Александар Тутуш: Не помињи Јасеновац узалуд…

Србији треба Резолуција којом се забрањује банална употреба ријечи Геноцид и Јасеновац. Јер их употребљавају срамотни политичари за дневно-политичке потребе и недостојне владике као послушни комесарчићи

Вријеме трајања једне  људске генерације вријеме је утискивања социјално-културних економских, политичко-историјских прилика које један нараштај обликују посебношћу тренутка људске цивилизације. Но, одређена генерација није само реципијент, продукт утјецаја свог времена, него и живи мост између претходног нараштаја и оног који тек стасава, мост који чини и обликује међугенерацијску везу у свом животном зениту  и има прилику не само да прима утјецаје него да их и посредујући креира.

У нашим данима, ово креативно, обликујуће посредовање генерације која је на врхунцу моћи досезима, често и злоупотребама савремене науке и неуромаркетинга може бити кориговано, али и противно природним токовима враћано уназад, овисно о природи потребе, да ли је она комерцијална, политичка или просто експериментална.

Судећи по обухваћености генерација, по масивности искуства које се интерактивно преплиће кроз вријеме, може се поуздано одредити важност и приоритетност неких догађаја у искуству читавог народа. Тако низ генерација међусобним  посредовањем зна и осјећа Косовски завјет, вјековну тежњу за слободом након пада под Османлије, али један период се посебно издваја по броју генерација које су директно укључене – период Геноцида у НДХ и Јасеновац. Више генерација је одједном страдавало у читавој НДХ, искуство Покоља било је посљедње доживљено за многе Србе на подручју те квислиншке творевине, рођене од средине друге половине 19. вијека, па све до оних најмлађих  Српчића који су свијет угледали у сам освит другог свјетског рата, али након њега нису више постојали. Преживјели су генерацијама након рата као печат на души носили страх од безумног терора. Нови нараштаји рађали су се са зебњом од  усташког ножа.

Срби након рата никад нису махали бројем побијених, они се деценијама заправо прилагођавају том новом стеченом рефлексу – како се спасити из јаме или умаћи од каме.

Тако се Геноцид у НДХ може препознати као најгломазније и најзначајније историјско искуство код Срба, искуство библијских размјера које српски народ по издржаном и поднесеном, ако узмемо у обзир и страдање у Првом свјетском рату чини једним од великих и херојских нација свијета. То искуство обавезује сва будућа покољења, то је знање које као читав систем мора бити његован сјећањем и несмањеним поштовањем.

Међутим, свједочимо појави ревизионизма, неетичког преиспитивања српске жртве од стране оних с чије стране упорно изостаје покајање, али и сумњивом посезању за Јасеновцем од стране домаћих политичара, те недовољно енергичној заштити достојанства жртава из угла представника Цркве.

Тако, на мјесто природних процеса историјског зрења, усљед честих манипулација осјећањима, лажног патриотизма који се по потреби навуче као параван за државно безакоње, упитамо се хоће ли бар искуство Геноцида остати незлорабљено.

Како изгледа контролисано  и манипулативно путовање кроз вријеме на српски начин имамо прилику видјети у најновијој епизоди серије националних лажи и обмана у режији предсједника Србије Александра Вучића. Александар Вучић, кажу није могао да се пробије до Јасеновца. Да се поклони прецима страдалим у том логору. Не знам да ли би га они да могу бирати признали за рођака, али не питају се, као што се не питају ни стотине хиљада других којих су се Александар Вучић и Патријарх Порфирије одрекли на серији састанака на којима су утврдили да не треба „прећеривати“ зарад европског пута, те у јавност изашли са податком од око осамдесет хиљада жртава система логора за сатирање Срба Јасеновац. Нема томе ни годину дана. Нема ни годину да је  Његова Светост Патријарх Порфирије  отворио симпосион у Загребу на којем је хедлајнер био познати њемачки ревизиониста и неко ко не допушта употребу појма геноцид у српском страдању – Александар Корб. Из митрополије црногорско-приморске послали гумно. Не знам је ли стигло.

Елем, нису пустили Хрвати преко границе Александра Вучића. Али драмски заплет не би био потпун без  Његове Светости Патријарха Порфирија, који не први пут мало сачека, онако драмски, онда на свјетло дана изађе писмо католичких бискупа из Хрватскекојом се наводно изражава „забринутост“ и осуђује то што је Патријарх српски подлегао комунистичкој пропаганди те на овогодишњем мајском засједању САС СПЦ прогласио страдалу дјецу сисачког и логора у Јастребарском Мученицима.

Нема шта, без тог писма забрана одласка Александру Вучићу да се поклони сјенима предака не би била потпуна. Овако, путовање кроз вријеме које нам уприличава својим времепловом Александар Вучић постаје опет узбудљиво и лажни националисти попут оног бившег министра културе расписали се  о злочинима, и сви Србљи стали јединствено иза свога Предсједника. А то што Предсједник и Патријарх кажу осамдесетак хиљада, то што неколико пута у Скупштини РС није изгласана Резолуција о Геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ вољом човјека који одређује све у Србији – зарад’ европског пута – кога брига.

Србији треба Резолуција, и то Резолуција којом се забрањује банална употреба ријечи Геноцид и Јасеновац. Јер док је употребљавају срамотни политичари за дневно-политичке потребе и недостојне владике као послушни комесарчићи, нећемо доживјети ни да неко други поштује жртву страдалих. А најмање наши џелати.

Хрвати нису никад разумјели историју, јер је нису никад стварали, само су је брисали. И брисање Срба било је брисање историје – сопствене. Ту тврдњу да је Патријарх српски потпао под комунистички утјецај рад’ сам схватити као иронију, али она је ипак производ неразумјевања католичких бискупа – дубоке историјске несвјести.

Једна прича је довољна, а има их безброј у прилог томе како је Титов комунизам алтернатива усташтву. Наиме, друштво хрватских голооточких затвореника носи име по једном од њих – Анти Земљару. Анте Земљар је рођен на Пагу 1922, и као деветнаестогодишњак свједочио је оснивању првог усташког логора – Слана. О томе је подробно писао књиге, фељтоне, међу њима вриједно свједочанство под називом Харон и судбине (Београд, 1988). Укратко, Анти Земљару је на родном Пагу 1993. минирана кућа, у комунистичкој Хрватској је као истински родољуб робијао на Голом отоку од 1949. до 1953. док је Фра Јосо Фелициновић, жупник на Пагу, особа која је усташама указала на добру локацију за логор Слана, и учествовала у његовом организовању, након судског процеса за непријатељску дјелатност 1945. године 1947. бива ослобођена. Иако ово није полемика са католичким бискупима који се наводно обраћају Патријарху српском, тек напомена о проблематичности и вишезначности придјева комунистички јер је у комунистичком историјском контексту СР Хрватска први пут самостална територијална јединица у „својој тисућљетној повијести“, иако савезна република она има све атрибуте државности.

Онда, кад би читали католичке новине и остала гласила, без сумње би били задовољни и Патријархом и Предсједником, мислећи да заступају српске интересе. Али нисмо. Та временска вртешка, преклапање историјских периода  у које нас завлачи Александар Вучић, у којим доминира час дискурс деведесетих, али на тренутак се нађемо и у 1948. таман пред историјско „не“ Русији, у сљедећем тренутку главоболно нас заустави у сред неког тапацираног кабинета на сједници Централног Комитета КПС 1972. на којој се под паском Латинке Перовић рјешава судбина неког српског интелектуалца који се за разлику од ових данашњих усудио дићи главу и проговорити истину. Јер, у власти Александра Вучића и даље културну и сваку другу политику кроје некадашњи комесари, данас трансформисани прозападњаци или како у народу воле рећи – аутошовинисти.

Да ли је партијска свест како то назива Мило Ломпар у изузетном приручнику за разумјевање српске пропасти под називом  „Дух самопорицања“, заиста погубна болест која ће  истријебити Србе?  Партијска свијест као стање које својом невиђеном растворном моћи растапа сваки идеал, жртву, традицију, историјски резултат у корист интереса групе и појединца. Партијска свијест која дописује претке на иначе константо сужаваној листи жртава Геноцида, преко везе, као дипломе и докторате.

Јесмо ли ми већ нестали, или је то партијска свијест као копрена прекрила све аспекте и критеријуме који омогућују нормално опстајање и функционисање друштвено-историјске свијести. Овакво изостајање друштвеног рефлекса постоји само у периоду окупације. Окупирани смо ми живи, али окупирано је и право на колективно сјећање, па мртве убијају још једном. Право бављења мртвима, мученички страдалим припада достојним прецима. Александар Вучић се својим бављењем живима није препоручио као достојан за бављење мртвима. Не припада му право ни за бављење жртвама Олује, ни косовским мученицима, а најмање жртвама Геноцида у Јасеновцу и НДХ. Тешко може Србин изгубити то право, али својим обухватним чињењем против српског народа на сваком педљу простора који насељава, Александар Вучић је особа због које управо треба донијети скупштинску Резолуцију о оцјени оправданости употребе ријечи Јасеновац и Геноцид. Једног дана.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ