ДУХ МИЛУТИНА БОЈИЋА У ВРЕМЕНУ ДЕПРЕСИВНИХ И АНКСИОЗНИХ ЉУДИ

Пише: Ђорђе Спасић

Целокупно Бојићево дело, његов живот и сведочанства савременика који су га познавали, говоре о једном чврстом и непоколебљивом карактеру, челу које је увек уздигнуто и кичми која се никада не савија. Чак и у најтежим тренуцима, ,,песник бола и поноса“ успевао је да задржи ведрину и чистоту духа. Људи данашњице навикли су да ропћу и посустају чим им најмања ствар не буде по вољи или крене по злу, зато вреди присетити се са чиме је све Милутин Бојић морао да се суочи и како је реаговао на оно што му је живот сервирао.

Иако је његов песнички успон почео 1910. године, прву славу већих размера Бојић доживљава крајем 1913. године, када је у Народном позоришту у Београду игран његов комад у стиховима ,,Краљева јесен“. Незадрживи узлет младог песника настављен је почетком 1914. године, када је објављена његова прва збирка песама ,,Песме“, која је доживела сјајне критике, међу којима се истиче она Скерлићева, који, између осталог, записује: ,,Г. Бојић је песник од талента, од оних природних талената који прокључају и у силним млазевима избију у једном бићу. У њему пева његова младост, као што у пролеће шуме одјекују од птичијих концерата. Он се не усиљава да буде ‘модеран’, то јест да ропски подражава снобове или мистификаторе једнога тренутка, но пева онако како осећа, без обзира, а често и без зазора.“. О слави коју је у тим тренуцима Бојић доживљавао, говори сведочанство да је Светислав Цвијановић, београдски књижар и издавач, морао да израђује нове и нове контигенте Бојићевих фотографија, које су се продавале ,,као алва“. Међутим, невоља никад не дрема, па се усред таквог бајковитог успона десило оно што нико није желео – нови рат, данас познат као Први светски. Реакција младог Бојића била је таква да се ниједног тренутка код њега није могло запазити било какво роптање на судбину која му је прекинула славу. Напротив, без размишљања одлучује да се стави у службу свом народу.

На почетку рата умире му мајка и Милутин постаје једини заштитник сестара и браће, имајући у виду да им је нешто раније преминуо и отац. У Нишу штампа спев ,,Каин“, у коме говори о намери бугарских владајућих кругова да поново нападну Србију, што се и догодило. Непосредно по објављивању ,,Каина“, бугарска војска улази у град и спаљује све пронађене примерке, а са њима и штампарију у којој је спев штампан. Са млађим братом креће пут албанске голготе, све време записујући стихове, користећи уместо папира најразличитије површине, а његов брат о тој епизоди записује следеће: ,,Бележио је на чем било, писао на комадима хартије из торбе, на полеђини застарелих формулара, а ту су биле и листе за телеграме оних пошта што су кроз прозор бацале канцеларијски материјал да га непријатељ што мање затекне и користи“. Када су стигли у Скадар, окружени болесним и полумртвим српским војницима, са хиљадама преминулих на памети и Отаџбином која више не постоји, Милутин, надахнут вером која није са овога света, у тренуцима када сви размишљају једино о томе да ли ће преживети дан, пише о повратку мученика у Отаџбину:

О, ја те видим да се опет враћаш
Ти, коме смрт је одмор после битке,
Видим те, да се старог плуга лаћаш
И береш младог босиока китке.
……………………………………………….
О, ја те видим, поносан и свечан
Да гредиш стазом пркосном и правом.
Миран к’о правде симбол, горд и вечан,
По пољанама позлаћеним славом.

На Крф долази изморен, изнурен и болестан, али то није било довољно да добије дозволу за одсуство, па вереници Радмили у једном писму пише: ,,Болујем и осећам да је неправда да видим све идиоте по Паризу, Лондону, Женеви, „храбре“ синове Србије који су тамо да подупиру жене.“ Ипак, и даље неуморно ради, чак и у болници, па крајем јуна 1917. године, из штампе излази његова збирка ,,Песме бола и поноса“. Као по обичају, иза угла је чекала нова недаћа. Једног августовског дана, Солун захвата неукротив пожар, који гута и штампарију ,,Акварионе» са многобројним примерцима Бојићеве збирке. Ту долазимо до круне овог текста. Након што су његове књиге изгореле, Милутин пише свом брату да је ,,у овој општој катаклизми он (пожар, прим. МХ) ипак само детаљ“ и да по цео дан чита филозофске списе. Писмо завршава речима које би свима требало да буду наук: ,,Нема тог догађаја, нема те непријатности која мене може да начини очајним. Пропраћам све својим старим смехом и хумором који ме не оставља. Многи траже моје друштво, да бих их расположио. Уосталом, моја филозофија је она дивна реч Хермана Бенга: ‘Живот је тужан, смејмо се још!’.“

Бојић у животу није бежао ни од чега људског: уживао је у радости, младалачким сластима, борио се, помагао другима, неретко патио и очајавао, али је увек из свега излазио јачи и предавао се стварању интензивније и са више жара. Зато, његова прича треба стално да нам буде на уму, а поготово онда када нам живот сервира ,,чашу жучи“, када нас запљусне талас очајања и незадовољства, када мислимо да смо сами на овом свету и да су животне прилике организовале заверу против нас. Будемо ли имали барем део његове унутрашње снаге, нећемо пропасти ни као народ, ни као појединци.

Извор:
МЕНТАЛНИ ХИГИЈЕНИЧАР