоту у Београду који деспот Стефан Лазаревић, од порушеног пограничног градића претвори у модерну утврђену европску престоницу, проширивши је готово десет пута и посветивши је Пресветој Богородици, обновши манастир посвећен Богомајци и бројне светиње у Београду и око њега?

Нека би Бог дао да се ови изопаченици покају и престану да нам трују ђецу и да нам се склоне с очију еда бисмо имали морално право да поновимо Његошево питање:

                        Су чим ћемо изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунца грије?

Браћо моја србска, сестре Србкиње, драга Србадијо млада, у овом зловремју нам се ваља определити за царство земаљско које нам нуди сатанизовани запад или царство небеско за које се полако али сигурно опредељује васкрсавајућа Русија.

Ђецо србска, ево нас на раскрсници на којој морамо да одаберемо пут, да бирамо, што би реко Свети Владика Николај: …живот или смрт; част или срамоту; светлост или таму; правду или неправду; Бога или ђавола бирајте! Бирајте или Христа или Барабу.Од тог избора зависила вам је сва ваша прошлост.Од тога зависиће и сва ваша будућност.

Ако не знате, омладино србска, који пут ваља одабрати, питајте Цара Лазара, питајте гробове див јунака на Гучеву, Колубари и којекудије, питајте гробове своијех ђедова и они ће вам казати.

Нека би Бог дао да Србљи окрену леђа Бараби, који искежених зуба режи и отровним жалцем палаца са запада, и пригрле Христа, који поново васкрсава у Русији!

Нека би Бог дао да Србљи узму крст свој и крену за Христом и тако се врате оним вечним, исконским вредностима поштујући завет предака, поштујући жртву коју су на Гучеву србском роду приложили див јунаци србски којима нек је вечна слава и хвала!

Бог да им душе прости!

Аутор: Милоје Стевановић, беседа изговорена код спомен костурнице на Гучеву поводом обележавања битке на Гучеву (Гучевска литија)

Извор:
БОРБА ЗА ИСТИНУ