САЊАМО НАШУ СПРЖЕНУ ДЕЦУ, ЈОШ НАС БУДЕ И ТРАЖЕ ОДГОВОР: Родитељи уморених малишана на Петровачкој цести засутој бомбама, 27 година касније

НЕВЕНКА никада порасла није. Ни макла из својих дана. Ни Жарко, жељену лопту шутирао није, остала је рана. Јовица то ни сањао није. Био је још уз мамино крило. И, било му је мило што се уз њене скуте савијао. А, Дарко? Он је желео жарко да фудбалер буде. И није ни слутио да ће гранате да га пробуде. У зору, кад је најслађи сан, да му покидају дан. И, све наредне дане, он у збегу сања исти сан. У збегу – до цесте петровачке.

Онда се, тог 7. августа 1995. године, све замрачило. Одједном, све се покидало и стало. Остало. Снови. Детињство. У трену. Све што су ова деца крајишких Срба сањала, постало је пепео из кога су њихове мајке пребирале „преживеле“ кости. Пребирале и паковале у пластичне кесе. И носиле их данима и километрима до последњег уточишта и прибежишта да те, за њих, свете кошчице у миру сахране. У миру да их посећују. Свећу, у миру, да им упале.

– Мислим да сам, на овај начин, одужио дуг својој умореној деци која ничим нису заслужила овакву судбину – казао је за „Новости“ Спасе Рајић, отац Невенке и Жарка.

– Било би ми теже да им кости премећу. Прекопавају. Преоравају. Одлучио сам: где су они, ту сам и ја. Где сам ја, ту су и они. Мислим да је њихова душа мирнија када смо близу. Не само овог дана када су уморени, ми стално одлазимо. За нас је ово место као наша кућа, ту смо заједно.

Апатин. Бачка. Само је Дунав, овде, равнодушан. А, можда и није. Ко зна, шта би ова велика река могла да нам исприча, да којим случајем може да дошапне.

– Можда би могао – стиже одговор.

Дуг је био пут ових дечјих костију. Од Петровачке цесте где су их спржиле бомбе „Олује“. Преко Бањалуке где су их у Институту за патологију препознавале мајке. По зубићима, који су преживели у огњу стравичног бомбардовања хрватске авијације.

– По зубићима сам препознала мога сина – сведочи за „Новости“ Јованка Вуковић, мајка једанаестогодишњег Дарка којој је на Петровачкој цести убијен и супруг Крстан. – Скупљала сам те, његове кости… Никоме то не бих пожелела. И носила сам их. Да је тај пут трајао и милион километара, носила би их. И сад сањам тај пут. Њега, живога, сањам. Пита ме: мајчице, знаш ли што су ме убили.

Петровачка цеста, дуга двадесет седам година. Тај пут путују, у немерљивој муци Рајићи, Невенкини и Жаркови родитељи. И, Јованка Вуковић, сама.

– Мене држи сећање на дете. Успомене. Мој Крстан, наше дете живе са мном. И, док живим ја и они су живи… У овом дану, много бих још тога могла да вам испричам, али, овај дан је за осаму. За свећу у тишини. Али не и за заборав.

ПОТВРЂЕНА ОПТУЖНИЦА ПРОТИВ ХРВАТСКИХ ПИЛОТА

УЖАСАН злочин који је Хрватска почетком августа 1995. починила над српским избеглицама, које су уточиште потражиле у Републици Српској, после готово три деценије, сада је добио и свој правни одговор. Кривично Ванпретресно веће суда у Београду, почетком јуна, донело је решење о потврђеној оптужници Тужилаштва за ратне злочине против цивилног становништва у операцији „Олуја“.

Веће је образложило да докази и подаци прикупљени у току поступка пружају довољан основ за покретање кривичне одговорности за одговорне у командној линији, који су наложили бомбардовање колоне цивила на Петровачкој цести. Оптужени су, као командујући хрватског ваздухопловства, Владимир Микац, Зденко Радуљ, Жељко Јеленић и Данијел Боровић (на слици). Кривичним поступком био је обухваћен и генерал Јосип Чулетић, који је у међувремену преминуо.

Премијер Хрватске Андреј Пленковић, на оптужницу из Београда, између осталог, одговорио је:

– Стојимо уз наше хероје.

ОЧИ ЈЕДНЕ ДЕВОЈЧИЦЕ

НАШ репортер 7. августа 1995, са Петровачке цесте сведочи:

„Јутро је, конвој у Петровцу убрзава. Више колона је на путу. Беже људи. Стотине деце је у збегу. Испред Петровца, застој. Нагли застој. Стижу вести да се сливају реке прогнаних од Дрвара. Онда је, одједном, загрмело с неба. Хрватска авијација бомбардује колону. Ово је сусрет са паклом. Крв помешана са телима и завежљајима. Једна девојчица, беживотна, отворених очију, на цести петровачкој. Хирург Милован Керкез из ратне болнице, говори: четири бебе су подлегле, две труднице пред порођајем, дванаесторо старијих.

Извор:
НОВОСТИ