ИЛИ СВЕТОСАВСКИ ВИТЕЗОВИ ИЛИ ФАНАРИОТСКИ РОБОВИ

Грци као атлантистички клин у ткиву православља – г. Иринеј Буловић одлучује самовољно о најважнијим питањима у СПЦ – Цариградски патријарх Вартоломеј: мондијалиста у Фанару – Да ли ће у Бања Луци седети грчки епископ? – Грчко богослужење, језик, певање и одећа у Српској Цркви – На владикама је да заштите идентитет српског православља

„Ви нисте тако наивни као што изгледате, Ваша Светости“ – Ове речи епископа Атанасија Јефтића, упућене патријарху Павлу током ванредног заседања Архијерејског сабора Српске православне цркве, одржаног у децембру прошле године, потврда су рушења мита о светом патријарху чији је један од главних градитеља био сам епископ Атанасије. Чин којим је епископ Атанасије тражио патријархову оставку, по познаваоцима прилика у СПЦ представља коначан расцеп у грчком блоку самог врха Цркве. Патријарх Павле, који се сматра прелазним решењем тог грчког крила, изгледа није задовољио све оне који су сматрали да че испунити очекивања. Епископ Атанасије, као патриота изгледа да је тек након „дејтонских благослова“ увидео куда води то грчко крило и њихов избор патријарха.

Дугогодишњи сервилни однос већине грчких ђака – апископа према свему што је грчко могао би се можда објаснити и индивидуално – психолошким факторима и комплексима, да се није у време српског отаџбинског рата испоставило да је од стране мондијалистичке интернационале Грцима додељена улога атлантистичког клина у живом ткиву православља. Видљиво је то од притиска и наговарања врха Југославије, Србије и Републике Српске до утицаја у Цркви. Ова чињеница, наравно, ни најмање не доводи у питање искреност и подршку већине грчког народа.

Улаз у савез са светским силама ради стицања овоземаљске моћи није ништа ново за Цариградску патријаршију коју чине грчки епископи из Турске и дијаспоре. 1776.г. цариградски патријарх са седиштем у Истанбулском кварту Фанар, издејствовао је митом и интригама код султана укидање древне Пећке (српске) патријаршије. Мотиви су му били најпре финансијске природе. Све до ослобођења од  Турака не престаје терор грчких епископа – фанариота над Србима. Глобљење, отимање новца, предавање Турцима на мучење и егзекуцију, затирање српске традиције, крсне славе, словенског богослужења и спаљивање старосрпских и словенских књига били су фанариотски „стил пастирског рада“. Када је кнез Милош у Србији дошао на власт морао је, као што је познато, да би искоренио грчки језик у богослужењу да примењује физичке казне.

Децембарски архијерејски сабор СПЦ поништио је „дејтонске благослове“, али је доста непотпуно саопштење са Сабора могло неупућене заварати да замене узрок и последицу. Поништени потписи патријарха и г. Иринеја Буловића само су последица њиховог неканонског деловања. Сабор је и сазван због њиховог сталног кршења канона и нарушавања саборности.

Најважнија је антиканонска делатност вође овдашњих фанариота господина Буловића који себи узима прерогативе да једини одлучује о свему у Српској Цркви. Већина епископа сматрала је после Сабора да ће саборске одлуке и жестока критика коју су претрпели патријарх и господин Буловић бити довољна. Нарочито због тога што се г. Буловић јавио за реч само два пута, и то да моли за опроштај Сабора.

Али, већ на светосавској академији Богословског факултета и поред одлуке да епископи не буду професори на факултету, г. Буловић је главни беседник. У тој беседи он не помиње ни Српство ни светосавље, али свима преноси поруку главног „православног“ мондијалисте – цариградског патријарха Вартоломеја. Након тога он одлази у једну од многобројних „дипломатских“ мисија, а да се не зна ни кога представља, ни коме подноси рачуне.

Јасно је да су се и овај пут епископи показали наивни у односу на г. Буловића кога једноставно и није брига шта владике мисле о њему. Испоставило се да је грешка осталих владика то што нису изашли у јавност са критиком г. Буловића и то што одлука да се ограничи његова свемоћ није формулисана у конкретне одлуке.

Фанариоти су поново међу нама

У сукобу о коме је реч ради се пре свега о два типа личности. Епископи који су на Сабору критиковали Буловића сматрали су да не треба до краја ићи у јавност са свим проблемима. То су исконски православни Срби „старог кова“, који непрекидно живе у заједници са својим свештенством и народом. За њих су канони и традиција мерило. Они често нису вешти у политичким надмудривањима.

Са друге стране, г. Буловић као адепт мондијализма одлази на молитвени доручак код Клинтона, близак је многим људима из политичког врха Србије, гост је на дипломатским пријемима, по писању штампе „главна звезда на свадби Кларе Мандић“ (за време поста). Преко ватиканског кардинала Паље он има контакт са папом Војтилом. Најзначајнији су његови контакти са патријархом Вартоломејом. Управо као фанариотски експонент Буловић је у новембру 1993.г. у Шамбезију неовлашћено потписао акт којим се сва православна дијаспора потчињава Фанару. То је наставак политике коју је Фанар водио измешу два светска рата. Познат је случај у време патријарха српског Варнаве, када су двојица фанариотских митрополита кренула да, и поред постојања српске епархије, оснују Мађарску аутокефалну цркву. Знајући која им је главна слабост, мудри патријарх Варнава их је сачекао и дао им задатке чиме је њихова мисија завршена. У то време спада и стварање паралелниг, поред већ постојећих, јурисдикција у Чехославачкој, затим стварање Финске православне цркве, паралелне архиепископије за Русе у Паризу, покушај потчињавања Пољске православне цркве и прибалтичких држава, као и потчињавање дела православних Украјинаца и Албанаца у Америци.

У данашње време познат је случај насилног, уз помоћ државних власти и двојице рашчињених епископа, стварање Естонске аутономне митрополије. Мање је позната суштина црквеног проблема у Албанији. Фанар је, наиме, за архиепископа православним Албанцима послао цариградског Грка Атанасија Јанулатоса. Ако су већ хтели да помогну православнима у Албанији могли су да им за владику рукоположе, на пример, једног од многих Албанаца светогорских монаха. То би било у складу са древном православном праксом да еписоп треба да буде припадник народа чији је литургички предводник. Али, за Фанар би то било незгодно и због тога што су сви светогорски монаси верни традицији, а тиме и противници цариградских новотарија, а нарочито њиховог фактичког признавања папског примата. Сви они,а посебно Грци, због тога су изложени прогону Фанара. Југословенска штампа била је сложно (оркестрирано?) на страни Јанулатоса, сасвим у духу „пријатељства са Грцима“, а без познавања чињеница. Они који су га подржавали нису ни сањали да се, сходно договору у Шамбезију, спрема слање грчких митрополита и у Босну, Хрватску и друге територије Српске Цркве ван СР Југославије.

И често буловићево служење литургије на циганском кожда је и припрема за стварање некакве циганске аутонимије унутар православља, са благословом Цариграда. Да те службе имају политичку позадину сведочи и то што на њих Цигани не долазе, јер не желе да се одвајају од Срба, не признајући Буловићеву гетоизацију.

Српске владике на историјској раскрсници

У деловању г. Буловића видљиве су све тако познате карактеристике фанариотске психологије и начини и средства грецизације Српске Цркве. Буловић често служи на грчком, уводи грчко певање чак и у српским историјским манастирима, као и грчке иконе. Епископ Игњатије Мидић, познат по својим најблаже речено бизарним „теолошким“ ставовима, чак у свом часопису рекламира да шије и продаје грчке мантије. За српске мантије које су носили и свети српски мученици у II светском рату, лаже се безочно да су аустријског, иако су те мантије „на преклапање“ у ствари руског порекла. Господин Буловић се нарочито „прославио“ демолирањем капеле на свом двору коју су изградили Руси – монархисти, избеглице после револуције. Неки монаси пореклом из Србије или Босне, који, можда из страха слепо следују Буловића, требало би да знају да су њихови преци крваво страдали под фанариотском влашћу. Ако не знају како је та власт изгледала, могу да се обавесте из историје Српске цркве Радослава Грујића или Ђоке Слијепчевића, као и из мемоарских дела „Живот Срба призренаца“ Петра Костића или мемоара монаха из Босне Прокопија Чокорила, Јоаникија Памучине и Стаке Скендерове. Да би био доследан следбеник Фанара, г. Буловић је парохијске свештенике у току протекле две зиме три пута премештао не обазирујући се на њихове жалбе због школовања деце и сељења по невремену и сметовима. Како је у Београду изјавио ђакон васељенског патријарха Вартоломеја, г. Буловић не ужива углед ни у Цариграду. Он је, наиме, фанариотима гарантовао да ће Српска Црква стати иза његовог потписа у Шамбезију. Када су наше владике тај потпис поништиле, неколико пута је ишао у Фанар да се правда.

Грцизација Српске цркве присутна је и код неких других епископа у начину богослужења, језику, одећи и певању. Понекад то поприма грубе и примитивне облике па многи Грци сматрају да ће на тај начин само изазвати одијум између Срба и Грка.

У нашој јавности коначно је ипак сазрело уверење да је „грчко пријатељство“ често пута било инструмент мондијалистичког ломљења воље српских црквених и државних вођа. Грчко православље, као и турски ислам, показује се подобно мондијалистичким концепцијама. Цариградска политичка акција уклапа се на нашим просторима са потчињавањем Ватикану и највећој светској сили као и са цепањем православља и словенства у демонску какофонију Новог светског поретка.

Децембарски ванредни Сабор СПЦ, иако је имао неке ефекте, још није постигао потпун успех. Можда свим владикама још није јасно са каквом су опасношћу суочени. Све је још у рукама српских владика. Са пуном свешћу и одговорношћу пред Богом и народом они треба да знају да они одлучују да ли ћемо сви ми, Срби православне вере, на челу са њима, бити светосавски витезови или фанариотско и мондијалистичко робље.

Жељко и. Познановић