Јован Цветковић „Долгач“ (1860 – 1915): заборављени крушевски и пелагонијски војвода Српске револуционарне (четничке) организације

У мору заборављених и из колективне и научне свести избрисаних историјских личности, тама се посебно задржала на српском „сељачком војводи“ Јовану Цветковићу „Долгачу“ из села Кошина.

Поменуто село налази се на јужним обронцима планине Бабуне, у југозападној Маћедонији, на ободу прилепског поља одакле се пут рачва ка митском Поречу – малој Шумадији, Азоту, Прилепу и Крушеву.

Јован Цветковић „Долгач“ (1860 – 1915)

Остао је упамћен као простонародни и преки српски војвода који се држао својих начела и хајдучко-епског схватања правде, осветник српске раје која је трпела тероре, злочинеи неправду читавих пет векова, али и која је знала да је поносна Србадија од „Краља Марка“ и да између турско-арнаутског чекића и бугарашког наковња морају узвраћати истом мером, не би ли преживели и дочекали слободу. Из тог „робинхудвског“ и хајдучког погледа на свет неправде и правде, права и легитимитета своје народности од „Душана, Милоша, Лазара, Косова и Краљевића Марка“, те мотивом за борбом и опстанком изникао је и један Јован Цветковић „Долгач“.

За себе је говорио да је „Внук од краља Марко“ и кроз архетип епског српства које га је одгајило, као и све поробљено српство маћедонско, уз себе је увек носио омањи маљ, налик на „наџак“, старинско хладно оружје, врста буздована на дугој дршци са сечивом у виду секире, с једне стране, и чекићем, с друге стране,којим је смело „пресуђивао“ зулумћарима које је са четом хватао по прилепским, поречким и крушевски селима. Због свог напрасног карактера плашили су га се подједнако локални „Турци“ (муслимани), Бугараши, али и српски сељаци и саборци, уколико би показали куквичлук или непослушност.

Јовица Боцески (лево)

По личном казивању Јовице Боцеског, прауника Јована „Долгача“, који и даље поносно живи у Кошину и на својој дедовини, отац Јована Цветковића „Долгача“ доселио у село Кошино са својих седам синова и две кћери, купио огромну имовину „пола села“, плаћену са седам  канти „агиног“ злата, како је остало породично предање. Из Јовициних речи сазнајемо да је отац најчувенијег „Долгача“, Јована, био врло имућан и велики трговац стоком, коју је најчешће носио и продавао на пијацама у данашњој Грчкој (Солун и околина). Фамилија „Долгача“ била је страх и трепет за околне зулумћаре, који су их се клонили. Због тога су и врло рано морали да се лате оружја и бране од настраја најпре турских и арнаутских чета и банди, а касније и бугарских. Сам надимак „Долгачи“ (долги, дуги, високи – прим аут.) Цветковићи су добили јер су били високи преко два метра и маркантни људи за оно време, те су их због тога надалеко препознавали.Јован Цветковић је био један од седморо браће и сви су погинули од метка, а нико није дочекао мирну старост. Времена насиља и смрти.

Бојеви Јована Цветковића „Долгача“

Још као млад је морао да се одметне од куће, након убиства локалног аге у родном Кошину, који га је као дечака малтретирао и вређао терајући га да му „доноси воду“. Још тада његов напрасни карактер и поноснису ну дали мирада као већина српске раје мирно трпи ропство и подређеност, а жеђ за правдом и слободом пробудили су у њему осветника и српског борца који није имао мира док се „турско“ и „бугарско“ не скине као јарам са српског врата. Са братом Змејком, преко трговачких веза наслеђеним од њиховог оца, бавили су се и трговином оружја. Свој први хајдучки препад Јован је имао врло рано, на путу Кичево – Крушево, када је са неколико својих сабораца напао трговачки караван Турака у знак одмазде због пљачкања српских села од стране локалних ага.

Дванаест брсјачких српских војвода од 22 на слици: Горни ред: Зафир Премчевић (Пореч(ј)е); други ред Коста Денковић (прилепски крај) трећи ред Бошко Вирчанин (Пореч(ј)е); Јован „Мајка“ (демирхисарски крај); Глигор Соколовић (прилепски
крај); Јован Стојковић „Бабунски“ (велешки крај и Азот); Тренко Рујановић (Пореч(ј)е); доњи ред: Дане Стојановић (Пореч(ј)е); Михајло Јосиповић (Пореч(ј)е); Јован Цветковић „Долгач“ (крушевски крај); Стеван Недић „Ћела“ (демихисарски крај) и Марин Бабовић (прилепски крај).

Са братом се прикључује и бугарским четама ВМОРО-а, тада јединим организованим отпором против турских и арнаутских зулумћара. Јован „Долгач“, војевао је заједно са сином Николом и братом Змејком у Илијинданском устанку августа 1903. године и био сведок како турско-арнаутског терора по угушењу устанка, тако и правог лица ВМОРО-а, које није имало за свој циљ уклањање турског јарма и ослобођење хришћана, већ бугарење српског живља и стављање под капу расколничке Бугарске егзархије, а затим и прикључење „Великој Бугарској“. Напади бугарашких чета на српска села прилепског краја,због пасивног држања у пропалом устанку ВМОРО-а, били су за њега отрежњење и разочарење које ће га коначно дефинисати као борца и четника. Та спознаја га је уверила да су бугарашке чете, због своје перфидности и „братске“ политике асимилације Срба, много опаснији непријатељ од самих Арнаута и Турака. То га је навело да се повеже са још једним локалним борцем и будућим војводом, Глигором Соколовићем (такође учесником Илијинданског устанка) из оближњег села Небрегова код Прилепа, чијој чети се придружио и кренуо у борбу за одбрану српских села. За разлику од њега, брат Змејко није желео да крене његовим стопама, већ остао веран бугарском ВМОРО-у. Али издају српства није праштао ни рођеном брату, те је „истрагу“ спроводио доследно и у својој кући и фамилији.

Срби учесници Илијинданског устанка 1903. године:

– из Пореча – војводе Тренко Рујановић и Зафир Премчевић, поп Таса Коневић, четници Бошко Митровић, Михајло Јосифовић, Злате Аврамовић, Димко и Секула

– из Трговишта (Горње Пчиње): војвода Крста „Трговишки“

– из Скопља: војвода Ванђел Димитриевић „Скопљанче“

– из Криве Паланке: војвода Спаса Гарда

– из Тетовског (доњополошког) краја: војвода Цене Марковић

– Кумановска каза: војводе Тодор Крстић „Алгуњски“ и Петко Илић „Нагорички“

– Демирхисарски крај: војвода Стеван Недић „Ћела“, војвода Јован Божиновић „Мајка“, војвода Јонче Митровић Јанкулов, четници Пејо Михајловић и Никола Стојковић

– Дебар и Дримколски крај: Божин Теофиловић

– Прилепски крај: војводе Глигор Соколовић и Јован Цветковић „Долгач“; четници Коста Денковић и Милутин Бабовић

Као део чете Глигора Соколовића или самостално, учествовао је у борбама код Мукоса, 1905.и Крапе у Поречу 1906. године. После убиства Глигора Соколовића 30. јула 1910. године, уз Василија Трбића и Јована Стојковића „Бабунског“ постаје највиђенији српски војвода пелагонијског краја. По казивању његовог праунука Јовице Боцеског из Кошина, био је „десна рука (српском) краљу“.

У Првом Балканском рату(„Турска војна“), учествовао је у свим значајнијим биткама.У предвечерје Првог Балканког ратау одреду је Војводе Вука, идући као претходница и извидница („специјалне јединице“) Прве армије на планину Козјак, а одате, преко реке Пчиње до Младог Нагоричина, где је и дочекао Кумановску битку – освету Косова!

Јован Долгач

Са својом малом четом сачињеном махом од пчињских и кумановских сељака, храбро се бори на левом боку српских снага на делу фронта код Младог Нагоричина, спречивши продоре бројнијих турских јуриша у бок главнине Прве армије.Имао је ту част да као претходница српске војске први уђе у ослобођено Крушево, заједно са другим српским војводама крушевског краја Богетом и Блажетом.

По хајдучком и епском схватању правде „око за око“, те по њему, попустљивости српских власти према стотинама доказаних бугарашких, арнаутских и турских зликоваца, почео је, након завршетка рата, сâм да „утерује правду“ са својом малом четом. Због своје „лаке руке“ и жеље за осветом и правдом по ослобођењу, српске локалне власти су га ухапсиле и осудиле на смрт због напада на турску сватове 1913. године и претходног убиства двојице бивших војвода бугарског ВМОРО-а. Из жеље да се нестабилно поратно стање што брже смири и пацификује, Власти Краљевине Србија су законски санкционисалеЈована „Догача“, ухапсиле и затвориле старог српског војводу. Осуђен је на смрт, окован и скоро скоро две године проводи у затвору у Куршумли – Хану, подно Душановог града у Скопљу.

Изједала га је срамота да је за српство све дао, борио се, проводио младост по затворима, чак и рођеног брата Змејка убио због српства, а опет од српске власти завршио је у букагијама, као друмски разбојник, обесчашћен.

Горњи ред- Коста Пећанац, Јован Бабунски, Ђорђе Ристић Скопљанче, Крста Ковачевић
Трговишки, доњи ред- Јован Долгач, Глигор Соколовић, Василије Трбић. (Врање 1905.)

Осрамоћен, на суђењу није имао разумевања за „адвокатске лудорије“ за „улавост“ своје Србије и њених власти, никако не могавши  да схвати те „законе“ који држе српске крвнике на слободи, а њега српског војводу најстрашније осуђују и срамоте. Упозоравао је власти, да од Турака, Арнаута и Бугара нема „ни брата, ни мира“ и да они никакве законе и милост не познају, те да је све осим одмазде слабост и неправда према пет вековном трпљењу злодела и истребљењу Срба. Кукавичким бугарским нападом на Брегалници, „Стрико Долгач“ бива пуштен и поново распоређен у одред Војводе Вука, где учествује у крвавој бици на Криволаку у оквиру шире Брегалничке операције у лето 1913. године. Већ остарео и оболео, 1915. године бива постављен за сеоског пољака у свом прилепском крају. Убијен је исте 1915. године у заседи код села Вранче,надомак родног Кошина, од локалних Бугара („Бугараша“) одметника – дезертера из српске војске и постао за живота легенда.

Јован Долгач – учесник легендарне битке у селу Дренову код Велеса

По казивању праунука Јовице Боцеског, сам Јован Долгач је био учесник и чувене битке код села Дренова после које настаје чувена песма „Збрирајте се, збирајте четници!“ (познатије као „Спрем’ те се спрем’ те четници!“). Баш због популарности ове песме, најчувенија битка од свих четничких војевања на тлу Маћедоније, одиграла се на Спасовдан 9. јуна 1907. године између српских чета војвода Василија Трбића и Јована Стојковића „Бабунског“, којима су били придодатичетници из села Богомила и Теово (укупно око 40 српских четника).

Битка је почела нападом на село Дреново (данас у општини Чашка), у којем су се биле склониле чете бугарских комитских војвода Стевана Димитровског – „Вардарца“ из села Градско и Дача из Бистрице, са укупно 16 комита. Стеван Димитров је био познат по злочинима и малтретирању Срба у локалним селима Азота, прилепског и велешког краја. Поразом и уништавањем бугарске чете, бугарске комите су за извесно време биле протеране из западног Повардарја.Чувена јуришна песма “Спремте се, спремте четници!”, коју је написао калуђер-комита Јован Грковић Гапонпостаће химна Српске револуционарне – четничке организације 1903-1912, али и до данашњих дана, символ борбе маћедонских Срба за своју слободу:

Српска ми труба затруби

У това село Дреново.

Спрем’те се спрем’те четници,

Силна ће борба да буде.

Од напред иде пред четом

Јован Бабунски војвода,

За њиме иде пред четом

Васил Велешки Војвода.

Извика Јован Бабунски:

Држте га село оздола,

Држте га село оздола,

Тува је Стеван Димитров.

Извика Јован Бабунски:

„Предај, се предај Стеване!”

„Не се предајем, Јоване,

Аз сам б’лгарски војвода!”

Извика Васил Велешки:

Фрљајте бомбе четници.

Поче им кућа да гори,

Из куће Стеван говори:

„Пуштај ме, пуштај, Јоване,

Чета ће да ми изгоре.”

Српска ми труба трубаше,

Дреново село гореше.

Јован Долгач и Хасан Ребац – инцидент  уочи Кумановске битке 1912.  године

Постоји једна истинита анегдота коју је записао такође четник, писац и учитељ, Григорије Божовић у својим „Приповеткама“ под насловом „Стрико Долгач“ о томе како Јован Долгач није могао да се помири да међу њима има муслимана, макар он био и Србин, не могавши мирно да прихватисрпског комиту, муслимана и предлаже да га закољу.

Српске четничке војводе у Старој Србији и Маћедонији: Цене Марковић (с.Јелошник-Тетово); Сава Петровић (Приштина); .Ванђел Димитријевић-Скопљанче (Скопље); Јован Стојковић-Довезенски (с.Довезенце-Куманово); 5.Петко Илић-Муса
(с.Старо Нагоричане-Куманово); Тодор Крстић-Алгуњски (с.Отља\Алгуња-Куманово); .Риста Стевановић-Старачки (с.Старац Пчињски округ); Павле Младеновић-Чича (с.Јачинце-Куманово); Стојан Коруба (с.Шапранце-Пчињски округ); Ђорђе Соколовић (Кратово); Спаса Павловић-Гарда (с.Станча-Крива Паланка); Петар Кацаревић (Малешево-Берово); Доксим Михаиловић (с.Галичник-Маврово); Ђорђе Цветковић-Дримколски (с.Лабуништа- Струга); Анђелко Алексић (с.Мидинци-Кичево); Мицко Крстић (с.Латово-Кичево); Зафир Премчевић (с.Љубште-Порече); Михаило Јосифовић (с.Македонски Брод-Порече); Јован Цветковић-Долгач (с.Кошино-Пл.Бабуна); Глигор Соколовић (с.Небрегово-Прилеп); Јован Стојковић-Бабунски (с.Мартолци-Велес); Стеван Недић Ћела (с.Стругово-Битољ).

Битољ 1908: Горњи ред: Петко Илић (Куманово); Јован Божиновић „Мајка“ (Демир
Хисар); Дане Стојановић (Порече) Коста Денковић (Прилеп); Пејо Михајловић (Демир Хисар) и непознати четник. Доњи ред Михајло Јосифовић (Порече); Јован Цветковић „Долгач“ (Прилеп); Василије Трбић (Славонија, велешки војвода); Глигор Соколовић (Прилеп) Стеван Недић „Ћела“ (Демир Хисар); и Јован Стојковић „Бабунски“ (Велес)

У том запису и најбоље је описан психолошки профил Јована Цветковића „Долгача“, те његово простонародно гледиште за правдом, срџбом и бесом због трпљења неравде, идентитеским поделама које су увек верске и цивилизацијске, стављајући у страну било какве људске врлине и особености других крајева у којима је опстајао и развијао се српски народни идентитет, већ се држао уверења да је „вера Мухамедова или Ришћанска“ она вододелница, која је примарна и која раздире чак и најрођенијеу оквиру исте куће, фамилије, рода, народа. „Или си тамо или си вамо“, а Јован Долгач је у томе био доследан до краја свог живота.

Овај немили инцидент се десио средином октобра 1912 године, у штабу Војводе Вука, а уочи саме битке код Куманова. Хасан Ребац, „Хасан Мостарац“, како је био познат у својој чети, био је српски четник, добровољац, Србин муслиман, припадник Младе Босне, интелектуалац, један од двојице првих Србина муслимана дипломираних правника београдског Универзитета пре 1912. године, а након рата доктор правних наука на Сорбони. После рата Хасан Ребац је радио у муслиманском одсеку министарства правде Краљевине СХС, а затим је био просветни инспектор и управник медресе у Скопљу. Био је истакнути представник Срба муслиманске вероисповести, и велики противник проусташке Југословенске муслиманске организације. Његова супруга, Аница Савић Ребац била је књижевница, једна од првих жена доктора наука, професор Учитељске школе, Медресе и Филозофског факултета у Скопљу и Београду, позната по томе што је превела Лучу Микрокозма на енглески и немачки језик. Наиме, по команди војводе Вука, млади четници Петар Костић из Призрена и Хасан Ребац из Мостара добили су задатак да стражаре поред чете Јована Цветковића, која је била састављена махом од локалних српских сељана, али не и искусних четничких бораца.

Никола Цветковић као српски четник

Војвода Долгач је, чувши  да се један од њих зове Хасан, инсистирао да он као муслиман не може бити Србин, те да би му он пресудио по кратком поступку, јер је „туђе вере и закона“, као и да му се не може веровати. Интервенцијом војводе Вука и осталих четника, Долгач свој наум, срећом није извршио. Анегдоту о војводи Долгачу и Хасану Ребцу је такође објавио у кратком аутобиографском тексту Јосиф Михаиловић, најчувенијег градоначелника Скопља, који је присустовао овом догађају. Дело „У одреду војводе Вука“, објављено је у Јужном прегледу, број 10, из 1937 године. У том тексту постоји и извесна фасцинација и одбојност Јосифа Михаииловића према примитивношћу и крволочношћу војводе Долгача, коју он објашњава одговором на турска злодела и малтретирање хришћана у Старој Србији. Пре свега је то везано за причу о томе, како је Јован Долгач „судио” заробљеним турским чиновницима, у Крушеву током Илинденског устанка 1903. године.

Горњи ред: Атанасије Средојевић, Јован Цветковић-Долгач, Крста Ковачевић-Прешевски/Трговишки, Јован Стојковић Бабунски.Доњи ред: Ђорђе Ристић-Скопљанче, Глигор Соколовић, Јован Станојковић-Довезенски, Риста Цветковић, Богдан Максимовић.

Смрт војводе Долгача

О трагичном крају војводе Јована Цветковића – Долгача, писао је његов саборац, такође српски четнички војвода Василије Трбић „Велешки“, те његово сведочанство преносимо као намеродавније, јер се у току убиства 1915. године налазио недалеко, у самом граду Прилепу:

„То је било оно време кад су савезници обећали Бугарској целу српску Македонију, а Србија је пристала на то, али да се уступи по свршетку великог Светског рата, а Бугарска је захтевала да одмах целу српску Македонију својом војском поседне. Србија је још толико имала снаге да спречи лудост својих савезника да не истерају Србију из Македоније пре свршетка рата, јер би у случају да напусте Македонију, била у једном страшном гвозденом загрљају између Бугарске и Аустро – Угарске и у томе загрљају морала би да издахне. Тако се Србија силом задржала у Македонији. Али о тој понуди савезника Бугарској да им се преда Македонија, како је представљала тобоже неку дипломатску тајну, знало је и у њу било упућено и последње чобанче у Македонији.

Сахрана Николе Цветковића у Београду 1955. године

У прилепском срезу одметници из села Вранче спремали су план да убију Јована долгача. Једнога дана месеца јуна 1915, кадсу жита била високо израсла, на једној раскрсници пољских путева која је била доста широка и пространа, јер се у овој равници увек тако широке раскрснице остављају да би се могла радна стока ту напасати за време кад је вегетација бујна, а ливаде покошене још нису. На једној таквој раскрсници око које су биле њиве, на којима је раж изишла више човечијег боја, Јован Долгач сапео је свога коња  и везао за један колац, да може да пасе траву, али да не може ући у њиву да прави штету. У једну њиву, на којој је била висока раж, дошли су једанаесторица одбеглих Вранчана, и ту се сакрили чекајући Јована долгача, јер су знали да Долгач мора доћи или да поведе свога коња у село или да га премести на друго место да и даље пасе. Око подне Долгач је заиста дошао. И кад се сагао да извуче колац из земље за коју му је коњ био везан, 11 пушака је плануло и Долгач је сав изрешетан куршумима  остао на месту мртав. Одметници су дошли к мртвом Долгачу и сваки од њих је још испалио пушку у њега мртва, па су се повукли кроз висока жита дубље у поље, које је све било засејано  и где је требало један пук војске да претражује то поље, па опет без успеха. Овде у овом случају није било никога , јер жандармеријска станица била је у Прилепу. Тако је завршио живот један од наших чувених војвода, родом из села кошина, које је раније припадало прилепском срезу, а за време Србије поречком, који од 1904. па до последњега свога даха служио Србији и волео Србију онако како само добар син воли своју мајку.

Последња слика Јована Долгача

Јован Бабунски, са својом четом, био је на левој обали Вардара, Ванђел Скопљанче је погинуо. Јован Долгач исто тако беше погинуо. Бегунаца, војних одметника било је сваки дан све више. Једни су прелазили у Грчку, па се из ње опет слободно враћали. Други се крили по својим кућама, (одметнута, бивша – прим. аут.) чета Ванђела Скопљанца харала је по Мариову. Турци  и Арнаути почели су да дижу главу, предвиђала се једна општа непослушност.“

(Војвода Василије Трбић, Мемоари: казивања и доживљаји војводе велешког (1912 – 1918, 1941 –1946), књига II, стр. 46)

Какав отац, такав син: Војвода Никола Цветковић „Долгач“ (1885-1955)

Никола Цветковић„Долгач“са 18 година пријављује се уз оца у српске четнике, учесник јеоба Балканска и Првог светког рата као српски војник – добровољац. Једно време живео је у Скопљу, као и на свом великом имању имању у селу Трубареву, 10км источно од града. Од Априлског рата и бугарско-немачке окупације 1941. године, морао је да бежи у Београд како га локални бугараши не би убили. У Београду му се родио син, у коме је умро и сахрањен, а његови наследици и даље живе у српској престоници. По казивању његовог унука Јовице, Никола Цветковић је био врло школован и писмен за то време, због чега је био ангажован у локалној финансијској администрацији Општине града Скопља. Поред њега, и његов брат Стеван се истовремено преселио у Београд.

У кући Јовице Боцеског праунука Јована Долгача

Потомци осталих „Долгача“, тачније брата Николе Цветковића чијег имена Јовица није могао да се сети, а који данас живе  у Скопљу, носе презиме Цветкоски. Како нам је поносни и скромни Јовица посведочио „Тито их је претопио и претворио у комунисте. Сада је жива трећа генерација, па су заборавили војевања предака ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!“. „Знају да су потомци чувених српских Долгача из Кошина, али као да се тога данас стиде“, додаје, поносно нам показујући старе слике Јована и сина му Николе, те српску заставу на зиду изнад свог кревета, са двоглавим орлом Немањића и краљевском круном под којом су генерације „Долгача“ војевале и страдале за слободу своју и својих српских сународника.

Белим – бег, Белимбегово код Скопља и Никола Цветковић „Долгач“

Никола Цветковић „Долгач“ је, по Јовицином казивању,код места „Пуста кула“ убио по злу познатог читлук сахибијуБелим-бега.По претку овог Белим-бега називало се и село Белимбегово (или Белим Бегово) у Скопском пољу, а које од 1951. године носи назив „Илинден“, прераставши у ободно насеље града Скопља. Након овог чина, Никола добија 100 декара земље (10 хектара)у селу Трубареву крај Скопља. Ова имовина је Николи одузета од времена бугарске окупације 1941. године, а 1945. национализована од стране комуниста као „непријатељу државе“. Ова имовина никада није враћена његовим наследницима.

Заклетва „Долгача“ краљу на верност и у Другом светском рату

Стеван Цветковић, брат Николе Цветковића, био је борац у Другом светском рату у оквиру обновљене четничке организације у прилепском и поречком крају – јединог легалног српског и југословенског покрета отпорана тлу Маћедоније– Југословенске војске у отаџбинипод командом ђенерала Драгољуба „Драже“ Михаиловића. Стеван је обављао врло опасан и захтеван задатак шифранта, обавештајца и курира Другог вардарског „поречког“ корпуса под командом Миливоја „Војче“ Трбића, сина чувеног велешког војводе Василија Трбића. Или како нам је рекао Јовица Боцески „чувао је шифре за Пореч и овај (прилепски) крај“. У знак захвалности и сећања на своје часне и јуначке претке, Јовица скоро сваке године одлази на Равну гору (5. маја) и Зебрњак крај Куманова (24. октобра) и тиме наставља српску слободарску традицију „Долгача“ из Кошина.

Злато Долгача

У породици наследника Јована, Николе и Стевана„Долгача“, како нам је пренео и Јованов праунунук,Николин унук, Јовица Боцески из села Кошино крај Прилепа, чувено „злато Долгача“ су специјалним трагачима пронашли припадници македонске полиције и власти пре 15-ак година, откопали га и однели у непознато. Сама локација на којој је пронађено, налази се изнад породичног имања Долгача и куће у Кошину, у којој и данас Јовица и његов остарели отац живе, на видиковцу у каменим увалама, које смо имали прилику посетити, а где се и даље налазе остаци ископавања у виду дубоких (празних) јама.

На крају без краја: смрти нема – само асимилација!

Захваљујемо се на братској помоћи Јовице Боцеског из села Кошина код Прилепа, без чијег сведочанства не би било ни овог текста. Последњи бранич српске традиције међу Долгачима, у чијој кући и даље поносно стоји српска тробојка са круном! Завет и заклетва предака на верност српству, краљу и отаџбини још увек живи у Кошину! Јер крв „Долгача“ није мутна вода!

Кућа у селу Кошино

овица „Долгач“ – наш српски јунак и (не)признати великан овог доба! За сада нежења, који живи у оронулој и трошнојкући са својим оцем, на падинама Бабуне и ободу плодне Пелагоније, са чијег се имања види цело прилепско поље, као и град Крушево у даљини. До сада је безброј пута љубазно и озареног лица дочекивао нас из „Споне“, када му долазимо у братске посете и даривања деце из локалне школе. Ради земљу својих Долгача, живи од продаје дрва из своје шуме и бакарног дувана, познатог у свету. Стални посао никада није имао, јер није могао приуштти себи да путује до оближњег Прилепа и заврши макар средњу школу. Ни скромнијег, ни поноснијег живљења, мало има материјалног, али препун сећања и анегдота на своје старине, чувар њихове традиције и јуначког предања. Увек жељан братског загрљаја и са киме да подели коју топлу реч и осмех. Прича о српству са Јовицом о Долгачима истовремено је интмна  исповест, носталгично приповедање и јадиковање. Па опет осмех му не силази са лица. Искрени, добродушни, као код детета. Српство се у овом крају силом историјских (не)прилика одавно изгубило и остало да живи кроз магловита сећања појединаца и приче. Како нам је и сам Јовица једном рекао, након рата су локалним Србима што милом (ради запошљавања у државној служби или фабрикама), што силом („највиђенији“ комунисти и комесари у овом крају били су дојучерашњи „Бугари“ и „балисти“) променили презимена са завршетком –ИЋ и тиме их одвојили од остатка српске матице. Локални маћедонски Срби били су декретом државних власти – забрањени, укинути, избрисани! Кроз образовни систем спутавана су локална предања о српском краљу Марку Мрњавчевићу, Косовском боју, кнезу Лазару и Карађорђу, војводама Мицку Крстићу, Долгачима, Глигору Соколовићу, Јовану Бабунском, Василију и Војчи Трбићу,фосирајући наратив о некаквом „прилепском краљу“, партизанским офанзивама, „борцима“ без битака, али прегршт партизанских споменица и привилегија. Није се смело гласно и јавно говорити о својим прецима, српским борцима, који су били само „Србомани“, заведени Македонци поткупљени „српским златом“ или пак „монархофашисти“ злих Карађорђевића, „колонисти, окупатори“, у суштини странци и немили гости. Чак се и шапат о томе могао „начути“. Шајкача је батинама, као и у Поречу била забрањивана. Остати гологлав или без главе. Ствар избора.

Данас се осим Јовице, само још неколико најближих рођака из Кошина, у махали Долгачеваца, кроз породична предања и сећања, чувају успомену на дивјунаке српског четовања и борбе за слободу српске раје прилепског краја, када звона нису смела звонити, Србин и српско име били непризнати и најсвирепије прогоњени као непоуздан и реметилачки фактор. Од Маричке битке до Косова, Орашца и Зебрњака. Долгача јуначких скоро да више нема, али се српска патња и данас наставља. Смрти нема –само асимилација! Васкрса такође! Амин!

У Скопљу,
На Цвети 17. априла 2022. године приредио:
Милош Стојковић, КГ5.
Српски културно – информативни центар СПОНА из Скопља

Извор:
СПОНА