Руско крцкање ораха

Иза украјинске кризе израња сваковрсна криза човечанства

• Русија није заинтересована за окупацију Украјине. Први међу примарним циљевима јесте нужност да се физички, безбедносно и витално заштити руско становништво у Украјини
• Зима 2022/23. створиће услове за деловање делотворних лекова против мамурлука, лаких и тешких америчких опијата које је Бајденова администрација инјектирала у организам грађана Европе
• Запад, тражећи од Украјинаца да се боре до последњег борца, у сатанистичком обреду жртвује милионе душа зарад милијарди долара и богатства неколико стотина умоболних милијардера

Пише: Славко Живанов

Председник Државне думе Руске Федерације Вјачеслав Володин коментарисао је скорашњу изјаву Јанса Столтенберга, Норвежанина и генералног секретара НАТО, којом је приказао велико усхићење ступањем Финске и Шведске у овај северноатлански савез. Володин је приметио да се Столтенберг „рано радује, јер није учио географију у школи. У случају ступања Финске и Шведске у НАТО, биће више Русије на његовим границама“…

Безмало 130 дана прошло је од почетка Специјалне руске операције у Украјини и још се не види наговештај мировног решења, а камоли престанак оружаних дејстава. Не улазећи у клизаву анализу тактичких маневара и процене војних доктрина на терену, што остављамо углавном (пот)плаћеним НАТО-аналитичарима и џубокс зналцима по позиву, назиремо неке војнополитичке тенденције које могу да дају обрисе нових, редефинисаних географско-политичких чињеница:

– Русија није заинтересована за окупацију Украјине, што је, иначе, јасно наглашено на самом почетку Специјалне операције. Први међу примарним циљевима јесте нужност да се физички, безбедносно и витално заштити руско становништво у Украјини. Не може бити спорно да се одржива функционална заштита, али и јемство те заштите не могу постићи без територијалне независности тих области. Напредак руских снага диктира украјинска бандоглавост, с једне стране и појас простирања руског становништва, с друге стране. Русији не треба непријатељско становништво на својој територији, као што оно није потребно ни Украјини. Додуше, Украјина је сасвим примерено варварској природи својих западних господара тај однос према својим непожељним држављанима руског порекла исказала и доказала масовним убилачким гранатирањем насеља, дакле цивила, што је веома ретка појава. Наиме, не може се тако лако наћи пример из сличних ситуација у којој офанзивна страна исказује немерљиву, супериорну бригу за домицилно цивилно становништво, док наводно одбрамбене формације крволочно насрћу на искључиво цивилне циљеве, народ и инфраструктуру. У овој операцији немерљив и несразмеран број цивилних жртава нанела је украјинска страна.

– Ничија земља или безбедносни коридор између новооснованих руских држава и остатка Украјине вероватно је други примарни циљ Специјалне операције, а његове надлежности, уређење и конкретан облик видећемо након утврђивања трећег примарног циља:

– Политичко-безбедносни статус остатка Украјине, чврстина и функционалност њене војне неутралности, тј. постизање безбедносних услова који гарантују степен сигурности граница Руске Федерације.

Ова три примарна циља очевидна су, и данас, са великом извесношћу можемо да устврдимо да су они заиста, и прокламовани, и реални циљеви Специјалне операције. У начелу. Додатно, на тактичку варијабилност и стање на терену утицаће трајање Специјалне операције јер руска војска, закономерно, користећи принцип круњења и млевења украјинске одбране, сваким новим даном напредује више и заузима нову (додатну) територију. И наравно, утицаће тврдоглава покорност украјинских власти према америчким господарима и одбијање капитулације. Изгубиће више ако не промене и прилагоде политику.

Међутим, Специјална операција донеће веће и сложеније промене ван украјинског фронта и украјинско-руске границе. Украјина је нестабилна творевина, климав политички пројекат запао у ћорсокак последњих десетак година због англосаксонске кухиње утемељене на злочиначкој хипотеци, монструозном нацизму, тоталитаризму и шовинизму. Она је још климавији геополитички субјекат предодређен и виђен као добар кандидат за пропаст, те ако на тренутак занемаримо трагедију коју становништво те државе преживљава, далекосежније, теже, мукотрпније и драматичније промене доживеће цео свет.

Западна парадигма је смрскана. Америка умире и са собом у доњи свет увлачи Европу, Северну Америку и још понешто ван тих континената. Преостали (много већи део) човечанства покушава да се спасе јер томе даје шансу формирајући свој, нови свет са устројством и организацијом која Америку и амерички империјализам не види у свом дворишту. То је бајпас на отвореном срцу, без анестезије. Покушај да се делови организама повежу у нову целину у коју је удахнут живот имаће у збиру садржан и непожељан остатак, некротични патрљак и историјску лешину. Том нуспродукту реструктуризације светског поретка сведочи и наш оглодак од државе (Србија) који ће захваљујући безочном, неспособном, штеточинском руководству доспети у озбиљну и тешку драму.

Неизвесност наше будућности продубљена је фактом да смо географски одсечени од перспективнијег дела човечанства и да смо, барем тако сада изгледа, виђени за вечно узиђивање у унутрашњост пирамиде у коју нас углављују заједно са мртвим фараоном.

Русија је толико велика, а подршка коју има од већинског дела човечанства учврстиће је на челу велике силе таман толико да ћемо у правом смислу имати блоковску поделу. Један мањи и малигни блок заточених грађана са Америком на челу и други много већи и здравији савез суверених народа и држава. Цена коју ће овај мањи, амерички блок да плаћа биће много већа, али њу не плаћају виновници и руководиоци те политике, него њихови поданици исцурелог или лоботомираног мозга који ће можда некада и разумети шта им се десило. А сва је прилика да ће скончати без тога.

Касна јесен ове године, најкасније зима 2022/23. створиће услове за деловање делотворних лекова против мамурлука, лаких и тешких америчких опијата које је Бајденова администрација подмазана глобалистичким центрима моћи инјектирала у организам грађана Европе и уопште западног света. Можда ће руска зима лековито отворити очи многима који данас не виде стварност и реалност од америчких димних бомби обмане, спида, лажи и корупције. Ако треба да бира између свог преживљавања и умирања са Америком, Европи није паметно да изабере ово друго. Можда изгледа да је касно да схвати, али још увек има времена да разуме да је Русија не угражава ни на који начин, него да је дави Америка. Стиском анаконде која пије крв, снагу и бољу будућност Европљана, Америка убија обичан (додуше глуп) народ Европе. Они који у Европи одлучују не воде рачуна о интересу становника, него о свом себичном интересу и богатству. Они нису слуге својих бирача, него слуге својих господара, оних људи који су умислили да су богови и да треба да убију правог Бога у људима.

До тада Русија има времена да украјинску војску крцка као орахе и надире километар по километар без обзира на саобраћај наоружања који јача од Запада ка Кијеву из дана у дан што у квантитету, што у квалитету. Више посла за руске ракете високе прецизности и украјинске погребнике. Та реалност сурова је колико и истинита, а премашује је једино суровост актуелног власника Украјине који губећи тло под ногама и изгубивши вредну монету за поткусиривање неодустајно гони цео народ у погибељ ширећи простор да у ту кланицу увуче друге словенске кандидате и комшије. Формална украјинска власт има легитимитет да од Украјинаца тражи колективни суицид, као што Украјинци имају пун легитимитет, а и легалитет да такву власт, која их је гурнула у смрт, буквално сурвају у понор. Али Запад нема ни један једини праведни ослонац и кредибилни аргумент да од Украјинаца тражи да се боре до последњег борца. Својом активношћу Запад, у сатанистичком обреду, жртвује милионе душа зарад милијарди долара и увећања богатства неколико стотина умоболних милијардера. Дубока је тајна како се та једноставна истина толико успешно крије од становника Европе, Украјине, Аустралије, Канаде итс?! Кукавичлук или малоумност?

Украјинска криза отворила је изазове за које човеченство није било спремно. Онај део човечанства који се мора „откачити“ америчке хегемоније која му прети смрћу – нема куд, мора да пронађе свој успешни модус вивенди. То је прекретнички тренутак, истовремено и сумрак и праскозорје. За многе на истоку и југу има наде. Куд ли ће Србија, и хоћемо ли опет у четнике 1945. године?

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ