ГОЛИ OТОК, ЊЕГОВЕ ЖРТВЕ И ЊЕГОВИ ТВОРЦИ (Горан Милорадовић)

Мрежа концентрационих логора за политичке противнике, која је постојала у социјалистичкој Југославији, а од којих је најпознатији Голи оток, један је од важних историјских феномена који још увек није у потпуности истражен. С једне стране, ти логори су остали у сенци совјетског ГУЛАГ-а, а с друге – Запад није имао интереса да отвара то питање и тиме слаби Јосипа Броза Тита, чији режим је био важан део система безбедности у Европи током Хладног рата. У међувремену, Југославија је нестала са политичке мапе света, а последњи преостали актери догађаја из средине XX века полако силазе са историјске позорнице. У време док су ти логори постојали били су прворазредна државна тајна. После гашења мреже логора 1956. године, на власти је и даље био режим који их је успоставио, а службена документа о тој теми су се и даље налазила у поседу Управе државне безбедности (УДБ).[1] Ипак, средином осамдесетих година XX века почињу да се појављују књиге и новински чланци који се баве том осетљивом темом. Од затварања логора до данас ни један научник није детаљно истражио тај феномен, а прве, неповезане и непроверене податке о Голом отоку, изнео је историчар Владимир Дедијер.[2] Више од тога није се ни могло очекивати, јер је међународна политичка констелација, која је довела до одлуке о формирању логора, постојала до распуштања Варшавског пакта. Југославији су деведесете године XX века донеле распад и грађански рат, тако да су историјска истраживања умногоме била запостављена.

Прошло је преко пола века од оснивања тог злогласног логора и већина логораша и њихових чувара више није међу живима. Упркос томе, мишљења о њему су и даље подељена, а дубока нетрпељивост, која је владала између логораша и њихових иследника, оставила је траг на виђења и тумачења те теме. Није тешко разумети зашто је то тако. Један од организатора логора је касније говорио: „Био сам цар, цар царева, шахиншах, бог богова и све то заједно, а ако баш инсистирате на том ‘главни’, онда ћу вам открити: био сам главни за Голи оток и све логоре за изолацију политичких губаваца. Био сам господар живота и смрти, али то нисам злоупотребио. Био сам Бог Саваот. Тако је морало бити. Алтернативе није било. Понављам да ту неограничену власт нисам злоупотребио. Спасавао сам државу од помахниталих бандита. Ни брата нисам поштедео. Кад је окренуо леђа партији, престао је да ми буде брат.“[3] Рекло би се да је „главни“ уживао у значају улоге која му је запала. Сасвим је другачије било виђење једног бившег логораша са Голог: „Све је то ужасан подлачки злочин којег се титоизам никад неће опрати. Ти подлаци су пролили толико крви да би њоме сваког јутра могли да се умивају и да перу зубе, а неки од њих, као Јово Капичић Капа, као недавно умрли Веселин Булатовић и још живи Бранко Дамњановић, и још неки, имају је на души толико да би њоме могли да напуне своје кућне базене, па да у томе ради одржавања кондиције пливају.“[4] Тако, или врло слично, на ту тему су гледали и други учесници тих догађаја.

*   *   *

Крајем четрдесетих година у Југославији је формирана мрежа логора ради изолације комуниста и других њених грађана који су подржали резолуцију донету на Другом саветовању Коминформа у Букурешту 19–23. јуна 1948. године.[5] У том документу, чији пуни назив гласи Резолуција Информационог бироа комунистичких партија о стању у Комунистичкој партији Југославије, оштро је критикована КПЈ, а Тито, Кардељ, Ђилас и Ранковић су директно оптужени да воде политику супротну идеологији марксизма-лењинизма и непријатељску према Совјетском Савезу. Дискусије и изјашњавања у вези са Резолуцијом довели су до политичког подвајања унутар КПЈ, што се брзо пренело и на стуктуре безбедности и цело друштво. На покретање сукоба између југословенских и свих других комуниста, а онда и унутар КПЈ, пресудно је утицао међународни контекст. Када су топови заћутали, отпочео је процес раздвајања европских држава у два геополитичка блока, који су се све више међусобно супротстављали. Југославија је, из геостратешких разлога, своје место нашла у склопу западног система безбедности, иако је била социјалистичка држава. Због тога је неки аутори називају „аномалијом“ Хладног рата. Да би Југославија остала компактна и ван совјетског утицаја, у њој су стаљинистички методи репресије коришћени против комуниста лојалних Стаљину, а концентрациони логори су били једна од првих и најважнијих предузетих мера.

О мрежи логора и затвора за просовјетске опоненате у Југославији још увек се недовољно зна. Политичка осетљивост те теме довела је до недоступности већине докумената током низа деценија.[6] Велико је питање да ли су неки важни извори уопште и сачувани. Одавно постоје тврдње бившег управника Голог отока, Анте Раштегорца, у вези са бројем логораша на Голом отоку: „Права се цифра не може утврдити, јер су документи уништени.“[7] Не треба сумњати у његову обавештеност о тој теми. За спискове голооточана из Црне Горе слично се тврди у документу Министарства унутрашњих послова Црне Горе из 1992. године: „Мањкавост у постојећој документацији (својевремено уништавање, подвојеност, некомплетност и сл.) основни је разлог непотпуности података презентираних у списковима.“[8] Да је уништавања докумената заиста било, индиректно потврђује и чињеница да су органи УДБ-е, покушавајући да поново комплетирају и систематизују податке о ибеовцима, „крајем 1963. године“ организовали „анкету“, уместо да се потпуно ослоне на своју архиву.[9] Да је грађа сачувана, „анкета“ из 1963. године не би била потребна.

Уништавање грађе је вероватно било последица промене политике према СССР-у од 1955. године, што значи да је део првобитне документације могао бити уништен већ непосредно после затварања Голог отока, 1956. године. Разлог за тај поступак вероватно лежи у чињеници да су документа о логорима, поред осталог, садржала и доказе о обиму и жестини репресије, који су касније, у случају неког непредвиђеног развоја догађаја, могли бити искоришћени против органа УДБ-е или појединих политичара. Средином 1950-их година нико није могао да предвиди колико далеко ће се ићи у побољшању односа Београда и Москве, али је јасно било да је тај процес отпочео. Да ли ће заокрет у спољној политици у једном тренутку изискивати и кажњавање одговорних за прогон ибеоваца  – није се тада могло знати. Осим тога, на основу документације могао се доказати велики број неоправданих хапшења, што би било показатељ неефикасности служби безбедности и панике која је захватила режим Јосипа Броза Тита. Прикупљање и уништавање, а потом реконструисање списка кажњених информбироваца пратило је осцилације у односима Југославије и СССР-а.

Велика експонираност теме Голог отока у јавности донекле засењује остале логоре из исте мреже. Поред тог, најпознатијег и највећег, југословенску мрежу за изолацију политичких противника чинили су и логори на острвима Свети Гргур, Угљан, Раб, Вис, Корчула и Рам (на Дунаву); као и логори и затвори на копну: Сисак, Вареш, Петроварадин, Билећа, Забела, Зеница, Стара Градишка, Сремска Митровица, Бањица, београдска Главњача, Лепоглава и Пожаревац. О тим локацијама зна се још мање него о Голом отоку, јер се све одвијало углавном ван правних институција и мимо правних стандарда, као партијско-полицијски подухват. Људи су у логоре често слати административном одлуком, без претходне истраге и регуларног суђења, просто – превенције ради. „Кривица“ је био њихов стварни или претпостављени политички став, а хапшени су због сумње да су спремни на „издају“. Међутим, врло мали број њих је заиста покушао да се политички организује у опозиционе групе, да агитује против власти, да се с оружјем одметне у планине или да илегално напусти Југославију. Почетком 1949. године амбасада СССР у Београду јављала је Москви о немогућности ма каквог легалног рада против „Титове клике“, јер су опозиционе групе разједињене и пуне провокатора. Касније је у историографији констатовано да су дељење летака и индивидуална усмена пропаганда у корист СССР-а и Коминформа у очима совјетских дипломата били преувеличани као масовно испољавање опозиционог расположења.[10] То није могло да сруши режим, али је изазвало паничан и бруталан одговор.

Основни узрок масовне изолације политичких противника била је потреба да се Југославија политички одвоји од Совјетског Савеза, а разлог изузетне бруталности која је том приликом испољена лежи у карактеру конкретних особа које су логорима управљале, као и у страху вођства државе за своју судбину у околностима сукоба са СССР-ом. Едвард Кардељ је, док се још трагало за локацијом логора, у једном тренутку рекао: „Ако ми не створимо такав логор, Стаљин ће претворити читаву Југославију у један страшан логор.“[11] У врху КПЈ сматрало се да је одлука о изолацији политичких противника потпуно легитимна, па је министар спољних послова Кaрдељ чак хтео да предложи Уједињеним нацијама (УН) да у Декларацију о људским правима унесу амандман по коме „Свака држава има право, у случају нужде, да у интересу чувања реда и поретка, управним поступком лиши слободе на неодређено време све грађане који угрожавају њену независност на подстрек неке стране силе.“[12] Подношење тог предлога је спречено присебношћу шефа југословенске делегације у УН, Алеша Беблера.

Шта се логорима хтело постићи?

Представник власти, генерал државне безбедности Јово Капичић Капа је, у говору који је одржао логорашима јула 1949. године, тврдио да Голи оток, у ствари, није логор, него „васпитно-поправно радилиште“, у коме партија онима који су јој „забили нож у леђа“ „великодушно пружа руку“, јер је одлучила да их „преваспита“.[13]

Два изузетно важна, али још увек нерешена питања су: колики је укупно људи било изоловано у тој мрежи логора и затвора, као и колики је укупан број регистрованих коминформоваца, без обзира на то да ли су били затварани или не? Одређени бројеви, за које се тврдило да представљају број логораша на Голом отоку и Светом Гргуру, први пут су објављени 1985. године, у Историји Савеза комуниста Југославије(СКЈ), али без навођења извора.[14] Ти подаци се углавном подударају са подацима који су, такође без навођења извора, касније објављени у неким другим књигама.[15] То, међутим, само по себи, не значи да су ти бројеви тачни. Сумњу ствара, пре свега, њихово нејасно порекло. Поред тога, важно је приметити да у различитим књигама постоје неподударности броја логораша на Голом отоку.[16] То упозорава на могућност да нису увек коришћени идентични извори, или да су спискови мењани. Тако су, током времена, објављени подаци да је на Голом отоку било укупно 16.312[17], или 16.288[18], или 16.731[19], или 16.012[20] логораша, док се на списку који доносимо у овој књизи налази 16.289[21] имена „кажњеника ДКР и осуђеника по ИБ-у“.[22] Да су аутори Историје СКЈ, као и Драган Марковић и Радован Радоњић црпли податке са истог извора, показује податак о 55.663 регистрована информбировца у периоду од 1948. до 1963. године, који се појављује у њиховим књигама.[23] Разлика се, дакле, јавља само када је реч о броју логораша, па на то питање треба обратити посебну пажњу.

Зашто је објављивање података о Голом отоку и другим логорима текло тим неформалним и тешко проверивим путевима?

У трагањи за одговором треба имати у виду околности које су владале у Југославији осамдесетих година прошлог века, када су ти подаци објављени први пут. Био је то период кризе система и покушаја друштвених и политичких промена после смрти Јосипа Броза. Постепено је опадала моћ Савеза комуниста и репресивног апарата. Криза се највише испољавала у привредној и политичкој сфери, а снажно се осећала и у управљачким структурама. Културна продукција постала је поље опозиционог деловања. Нарастао је национализам, а легитимитет једино дозвољене идеологије све више се крунио. Изгледа да су неки делови власти сматрали да би у новонасталим околностима било мудро партију растеретити бар дела одговорности за злочине које је починила у прошлости. А један велики злочин, који је дубоко поделио и трауматизовао друштво Југославије, била је управо масовна репресија која је у периоду после 1948. године систематски вршена над члановима партије и другим грађанима који су приликом сукоба са СССР-ом подржали совјетску страну, или макар испољили разумевање за њене аргументе. Та политика је дугорочно оптеретила односе Југославије и Совјетског Савеза. У околностима слабљења Југославије јавила се потреба да се односи са Москвом поправе, па су обим и жестина репресије према просовјетски (тј. русофилски) расположеним грађанима смањени. Један од начина ублажавања неправде учињене према ибеовцима било је дозирано изношење података о њиховом страдању.

Пошто тада у Југославији, као и у другим државама, нису постојали услови да научници приступе архиву Управе државне безбедности, осетљиви подаци су пуштани у јавност на мање формалан начин: одређеним особама, за које се сматрало да поверење неће злоупотребити, на располагање су стављене информације о броју и структури логораша. Због тога ни у једној од наведених књига нема архивске сигнатуре нити неке друге ознаке која би указивала на порекло информација о изолирцима са Голог отока. То значи да су током постојања Југославије поједини аутори били у повлашћеном положају, па су могли доћи до података који су осталим историчарима били недоступни. Али, то је уједно и један од разлога зашто су те бројке изазивале подозрење стручне јавности и бивших логораша. Ипак, најкасније 1985. године, када су у Историји СКЈ објављени званични подаци о броју голооточана, за које се ауторитетом институције која их објављује сугерисало да су поуздани и дефинитивни, негде је некаква одлука о томе морала бити донета. И та одлука је била политичка, а не полицијска, јер је масовна репресија проистекла из политичког спора чији значај је превазилазио границе Југославије.

Такав однос према чињеницама о Голом отоку трајао је све док је постојала Југославија. После њеног распада државни органи Црне Горе показали су спремност да јавност упознају са делом докумената о жртвама Титовог режима. На захтев Удружења биших логораша „Голи оток“ Министарство унутрашњих послова Црне Горе доставило им је 1992. године спискове голооточких логораша из Црне Горе, и они су тада први пут објављени.[24] То су, међутим, били само подаци за простор једне републике, не и целе Југославије. При том, према истраживању удружења „Голи оток“, ти спискови су били непотпуни, јер доносе податке о свега 3.462 људи, док је Удружење сакупило податке за још 743 особе из Црне Горе, што чини укупно 4.205 логораша.[25] Разлика између броја логораша на службеном списку и оних које је евидентирало Удружење „Голи оток“ износи 17,67%, што није занемариво. У поузданост те допуне тешко је сумњати – Црна Гора је мала земља и било је могуће утврдити порекло скоро сваког логораша. Ако је неко робијао на Голом отоку, његови земљаци су могли тачно знати из ког је он места и из које фамилије. Све то потврђује сумњу да су спискови били мењани и прочишћавани пре него што су 1985. године подаци које садрже пуштени у јавност.

Провера спискова, коју је 1992. године урадило удружење „Голи оток“, указује на могућност да је и у другим републикама Југославије, а не само у Црној Гори, могло бити неевидентираних логораша, или оних чија су имена временом, из неких разлога, уклоњена са спискова. Провером је утврђено да на списку нема професора Универзитета у Сарајеву, Александра В. Соловјева и његове супруге Наталије, а поуздано се зна да су били ухапшени 1949. године.[26] Тај податак је познат већини учесника научне конференције одржане на Правном факултету у Београду, посвећене А. В. Соловјеву.[27] Према налазима истраживача Алексеја Арсењева, на списку који објављујемо недостају имена најмање 20 руских емиграната у Југославији, за које се поуздано зна да су били затварани у време сукоба око Информбироа.[28] Бивши управник Голог отока, Анте Раштегорац, рекао је 1982. године Владимиру Дедијеру да је у том логору на основу административних казни било затворено око 18.000 логораша, а на основу пресуда војних и цивилних судова још око 13.000. Дакле, укупно 31–32.000 људи.[29] Поред тога, постоји још један податак, по коме је било „кажњено“ 31.142 члана КПЈ.[30] Обе те бројке су скоро двоструко веће од броја кажњеника на списку који објављујемо у овој књизи – 16.090, као и од свих других бројева заточеника на Голом отоку, који су до сада били објављени. Очито, режим је нерадо износио прецизне податке о кажњеним информбировцима. Моша Пијаде је јуна 1953. године у Народној скупштини саопштио да је од 1948. године до тада било ухапшено 172 хиљаде људи, од којих су 140 хиљада били политички кривци и противници економских мера КПЈ.[31]Пијаде је број кажњених присталица Коминформа дао збирно са бројем разних других кажњеника, тако да је њихов број и даље остајао у сенци и могао се, у случају потребе, оспоравати.

Може ли се, онда, уопште утврдити колико је укупно коминформоваца било затворено у мрежи логора и затвора у Југославији?

Када је реч о укупном броју кажњених лишавањем слободе, он не може бити мањи од 16.090, колико је поименце наведено у списку који објављујемо. Али, треба имати у виду да је тај списак настао реконструкцијом уништених и редукцијом сувишних података, што значи да је стварни укупни број затвореника био већи. Приликом трагања за укупним бројем логораша не сме се губити из вида да је чистка била процес, током кога се тај број стално мењао – неки су хапшени, неки пуштани, неки су умрли, неки били премештени на дуго место, неки су ухапшени по други пут, итд. Поред тога, постојала је и једна основна тежња: периферни логори у саставу те мреже су гашени и затвори пражњени, а затвореници су пребацивани на најбезбеднију локацију, далеко на западу Југославије – на Голи оток. Тако је тај логор на свом врхунцу нарастао до комплекса од четири целине: „стара жица“, „нова жица“, „Петрова рупа“ и „женски логор“. До 1951. године Голи оток је досегао капацитет од око 12.000 људи[32], од којих нису сви све време провели ту, него је некима то била тек крајња дестинација. Било је, наравно, и оних, који су свој рок у потпуности одробијали негде другде. Најзад, као што то доказује и списак који објављујемо, неки су хапшени и после распуштања логора на Голом отоку 1956. године, све до 1961. године. Таквих је током тих пет година било око 400, па није био неопходан логор за њихово чување.[33] Према данас доступној грађи, може се закључити да је кроз Голи оток и остале логоре и затворе прошло знатно више од 16.090 људи.

Али, колико више?

Пошто потпуно поузданих и верификованих података нема, треба се окренути постављању хипотезе и индиректном извођењу закључака. Као први путоказ послужиће чињеница да је Александар Ранковић на Четвртом пленуму ЦК КПЈ, 3–4. јуна 1951. године саопштио да је током 1949. било чак 47% неутемељених хапшења.[34] Не постоје подаци колико је било таквих хапшења током читавог периода 1948–1961. година, али их је могло бити и раније и касније. Генерал УДБ-е Јово Капичић тврдио је да је на Голом отоку била „трећина невиних“, позивајући се при томе баш на Ранковића.[35] Вероватно је имао у виду укупан број логораша и робијаша у периоду 1948–1961. године, на које се односи списак који објављујемо. С обзиром да је документ имао оперативну намену, вероватно се на њему не налазе имена неосновано кажњених, јер није било потребе да она и даље стоје у евиденцији. Поред тога, имена једног броја логораша нема јер „анкетом нису обухваћени умрли на издржавању казне (око 400), умрли по изласку на слободу (око 500), затим протерани и они који су сами отишли из земље (белогардејци, страни држављани, оптанти, и сл.), побегли на Запад или у ИЕ земље, легално исељени економски емигранти, известан број лица који је судски рехабилитован и скунут са евиденције, итд.“[36] Сви наведени елементи помажу утврђивање броја ибеоваца-логораша. Ако се верификованом броју од 16.090 кажњеника, који су остали у евиденцији и после 1963. године, дода она „трећина“ неоправдано изолованих, као и они који су касније из разних других разлога брисани са списка (умрли, емигрирали[37], рехабилитовани и др.), онда се знатно приближавамо броју који је Дедијеру саопштио Раштегорац: 31–32.000. То, за сада, треба сматрати приближним бројем ибеоваца који су прошли кроз југословенске логоре и затворе. Накнадно формирани, скраћени и прочишћени списак, довршен је 1963. године и служио је за даље праћење просовјетске опозиције. Тим скраћивањем попис кажњеника остао је без дела података важних историчарима, али је повећао своју оперативну вредност.

Ипак, нешто се може констатовати и на основу других доступних извора. Према документу, за који се сматра да је „последња Удбина велика систематизација овог предмета“, на простору Југославије било је укупно 30.113 на разне начине кажњених присталица Информбироа, од којих је на издржавању казне умрло око 400.[38] Међутим, осуђеника пред војним и цивилним судовима и кажњеника друштвено корисним радом и том документу избројано је свега 14.510. Остали су били кажњени на друге начине. Број од 30.113 или 30.112 „кажњених“ помињу и други аутори, а неки наводе назив и сигнатуру документа у коме се тај податак налази: „Осврт на проблем рехабилитације бивших присталица ИБ – скраћена верзија. Савезни секретаријат за унутрашње послове Београд, јун 1964“, Архив Републике Словеније (АРС, Архив УДБ, 213-1-1).[39] Исти подаци се налазе и у другом документу из истог архива, насловљеном „Преглед бивших, осуђиваних и кажњаваних присталица ИБ“ (АРС, 1931, 1051), који је Момчило Митровић објавио скупа са „Освртом на проблем рехабилитације бивших присталица ИБ – скраћена верзија“.[40] Осим те две анализе, у истој књизи је објављен и један документ без наслова, настао крајем 1969. године као допуна и актуелизација претходна два.[41]

Поред осталих података, у анализи из 1964. године налази се и класификација најважнијих кажњеника. По њој, међу 30.507 евидентираних ибеоваца, било је чак 17.362 учесника Народноослободилачког покрета (НОП), од којих је већина била на руководећим положајима и уживала ауторитет у народу. Избројано је и 9 учесника Октобарске револуције; 233 предратна члана КПЈ; 25 бораца шпанског грађанског рата; 1.307 носилаца „Споменице 1941“; 1.291 учесник НОР од 1941, али без „Споменице“; 4.598 учесник НОР од 1942. и 1943; 10.166 осталих учесника НОР; 587 ратних војних инвалида; 765 секретара основних партијских организација; 16 чланова ЦК република; 8 чланова ЦК КПЈ; 3.908 официра (609 потпоручника, 713 поручника, 981 капетан, 301 мајор, 112 потпуковника, 37 пуковника, 6 генерала); 448 подофицира; 1.521 официр и службеник УДБ и МУП; 939 руководилаца у представничким органима и државној управи; 1.915 студената; 1.768 факултетски образованих; 382 лица слободних професија; 203 новинара; 170 судија и тужилаца, итд.[42] Тај пресек, без обзира што је непотпун и што се поједине категорије у њему преклапају, ипак показује дубину и ширину чистке која је спроведена поводом раскола партије због Информбироа. Иако је међу тим особама било и неоправдано кажњених, и даље се ради о великом броју неистомишљеника који су се налазили на позицијама моћи и имали значајан друштвени и политички утицај и углед. Не треба заборавити ни двојицу чланова Политбироа ЦК КПЈ, Андрију Хебранга и Сретена Жујовића Црног, који нису били на Голом отоку, али су пали с власти и били ухапшени поводом Информбироа и претње коју су чинили за позицију самог Јосипа Броза.[43]

Као што је већ речено, превенција просовјетске опозиције није увек подразумевала затварање у логор. Било је и других мера. Различити аутори наводе податке по којима је укупно било 54.000[44]; или 55.663[45]; или 59.596[46]; или, чак, 61.000[47] регистрованих коминформоваца. То приближно одговара податку, по коме се око 55 хиљада чланова КПЈ (тј. око 12%) и око 52 хиљаде кандидата за чланове партије „солидарисало са ставовима Коминформа“.[48] Те особе су због својих политичких убеђења биле искључене из партије, смењене са функција, отпуштене из државне службе, или евидентиране као непоуздане, после чега се на њихово кретање, комуникацију и понашање пазило. Наведени бројеви обухватају оне који су били осуђени и изоловани, као и оне који нису били затварани, али су на неки други начин били прогањани и, можда, праћени. На питање броја присталица Информбироа одређено светло баца документ из 1964. године, по коме је укупно било 30.507 таквих особа.[49] То није број логораша, јер укључује и оне који су кажњени на друге начине (прекршајно, сменом са положаја, пензионисањем и сл.), оне који су били хапшени и убрзо пуштани без казне (4.076 људи), оне који су били кажњени избацивањем из КПЈ (9.918 чланова), као и све оне који су били евидентирани као коминформовци после „нормализације односа“ са СССР-ом (394 човека).[50] Поред тога, тих 30.507 особа не треба сматрати коначним бројем жртава репресије због Информбироа, јер је и до њега УДБ-а дошла накнадно, путем анализе преостале документације и „анкете“ спроведене крајем 1963. године, када су многи ибеовци већ били умрли, емигрирали, или су рехабилитовани, па стога нису укључени у нову евиденцију. Укупан број свих директних жртава у том таласу репресије, а не само логораша, треба тражити у распону бројева 54.000 и 61.000. Ту нису урачунати они који су трпели индиректно, јер су били чланови њихових породица, пријатељи или колеге с посла, а којих је могло бити и вишеструко више.

На основу до сада сакупљених података, може се закључити да се у Архиву Србије чува реконструисани списак ибеоваца који су прошли кроз изолацију, тј. документ који је састављен накнадно.[51] Да је списак састављен накнадно индиректни доказ је и то што за поједине особе нема свих података, за неке чак ничег осим имена и презимена! Разне непотпуности, недоследности и погрешке узроковане су непостојањем поузданих података приликом састављања регистра, јер је изворна документација била уништена и јер су чињене омашке приликом састављања регистра. Оне се данас не могу исправити на систематичан начин, већ једино појединачно и делимично. Те нетачности, међутим, не могу да промене укупну слику: у маси од преко 16.000 хиљада имена, приликом извођења процентног рачуна, те грешке могу да утичу само на другу или трећу децималу.

Али, ту се јавља ново важно питање: Како и због чега је дошло до тога да УДБ-а реконструише списак осуђиваних и кажњених ибеоваца?

Било је то бурно време. Најпре је после приближавања Југославије СССР-у и затварања логора 1956. године одлучено да велики део документације буде уништен. Упркос „помирењу“, репресија је, смањеним интензитетом и обимом, трајала и у каснијем пероду, а почетком шездесетих година јавила се потреба за систематизовањем података о информбировцима. Због тога се у документу из 1964. године закључује: „Залажући се за свестрану сарадњу са Совјетским Савезом и другим социјалистичким земљама, што је у нашем дубоком интересу, неопходно је истовремено предузимати све потребне мере у циљу јачања самозаштите и унутрашње стабилности нашег друштва.“[52] У складу са тим схватањима, поново је пречешљана преостала документација и формиран је нови списак, али су том приликом редукована имена оних који више нису сматрани опасним. У ту сврху је током 1963. године састављен попис кажњених због ИБ, који је потом служио као једно од средстава за њихово праћење. Крајем 1963. године организована је „анкета“, да би се на основу ње урадиле допуне и провере опште слике, па је на основу свих тако сакупљених података направљена анализа теме по разним аспектима, укључујући и проблем рехабилитације бивших кажњеника.[53] То значи да је до 1963. године списак кажњених информбироваца са око 31.000–32.000 скраћен на нешто више од 16.000 особа, док је број укупно регистрованих са око 60.000 преполовљен на нешто преко 30.000. Поред практичних разлога за редукцију списка, треба имати у виду и да је политички било опортуно да у јавности фигурирају што мање бројке жртава партијске чистке коју је спровео југословенски режим, па је таква једна бројка пласирана у јавност 1985. године.[54]Тиме је та мучна епизода јавно призната, па више нико није мога рећи да је прикривена или игнорисана, али су зато њене размере за јавност – преполовљене. Истовремено, жестина и маштовитост репресије, као и имена најодговорнијих особа – наредбодаваца и иследника – и даље су упорно прећуткивани.

Зашто се све то морало десити, и то на такав начин?

Треба имати у виду, пре свега, време и околности у којима се то догађало. Вођство Југославије добро је знало шта их чека уколико падну с власти и њихова места заузму њима слични људи лојални Стаљину. Милован Ђилас је касније, када више није био на власти, покушао да објасни брутално поступање у логорима за које је делимично и сам био одговоран: „Тако поступати нисмо морали. Такво поступање је потицало из наше идеолошке искључивости, из наших властитих лењинистичких и стаљинистичких структура, а делом и из наших националних, балканских одмазда.“[55] Стицајем околности, други један пажљиви посматрач, отправник послова америчке амбасаде у Београду Џон Кебот (John Cabot), прозрео је карактер те власти и наслутио шта се спрема у Југославији: „Сукоби интереса са Русијом су неизбежни, а снажни национализам у овој земљи могао би да одигра одлучујућу улогу у случају неке акутне ситуације.“[56] Када се то заиста и догодило, испољиле су се добро познате особине стаљинизма: „Комунизам у Југославији (како сам закључио у Русији) није политичко уверење, он је вера. Његове присталице су потпуно искрене у спровођењу партијске линије и то се не сме заборавити. То није лицемерје, како се обично сматра. Као нова вера комунизам је пун фанатизма и елана, исто као што су то били хришћанство и ислам на свом почетку. То је субверзивно, рушилачко учење, као што је било рано хришћанство. […] Комунизам има велике слабости: утемељујући своју доктрину на материјализму и сматрајући да циљ оправдава средства ма каква она била, он гази спонтану тежњу човечанства за слободом (додајмо томе и поигравање са другом великом жељом – сигурношћу). Једна вера, која учи да је у циљу њеног ширења све дозвољено, која сваку људску делатност тумачи циничним мотивима и одбацује морал који је заједнички свим постојећим верама, мора садржати клицу своје пропасти.“[57] Кад се то има у виду, не треба да чуде ужаси које су југословенски комунисти починили на Голом отоку и другде, кажњавајући своје дојучерашње другове и спасавајући своју кожу.

Ко је за то био одговоран?

Kасније, када су у јавност продрли подаци у нељудском третману логораша, сви они који су некада доносили одлуке, или макар били у врху власти, порицали су своју одговорност, па чак и обавештеност. Генерал Коча Поповић, који је тада био начелник генералштаба, тврдио је да он о Голом отоку није ништа знао, иако је у том логору било затворено најмање 3.908 официра његове војске! По његовом мишљењу ни Светозар Вукмановић Темпо није био упућен, иако је био члан Политбироа КПЈ![58] Још је теже поверовати у необавештеност и невиност Јосипа Броза Тита, Александра Ранковића, Милована Ђиласа, Едварда Кардеља, Ивана Крајачића или Владимира Бакарића, који су чинили најужи прстен власти и без чијег знања се у држави ништа важно није могло одлучити. Разлога за „прање руку“ било је много, јер у тим логорима и затворима бруталности, па и садизма, није недостајало. Данас то више нико не пориче. Према сећању генерала УДБ-е Јова Капичића, а он је последњи који би преувеличавао лоше стање затвореника, „Стара Градишка је била пакао, затвор као из филмова страве и ужаса. У односу на тај логор, Аушвиц је био хотел! Исцрпљени и болесни, избезумљени затвореници су лежали у смећу и смраду… Разбацане кибле са изметом, прљавштина…“[59]Међутим, све се морало десити баш на такав начин, јер осим стаљинистичке теорије и праксе, чија искључивост је довела до појаве логора у многим земљама, други покретач репресије био је егзистенцијални страх властодржаца.

Одлука о оснивању те мреже логора морала је бити донета у најужем руководству партије и државе, које су чинили Јосип Броз Тито, чланови Политбироа КПЈ и врх полиције. Ниже инстанце су могле једино давати предлоге и извршавати наређења. Нико од наведених није преузео одговорност за те мере, али је јасно да су, у околностима сукоба са Совјетима, били спремни не само на репресију, него и на врло широку превенцију сваког облика опозиционог понашања. Питање „ко је аутор идеје о Голом отоку?“ до данас није добило јасан одговор. Наводно, прву информацију о постојању мермерног острва у Јадранском мору Титу је донео његов стари пријатељ Крлежа, који је то чуо од вајара Антуна Аугустинчића.[60] Неки подаци воде до Едварда Кардеља као инспиратора и Ивана Крајачића, шефа УДБ-е за Хрватску, као налазача локације.[61] Таква идеја је у полицијским круговима постојала одавно. Како је већ објашњено, још почетком двадесетих година ХХ века министри унутрашњих дела Светозар Прибићевић и Милорад Драшковић носили су се мишљу да се неко од пустих јадранских острва одреди за изолацију комуниста.[62] Документи о тим плановима сачувани су до данас и могли су бити доступни Ивану Крајачићу. „Комедијант случај“ хтео је да у Југославији тек доласком комуниста на власт идеје краљевских министара полиције добију праву прилику за реализацију. Формирањем тих логора третман затвореника, махом комуниста, драматично је заоштрен у односу на стање у логорима и затворима какво је било у време„старог, ненародног режима“.

Данас, са временске дистанце, много је лакше уочити да је развој догађаја на међународној сцени условио настанак и карактер мреже логора за сузбијање просовјетске опозиције у Југославији. Подела утицајних сфера међу победницима Другог светског рата и окретање Југославије Западу покренули су процес масовне изолације и друге облике прогона чланова партије и свих других грађана осумњичених за наклоњеност Совјетима. За оне који су имали највећи политички углед и управљачко и организационо искуство постојао је посебан „логор у логору“. У бившем каменолому на Голом отоку, у најдубљој изолацији, робијали су некадашњи руководиоци државних институција, високи официри, професори и партијски функционери. Неки од њих су били грађани СССР-а југословенског порекла, и на њих је вршен посебно снажан притисак. Та локација званично се звала радилиште „Р–101“, а по Петру Комненићу, бившем партизанском команданти у председнику Народне скупштине НР Црне Горе, који је био један од познатијих логораша у њој, касније је названа „Петрова рупа“.[63] Вероватно се сматрало да би неки од тих нарочито чуваних и малтретираних изолираца у случају совјетске окупације Југославије могли постати чланови просовјетске марионетске владе.

Драматична 1948. година, током које су у јавност избиле годинама нагомилаване несугласице и размимоилажења између југословенских и совјетских комуниста, не може се објаснити ван контекста који чини отпочињање Хладног рата. Када је Винстон Черчил у свом познатом говору у Фултону у Сједињеним Државама, 5. марта 1946. године, прогласио спуштање „гвоздене завесе“ преко европског континента, Београд се налазио источно од те линије поделе.[64] Почетком педесетих година, исти град и држава којом се из њега владало налазили су се западно од „гвоздене завесе“. Процес мењања међународне позиције Југославије, која је током првих послератних година прешла пут од совјетског до америчког сателита, крунисан је приступањем те државе Балканском пакту (савезу са Турском и Грчком), чиме је Југославија 1953. године и формално постала део НАТО система безбедности.[65] Карактеристично је да западна дипломатија, обично добро обавештена о политичким кретањима и кршењима људских права у социјалистичким државама, није критиковала Јосипа Броза Тита и његове сараднике због окрутних метода којима је уништавао просовјетску опозицију. Стабилност Југославије и очување њене нове међународне позиције могли су да оправдају сваки поступак њених властодржаца. Такво стање, у блажем или оштријем виду, трајало је до пропасти те државе.

(Текст је део предговора за књигу Заточеници Голог отока, Архив Србије/Институт за савремену историју, Београд 2016.)

Featured image: Goli otok (©Stella polare)

[1]              Почетком друге деценије XXI века почело је пребацивање тих докумената у Архив Србије, где се налазе и спискови логораша. Најпотпунији од тих спискова је објављен: Заточеници Голог отока. Регистар лица осуђиваних због информбироа. Документ Управе државне безбедности ФНР Југославије, (приређивачи: Драгослав Михаиловић, Мирослав Јовановић, Горан Милорадовић, Алексеј Тимофејев, одговорни уредник: Мирослав Перишић), Београд: Архив Србије, 2016.

[2]              Dedijer, Vladimir, Dokumenti 1948, I–III, Beograd 1979; исти, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita III, Београд 1984. Дедијер био близак врху власти и податке је прикупљао разговарајући са припадницима управљачке структуре, који су имали јаке разлоге за пристрасност, па и неискреност.

[3]              П. Вучетић, Голијада…, стр. 39. Аутор не наводи име „главног“.

[4]              Глигоријевић, Мило, „Гађење над политиком“, (интервју са бившим логорашем на Голом отоку Драгославом Михаиловићем), НИН, бр. 2414, 4. април 1997, стр. 39.

[5]              Пуни назив те организације гласи: Информациони биро комунистичких и радничких партија (користе се и краћи синоними: Информбиро, ИБ и Коминформ). Окупљала је источноевропске комунистичке партије и била је наставак рада Комунистичке интернационале (Трећа интернационала или Коминтерна), која је током Другог светског рата угашена. Информбиро је деловао од 1947. до 1956. године. У српској и југословенској историографији уобичајени назив за присталице политике Информбироа је информбировац или ибеовац, док је у страној литератури чешћи израз Коминформ и коминформовац.

[6]              Први документи о логорима објављени су 1979. године, у збирци: Dedijer, Vladimir, Dokumenti 1948…

[7]              V. Dedijer, Novi prilozi III… стр. 478.

[8]              Одговор министра Николе Пејаковића на захтев Удружења „Голи оток“, бр. 10274/1, од 28. октобра 1992, објављен у: Стојановић, Милинко, Свједочанства голооточких злочина. Друга књига голооточке трилогије, Београд 1993, стр. 203–204.

[9]              M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima… стр. 57.

[10]             Москва и Восточная Европа. Становление политических режимов советскго типа 1949—1953 гг. Очерки истории, (отв. редактор А.Ф.Носкова), Москва 2002, стр. 355, 357–358.

[11]             V. Dedijer, Novi prilozi III… стр. 464.

[12]             Исто, стр. 466.

[13]             Stojanović, Milinko, Goli otok. Anatomija zločina. Prva knjiga golootočke trilogije, Beograd 1991, стр. 93.

[14]             Историја Савеза комуниста Jугославије, Београд 1985, стр. 371. Аутори књиге су: Јанко Плетерски, Данило Кецић, Мирољуб Васић, Перо Дамјановић, Фабијан Трго, Перо Морача, Бранко Петрановић, Душан Биланџић и Станислав Стојановић.

[15]             D. Marković, Istina o Golom otoku… стр. 17; R. Radonjić, Izgubljena orijentacija…стр. 75, 77.

[16]             На непоузданост извора и њихових тумачења указују нека новија истраживања. У Словенији је могло бити између 1.000 и 2.275 информбироваца, зависно од критеријума који се примене. Упоредити: Krebelj, Jana, Informbirojevstvona Slovenskem – struktura in delovanje informbirojevcev ter reakcija oblasti v letih 1948. do1956., Magistrsko delo, Univerza na primorskem, Fakulteta za humanistične študije, Koper 2010, стр. 70–75; Gabrič, Aleš, „Informbirojevstvo na Slovenskem“, Prispevki za novejšo zgodovino XXXIII, 1993, стр. 173.

[17]             Историја СКJ… Београд 1985, стр. 371.

[18]             R. Radonjić, Izgubljena orijentacija… стр. 77.

[19]             D. Marković, Istina o Golom otoku… стр. 17.

[20]             M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima… стр. 61.

[21]             Међутим, с обзиром да се 194 имена јавља два или три пута, јер су неки робијали и више пута, списак сведочи о највише 16.090 појединаца, док 16.289 представља број казни које су евидентиране на попису. Али, ни тај број није савим поуздан, јер нису сви чије се име два пута помиње два пута и робијали – понекад су, грешком, дуплирани подаци. Поред свих тих резерви, када је реч о броју кажњених у даљем тексту ће се користити број 16.090, а када је реч о броју казни 16.289, јер друге бројеве немамо.

[22]             Та формулација стоји на насловној страни копије списка који овде објављујемо, а која се налази у Хрватском државном архиву у Загребу, са ознаком N-3975 од 2. VII 1963. Скраћеница ДКР значи: друштвено користан рад. Не каже се ништа о локацијама на којима су они издржавали казне. На примерку списка из Архива Србије стоји наслов: „Регистар осуђиваних лица по ИБ“.

[23]             R. Radonjić, Izgubljena orijentacija… стр. 75; D. Marković, Istina o Golom otoku…стр. 15.

[24]             М. Стојановић, Свједочанства голооточких злочина… стр. 199–354.

[25]             Исто, стр. 355–362.

[26]  Бондарева, Елена, Pax Rossica. Русская государственность в трудах историков зарубежья, Москва 2012, стр. 227

[27]             Видети програм: 125 година од рођења Александра Васиљевича Соловјева 18–19.09. 2015, Београд 2015.

[28]             Тај податак је А. Тимофејеву саопштио А. Арсењев.

[29]             V. Dedijer, Novi prilozi III… стр. 478. Дедијер доноси и податак из кинеског листа Женмин жибао, од 30. септембра 1963. године, по коме је између 1948–1955. године било ухапшено 30.000 чланова КП Југославије.

[30]             D. Bilandžić, Hrvatska moderna povijest… стр. 308. Биланџић се позивао на необјављену дисертацију В. Ђорђевића, коју је, како је тврдио, поседовао.

[31]               Видети: Москва и Восточная Европа... стр. 214–215. Противници економских мера били су сељаци који су одбијали да уђу у задруге, а политички кривци били су ибеовци, али и сви други противници КПЈ.

[32]             V. Dedijer, Novi prilozi III… стр. 479. Податак је изнео бивши управник Голог отока, Анте Раштегорац.

[33]             Видети уводну студију Мирослава Јовановића и Алексеја Тимофејева: Табела 5; Графикон 1.

[34]             Bekić, Darko, Jugoslavija u hladnom ratu. Odnosi sa velikim silama 1949–1955, Zagreb 1988, стр. 47.

[35]             T. Nikčević, Goli otoci Jova Kapičića… стр. 133.

[36]             M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima… стр. 58.

[37]             На пример, Александар и Наталија Соловјеви су легално емигрирали у Швајцарску 1952. године, убрзо по пуштању на слободу. Видети: Е. Бондарева, PaxRossica… стр. 227.

[38]            Č. Višnjić, Partizansko ljetovanje… стр. 274; M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima… стр. 57.

[39]             Видети: Pučnik, Jože, Iz arhivov slovenske politične policije: UDBA, OZNA, VOS, [Ljubljana 1996], стр. 221; Z. Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji… стр. 274.

[40]             M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima… стр. 57–115. Документ је из 1964. године, видети стр. 88.

[41]             Исто, стр. 115–132.

[42]             Исто, стр. 62–64; такође и: Č. Višnjić, Partizansko ljetovanje… стр. 275.

[43]             Đilas, Milovan, Vlast, London 1983, 79; I.Banac, Sa Staljinom protiv Tita… стр. 120–124.

[44]             I.Banac, Sa Staljinom protiv Tita… стр. 148. Банац се позива на: Bilić, Jure, „Otvoreno i kritički – ne samo o ʻkriznimʼ situacijama“, u: Jugoslavija, samoupravljanje, svijet – danas, (A. Gavranović ur.), Zagreb 1976, стр. 95.

[45]             R. Radonjić, Izgubljena orijentacija… стр. 75. Исто и: D. Marković, Istina o Golom otoku… стр. 15.

[46]             D. Bilandžić, Hrvatska moderna povijest… стр. 308. Биланџић се и за овај податак позивао на необјављену дисертацију В. Ђорђевића која се налазила у његовом поседу.

[47]             Митровић, Момчило, „Два писма кажњених ʻдруштвено-корисним радомʼ 1949. године“, Годишњак за друштвену историју, 2/1995, стр. 260.

[48]             Москва и Восточная Европа... стр. 214, 352–353.

[49]             M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima… стр. 57–58.

[50]             Исто, стр. 58.

[51]             Видети: Заточеници Голог отока. Регистар лица осуђиваних због информбироа. Документ Управе државне безбедности ФНР Југославије, (приређивачи: Драгослав Михаиловић, Мирослав Јовановић, Горан Милорадовић, Алексеј Тимофејев, одговорни уредник: Мирослав Перишић), Београд: Архив Србије, 2016.

[52]             M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima… стр. 132.

[53]             Исто, стр.  92–115.

[54]             Историја СКJ… Београд 1985, стр. 371.

[55]             M. Đilas, Vlast… стр. 189.

[56]             „The Chargé in Yugoslavia (Cabot) to the Secretary of State, Belgrade, July 7, 1947, confidental No. 1063“, Foreign relations of the United States, 1947, Vol. IV, Washington 1972, стр. 821.

[57]            Исто, стр. 817–818.

[58]             Nenadović, Aleksandar, Razgovori s Kočom, Zagreb 1989, стр. 105–106.

[59]             T. Nikčević, Goli otoci Jova Kapičića… стр. 131.

[60]             T. Nikčević, Goli otoci Jova Kapičića… стр. 129.

[61]             V. Dedijer, Novi prilozi III… стр. 464–465.

[62]             Г. Милорадовић, Карантин за идеје… стр. 207–208.

[63]             Опширније: М. Stojanović, Goli otok. Anatomija zločina… стр. 56–57, 353–389.

[64]             The Speeches of Winston Churchill, (ed. David Cannadine), London 1990, стр. 295–308.

[65]             О карактеру друштвеног и државног уређења и спољној политици социјалистичке Југославије опширније: G. Miloradović, „ʻTrojanski konj imperijalizmaʼ…“ стр. 91–108.

Извор:
STELLA POLARE