Јован Мирић: Труднице и породиље у НДХ

Усташки вођа Анте Павелић са фрањевцима

У извештају др Стација вишој италијанској команди 1941. наводи се да је велики број људи убијен тврдим предметом, да је нађено неколико женских лешева са исеченим грудима, те неколико трудница распорених стомака и у стомацима деца зашивена жицом

Жена Душана Вуруне из Водичева, Госпа, рођена 1916. године, била је у високој трудноћи када се, на Илиндан 1941. године са бројним земљацима склонила у подрум своје куће. Док су сви други изашли пред усташе из подрума, Госпа је остала у подруму. Поред ње био је и њен четворогодишњи син Милорад. Њега су пред мајком мрцварили и заклали. Потом су ухватили мајку, распорили јој стомак, мушко дете наболи на бајонет и тако извадили из утробе па га онда сасекли на комаде. Затим су малопре закланом сину Молораду одсекли обе шаке па га целог ставили у мајчин стомак. На крају су Госпи просекли обе дојке и онако осакаћене руке старијег сина провукли кроз њих.

(Из књиге: Милош Вујановић, Крвави печат, стр. 95)

***

Милева Медан, из Пребиловаца у Херцеговини, жена Богданова, била је пред порођајем када су у њено село неочекивано упале усташе, 4. августа 1941. године. Неколико њих је упало у Богданову кућу баш у тренутку када је почео порођај његове жене Милеве. Усташе су распориле Милевин стомак, извадиле из њега дете, заклале га и замотале у припремљену крпу, а затим вратиле у мајчин стомак. Месец дана касније, када је у Пребиловце стигла италијанска војска и када је откопана гробница у којој су затрпане неке од пребиловачких жртава, нашли су леш Милеве Медан са распореном утробом и прекланим дететом, у крпи, враћеним у мајку.

(Из књиге: Саво Скоко, Покољ херцеговачких Срба ’41)

***

Трудници Вукосави, снахи Цвија Вуковића из Водичева, на Илиндан 1941. године, усташе су живој расекли стомак и на бајонету из ње извадили дете.

(Из књиге: Милош Вујановић, Крвави печат, стр. 73)

***

У село Радовица на Кордуну усташе из Цетинграда упале су 8. августа 1941. године у кућу свештеника Милоша Вујића (који је убијен девет дана раније). Милошевој трудној жени, двадесетдвогодишњој Даници, ножем су распорили стомак и извадили дете да би видели, како су казали, да ли је четник. Поред ње заклали су и њеног трогодишњег сина Недељка, осамнаестогодишњу заову Анђелију и једногодишњу Анку Вујић, кћер Милошевог брата.

(Из књиге: Петар Зинаић, Геноцид на Кордуну и околици, стр. 80)

На Илиндан 1941. године усташе из Сења, Стариграда и Шибуљине похватале су око сто Срба, махом жена и деце, по Велебиту и затворили их у цркву Светог Арханђела Михаила у Шибуљини. Црква је била мала па су људи стајали целу ноћ. Сутрадан, у недељу, од узбуђења и страха Љубица Лучић, у деветом месецу трудноће, побаци дете. У понедељак, 4. августа  дете је непрестано плакало а мајка преклињала, па су усташе узели њу и дете у један каић и превезли их до гробља у Шибуљини. Одвели су их до гробљанске капеле, где су мајци испалили метак у главу а дете убили ударцем кундака. Затим су обоје бацили под плочу најближег гроба. Из гроба су се дуго чули крици, јер је жена бачена још жива. После рата отворили су гроб и у њему нашли костур жене са испруженим рукама и главом окренутом ка отвору гроба.

(Из књиге: Павле Бабац, Велебитско подгорје, стр. 103)

***

Из реке Саве, подно Београда, Зорко З. је извукао даску на којој је, раширених руку у облику крста, била привезана жена. Жени је био распорен стомак. Поред жене је лежало дете извађено из њеног стомака и задављено мајчиним цревима.

(Датум: август-септембар 1941. године. Сведочење Зорковог сина Б. 3. дато аутору)

***

Дана 2. августа 1941. године Хрвати су похватали све чланове породице Миле Јаворине Криштина из Косиња у Лици. Одвели су их до јаме „Света Ана“, поклали и побацали у њу. Жена Милина, Милица, била је пред порођајем. Над јамом су је усташе ногама газиле све док се није породила, а дете су одмах пошто је заплакало бацили у јаму.

(Из књиге: Дане Ластавица, Геноцид над српским народом, стр. 422)

***

Душан Вујановић имао је у Челебићу код Ливна у кући мајку Милицу, пет сестара – Боју, Босиљку, Јелку, Милку и Анђу – и жену Стоју. Стоја је крајем јула месеца 1941. године била у високој трудноћи када су њу, свекрву јој и свих пет заова отерали у школу, заједно са многим другим женама и децом из Челебића; мушки су похватани дан раније, пребијани и мучени, па везани отерани и побацани у јаму Бикушу. У школи целе ноћи јауци, запомагања, крици, плач. Ујутро су изводили по десеторо и пред школом пострељали, а лешеве потрпали у запрежна кола и одвезли до неколико дана раније ископане јаме. Млађе девојке су извели до дрваре иза школе где су их силовали па је сваки своју заклао. У неко доба изведоше и породицу Душана Вујановића, напред мајку, за њом сестре, па жену Стоју. Стоја, једва се одржавајући на ногама, носи нешто у кецељи: породила се у школи, родила мушко дете. „Заклаше и њега, а само је шест сати овај погани свит гледало“, говорио је Душан касније, кад је причао о томе.

(Из књиге: Будо Симоновић, Огњена Марија ливањска, стр. 80)

„Послије сам чула за своју ујну Досту. Она је била пред  порођајем. Усташе је обориле на леђа, па јој преко стомака ставиле даску и на њој се клацкале, љуљале и гледале како се Доста ‚порађа‘ све док нису из ње истиснули дијете. Нису је боли нити клали, већ су је тако мучили. Онда су је дотукли сикиром.“

(Исказ Љубице Вучић (1922), једне од неколико преживелих покоља у селима Мотике, Шарговац и Дракулић, код Бање Луке, 7. фебруара 1942. године, када је само тога дана побијемо 2.315 Срба. Лазар Лукајић, Фратри и усташе кољу)

***

Дане Кошић ушао је у своје село Сувају код Дољег Лапца 1. јула 1941. године, затичући лешеве својих рођака и комшија побијених од усташа. У кући попа Спасе Лаврње нашао је Спасину жену Љубицу, која је била неколико дана пред порођајем. „Дијете је извађено и ножем избодено лежало поред мртве мајке.“

(Изјава Дане Кошића дата Милану Обрадовићу, Котар Доњи Лапац у народноослободилачкој борби)

***

По ликвидацији усташких логора на Пагу италијанска команда упутила је свој санитетско-инжењерски одред да откопа гробнице и санира терен. У извештају доктора Стација упућеног вишој команди 22. септембра 1941. године наводи се да је велики број људи убијен тврдим предметом, да је нађено неколико женских лешева са исеченим грудима, те неколико трудница распорених стомака и у стомацима деца зашивена обичном жицом.

(Из књиге: Павле Бабац, Велебитско подгорје, стр. 116)

***

У шуми Машвина на Кордуну усташе су 18. јула 1942. године побили на разне начине много народа, мушкараца, жена, стараца, деце… Каји Зец, трудници старој 20 година, живој су ножем извадили дете из утробе.

(Из књиге: Петар Зинаић, Геноцид на Кордуну… стр. 123)

***

Са Кајом Зец не завршава се списак трудница са којима се овако свирепо поступало у НДХ. Могли смо навести још много примера, као што је Анђелија Крњета, која се пред римокатоличком црквом у Цетинграду породила, а усташе јој одмах распориле стомак и вратиле дете у утробу, говорећи да није требало излазити пре реда, или жена Миле Бајића из Габрића, којој су трудној распорили стомак па извадили из ње пород, или… И у забележеним сведочењима, а још више у покољима који нису оставили живог сведока, таквих случајева има много више.

Али оно што треба свакако запазити у овим примерима јесте, прво, велика територија на којој се то догађа. Осим тога (друго) приближно је исти датум за велики број ових случајева. То говори да се радило о поступцима различитих појединаца, као и различитих  усташких јединица и различитих комшијских група. Наравно, много је и примера где су трудне жене једноставно заклане или друкчије убијене, попут других особа у групи. Зашто су труднице неким злочинцима, просто својим стањем, давале неодољиву идеју како са њима и са дететом да поступе, док су неки други злочинци са њима поступили рутински – то ће питање засад остати без одговора.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ