Перишић: Америчка стратегија хаоса – да ли ће сејати на Балкану?

srdjan perisic

РАТ У УКРАЈИНИ НЕ РЕШАВА САМО ПИТАЊЕ ГДЕ ТА ЗЕМЉА ПРИПАДА – ЗАПАДУ ИЛИ РУСИЈИ

  • Преко стратегије хаоса САД и Запад настоје да сачувају своју хегемонију која им нестаје још од 2008. године, односно – од велике економске кризе и руско-грузијског рата (у коме је Грузија водила прокси политику и рат у име САД)
  • Прокси државе у служби Вашингтона, као што је Украјина, нису савезници у стратегији хаоса. Не. Онe су губитници и указују на то да хаос треба да буде што већи
  • Самозвани високи представник, Кристијан Шмит, може да добије инструкције да започене босански хаос тако што ће почети да искључује српске политичаре из политике
  • Срби морају да истакну свој идентитет и независност. Коначно. Само тако смо на правој страни историје. У супротном, бићемо увучени у америчку стратегију хаоса – и то је онда крај за Србе

Пише: Срђан ПЕРИШИЋ

РAT који се води пред нашим очима није само решавање питања где Украјина припада – Западу или Русији. Уосталом, одговор на то питање је очигледан. Украјина (изузев крајњег запада у Галицији) просторно и идентитетски, дакле, културно-цивилизацијски, одавно припада руском свету. Међутим, без обзира – сведоци смо рата, тј. вишевековног отимања простора у источној Европи како би се Русија потиснула што даље из Европе.

Овде разматрамо и шири контекст овог свеопштег рата, који није само оружани конфликт у Украјини, него је добио све глобалне димензије економског и енергетског ратовања, медијског и информационог, кутурног, спортског, итд.

Наиме, у питању је стратегија хаоса. То је стратегија САД и Запада како да сачувају своју хегемонију која им нестаје још од 2008. године, односно, од велике економске кризе и руско-грузијског рата (у коме је Грузија водила прокси политику и рат у име САД), који су се одиграли те године.

Запад и његова империја не желе да одустану од доминације. Зато је Русија данас суочена са ратом, а цео свет са тињајућим хаосом.

Српски историчар Милорад Екмечић је још 2014. пророчки рекао: „Свет иде у сусрет дужем времену преласка са политике једне велике силе у нови систем равнотеже великих сила. За улазак у њихов концерт се плаћа висока цена новим ратовима и одлучујућим биткама у њима. Тешко је веровати да ће амерички грогирани боксер направити историјску омашку да своје латиноамеричке плаћенике пошаље у пољске и руске равнице. Рађе ће се држати досадашњег правила да Американци дају генерале, а Немци и Црногорци пешадију. Неки под Ловћеном већ кликћу што ће поћи у нови FeldungnachStalingrad. Долази ера прљавих мањих и већих ратова на свим подручјима око Русије.”[1]

Стратегија хаоса не сугерише стварање новог политичког система или међународног поретка уместо уништених политичких система. У питању је индуковање сталног хаоса.

Ако пажљиво прочитамо књигу Бжежинског, Велика шаховска табла, Западу је потребна балканизована Евроазија (и Европа и Азија), да је трансформишу у сталну зону сукоба између различитих група – између муслимана, између етничких група, између Руса и Украјинаца, између Срба и Албанаца, Срба и муслимана – јер Балкан је синоним за сталне сукобе и тињајуће ратове. Таква је била идеја Бжежинског.

У централној Африци већ постоји хаос – мада видимо да су тамо увелико и Руси и Кинези да уведу ред, можда не најбољи, али сигурно не крвави хаос као што је садашња ситуација.

Идеалне земље и народи помоћу којих се индукује стални хаос су прокси – заступници. Постоји вишепрокси држава – заступника, као што су балтичке државице, Пољска, која се већ претерано нуди, неки у Молдавији, Румунији, Бугарској, чак и Финска и Шведска желе да воде прокси политике и ратове.

Немачка, Француска, Израел такође желе да заоштре и повећају хаос.

Прокси државе у служби Вашингтона, као што је Украјина, нису савезници у стратегији хаоса. Не. Онe су губитници и указују на то да хаос треба да буде што већи.

Због тога концепт мултиполарног света и независних полова изостаје у свим западним плановима за будућност. Они не дозвољавају мултиполарни систем где ће бити четири центра: САД, ЕУ, Русија, Кина. Не дозвољавају ни свет са пет центара, где је пети исламски свет. Једноставно, не могу то да дозволе, чак ни теоретски. Они уништавају сваку помисао на мултиполарност.

Треба да постоји само хаос, а захваљујући хаосу они желе да створе без-поредак у коме и даље могу да имају глобалну моћ и да владају светом.

Због стратегије хаоса постоји сасвим извесна могућност да отворе нови фронт хаоса, тј. рата – хаос на Балкану. Где? Пре свега у Босни и на Космету, али и у Македонији и Црној Гори.

Самозвани високи представник, Кристијан Шмит, може да добије инструкције да започне босански хаос тако што ће почети да искључује српске политичаре из политике. Уосталом, већ је почео да намеће одлуке и решења, без икаквог разлога.

Изгледа да је намера Вашингтона да Кристијан Шмит буде нови Педи Ешдаун – нема везе што је самозванац, то само долива уље на већ тињајући хаос – што је суштина америчке стратегије. Јер, неће Американци бити у хаосу, већ прокси-заступници, оличени у сарајевским странкама и опозицији у Републици Српској.

Да ли је академик Екмечић могао да претпостави да ће врх СДС-а постати прокси – заступник Вашингтона?

Можда је то претпоставио још далеке 1990. године када му је нуђено, а он одбио да буде председник СДС-а.

За странку ПДП је сувишно и говорити. Они су прокси-заступници англо-британске стратегије још одавно, када појам прокси није ни био оволико у употреби.

Албанци су одавно један од два крака НАТО стратегије геополитичких клешта према Србима. Други крак је Хрватска. Но, Хрватска је некако подељена, бар на релацији председник – влада.

Постоје истраживања, америчка, да су Албанци истог нивоа опредељености за НАТО као и западни Украјинци (унијати). Дакле, проверени прокси-ратници. То су уосталом и показали 1999. године, али тада у условима кулминације хегемоније САД.

Шта нуди Русија? Шта је алтернатива америчкој стратегији хаоса?

То је мултиполарни свет. Због тога је овај рат између САД и Русије – рат између хаоса и мултиполарности.

У половима света, којe Русија нуди као свој концепт, видимо главне линије моћи руске геополитике. Путин афирмише концепт велике Европе, независне од англо-британске геополитике. То је идеја према Европи.

Кинa нуди концепт да она створи свој свет.

Путин нуди и исламском континенталном простору да образује свој свет – геополитички пол, укључујући Турску, Иран, Пакистан, Авганистан. Муслиманима нико не може да намеће своју визију, или било какве идеје – као што су то радили Британци до Другог светског рата, а од тада до данас Американци. Русија их прихвата као муслимане и покушава да успостави стратешки савез са њима.

Исто важи и за за Индију, Јапан и латино-амерички свет. Русија нуди свима те могућности – цивилизацијског развоја.

Е, сад, с обзиром да прокси-политика води у хаос и страдање, питамо се како изабрати мултиполарност – на који начин?

Одговор је – мултипоалрност се бира избором независности. Независност није нека срећа. То је борба и изазов, јер треба бити јак и имати идентитет, тј. независност. Независност је суштина мултиполарног света. То није поклон. То је прилика да се афирмише идентитет – ако га имате.

За присталице идентитета, културе и цивилизацијског духа то је дар, али за владе држава које изаберу независност – то је огроман терет.

Дакле, овај свеопшти рат решава питање победника између униполаризма и глобализма, с једне стране, и мултиполаризма, поретка цивилизација, са друге. Ово је питање победе и пораза, у кoјем нема неутралног решења.

У историји нема победе за све. Неко мора да изгуби.

Управо је Запад онај који губи већ од 2008. године, и његов пораз је неминован. То морамо да разумемо.

А Срби?

Срби морају да истакну свој идентитет и независност. Коначно.

Само тако смо на правој страни историје. У супротном, бићемо увучени у америчку стратегију хаоса – и то је онда крај за Србе.


[1]Перишић, С. (2015).Нова геополитика Русије. Медија центар Одбрана, Беооград, стр. 15.

Извор:
СВЕ О СРПСКОЈ