У Петњици све спремно за приказивање филма о ратном злочинцу Осману Растодеру

Скандал у најави у Горњем Бихору у Црној Гори

• У организацији Бошњачког културног центра Санџак у Петњици, општини на северу Црне Горе, у четвртак ће од 21 час бити приказан документарни филм “Осман еф. Растодер – Ослобађање од заборава”, аутора Авда Хусеиновића.

Осман Растодер је био командант Муслиманске милиције Санџака у околини Горњег Бихора током Другог светског рата који је током рата сарађивао са нацифашистичким окупаторима Немцима и Италијанима.

Такође, ефендија Растодер је остао упамћен по томе што су његове јединице за првих годину и по дана Другог светског рата спалиле преко 140 српских села у Рашкој-полимској области.

Међу својим главним ратним циљевима, Растодер је истицао и анексију тзв. Санџака фашистичкој Великој Албанији.

Интересантно је да током Тринаестојулског устанка, који сада нашпановани и егзалтирани белведерски Монтенегрини славе урличући и заклињући се на верност домовини, Растодеров одред напао устанике око Берана.

Ратни комадант Горњег Бихора

Осман Растодер је рођен је 1882. године у селу Радманци. Потиче из тадашње имућне породице, што му је обезбедило и адекватно школовање. Током Првог светског рата његова породица је емигрирала у Истанбул, али, за разлику од њих који су након завршетка рата остали у Турској, Осман је одлучио да се врати. Првих неколико година живео је и радио у Новом Пазару, одакле се преселио са своје две жене у Петњицу.

У предвечерје рата Осман је важио за једног од најобразованијих и најугледнијих муслимана у свом крају, али и шире, што га је препоручило и за ратног команданта Горњег Бихора. За време 13-јулског устанка одред Османа Растодера је био у служби Италијана који су уз велике одмазде угушили побуну. Том приликом, према писању историчара Милутина Живковића, Осман је запалио српска православна села Горажде, Заграђе, Тмушиће и Љешнике.

Залагао се за припајање старог Раса Великој Албанији

Растодер се залагао, истиче Живковић у својој докторској дисертацији о ратним приликама у Санџаку до капитулације Италије, и за припајање Бихора, о онда и делова Старог Раса до Лима – Великој Албанији. Тим поводом је ишао неколико пута у Пећ и Тирану. Током Другог светског рата отворено је сарађивао са италијанским окупатором и квинслиншким органима Велике Албаније.

Вратио се у свој родни крај где се крио код рођака, али су му комунистичке власти брзо ушле у траг, након чега је убијен почетком 1946. године на планини Ладевац.

Све горе, лако доказиве чињенице, које није својевремено могао оповргнути у довољној мери ни историчар Шербо Ратодер (његов рођак), изгледа не представљају довољан аларм за узбуну свима онима који већ скоро две године бране Црну Гору од фашизма.

НВО, заклети грађанисти пролевичарске оријентације, као и све политичке партије које су се претходних дана клеле у црвену боју, срп и чекић ћуте док Бошњачки културни центар безбрижно најављује приказивање документарног филма који има за циљ да отргне од заборава “сва доброчинства“ којим је Осман Растодер задужио грађанску, европску, антифашитичку, мултиконфесионалну и секуларну Црну Гору.

Или је пак фашистичка лента резервисана само за Србе у Црној Гори који упорно одбијају апеле просветитељских и слободоумних снага у Црној Гори да се суоче са својом „злочиначком“ прошлошћу?

Са друге стране, аутентични сарадници нацифашистичких окупатора у Црној Гори бивају рехабилитовани по разним црногорским градовима улицама на којима су осванула њихова имена, док се за 21. јул припрема приказивање документарног филма о особи за коју је недвосмилено утврђено да је сарађивала са окупаторима и наређивала убијање већинског православног народа у Црној Гори.

Опасност звана “српски хедонизам”

Треба очекивати да ће 21. јула Петњицу запљуснути нови талас антифашистичког поноса. Ако буде упола јак као што је био дана када је у подгоричком храму био приказан филм „Подијељена земља“ (чији је једини грех што га је режирао самосвесни Србин), онда нема бојазни да ће Црногорци задржати један од низа епитета којима се хвале искључиво када су суочени са опасношћу коју за собом носи великосрпски хегемонизам.

Као што су ћутали када је из Приштине поручено да је њихова мати „следећа“, за очекивати је од тзв. патриота да, зарад европског сна, преспавају и сваре 21. јул.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ