Рељић: Понижавање ‘старе Европе’ и добровољно ропство ‘нове Европе’

ГРУЗИЈУ ЗАОБИЂОШЕ, ВАЉДА ЗАТО ШТО У ЊОЈ НЕМА (НЕО)НАЦИСТА, ИЛИ СУ СЕ СЛАБО ПОКАЗАЛИ…

• У најмању руку је блесава сама идеја о убацивању антируских држава као „добрих“ у Унију, на евроазијском континенту, који је без Русије као година без три годишња доба
• Образлажући позитивно мишљење Европске комисије (да се да кандидатура Украјини), један високи званичник из Брисела рекао је: ‘Комисија не заборавља да је то једина земља у Европи у којој су пуцали на људе и убијали их зато што су изашли на улице са заставама ЕУ. Не можемо им сада рећи: ‘Жао нам је, изабрали сте погрешну заставу’“
• Ма, може, само није тренутак – сада. Могу још нечему послужити. А рећи ће им се. Оноликим колики преостану. Никоме то у тужној Европи неће бити проблем
• Једино, Ноам Чомски је оценио: „Кад би постојали ванземаљци, мислили би да смо сви померили памећу. И били би у праву.“ Али, баш Европљане брига. Они ће узети потврду у Вашингтону да су били здрави

Пише: Слободан РЕЉИЋ

ВИКТОР Орбан у свом елементу.

На бесловесну одлуку органа Европске уније да се Украјини, земљи којој се у блиској будућности не може предвидети ни статус ни територија, хитно и без икавих досад познатих принципа – даје, такорећи дарује, статус кандидата за чланство у Унији – Орбан је додао и Босну и Херцеговину.

И Грузију, која је иначе фигурурала у првотном предлогу, а онда повучена. Зашто повучена? Ваљда зато што у Гризији нема (нео)нациста? Или се нису показали? А и БиХ је слаба – бар пола земље не само што не мрзи Русе, него – напротив.

У најмању руку је блесава сама идеја о убацивању антируских држава као „добрих“ у Унију, на евроазијском континенту, који је без Русије као година без три годишња доба. Како је то уопште могуће? Уједињена Европа без највећег дела? А могуће је. Не уједињење, него подизање фантазмагорије која ће неко време сијати као „уједињење“.

Неко време. Али кога брига.

Одсуство истина и суочавања с реалношћу је незаобилазна чињеница цивилизација у опадању.

Чувени немачки физичар Вернер Хајзенберг (1901-1976) је говорио да је „истина“ само оно што можемо да измеримо. Кад тај принцип из природних наука пренесемо у живо друштво, „онда истина настаје тамо где нешто треба да важи као ‘истина’, ако се дакле поновило много пута и показало као исправно… више о истини не одлучује ум, споствена савест, или морални закон у мени, већ ауторитет посредника, а његова снага убеђивања лежи пре свега у квантитету, дакле у сталном понављању своје истине.“

Истина постаје „оно што већина људи прихвати као истину. Признаје се таква истина која обећава највеће предности у друштву. Ово важи чак и кад свако зна да је нека појава заправо лаж, премда то нико не каже јавно и гласно. Људи свакодневно живе са лажима, а истовремено и они сами учествују у тој лажи. Тако просто зачуђује како се сви тако равнодушно односе према истини. Због тога тако мало људи и учествују у јавном животу друштва, у политици. А узрок је прост: јасно им је колико су људи спремни да живе са лажима“, објашњава немачки мислилац Франк Лисон у делу Презирање сопственог – о културолошкој самомржњи у Европи (Информатика а.д, Београд, 2022).

Данас лаж кулиминира у политичкој коректности: „Свакодневно се човек васпитава да лаже, па је то одавно постала опште призната форма истине. Данас је човеку веома тешко да види разлику између лажи и истине. Јер истина је оно што јавност каже.“

Ја сам, рецимо, вазда мислио да је Тимоти Гартон Еш енглески политички писац. Али, све ми се мути кад читам ових дана како саветује Европску унију да не часи ни часа око Украјине, јер „ако се добро обави, друго велико проширење на исток (прво је било посла пада Берлинског зида) учинило би Европску унију не само већом него и самодовољнијом у производњи хране, те економски и војно снажнијом.“

„Ми Европљани“, вели Еш, „нашли бисмо се у бољој позицији да одбранимо сопствене и вредности на несигурној ветрометини између реваншистички расположене Русије, све моћније Кине и Сједињених Држава на заласку. Али, такво проширење би подразумевало и даље продубљивање нашег савеза. У противном би заједница од 35 чланица постала дисфункционална. На дужи рок, укључивање Украјине, Молдавије и Грузије значи да се Русија мора коначно помирити с губитком царства и прихватити улогу обичне модерне националне државе. (Пример Британије показује колико дуго тај процес може потрајати.) Зато би нови талас проширења на исток био важан корак на путу до целовите и слободне Европе.“

Погледам, за сваки случај, у Википедију, да проверим, човек се у глобланом дигиталном концентрационом логору не може поуздавати у своја знања и сећања. Али тамо и даље стоји да је тај мој вршњак „неоконзервативни британски историчар, аутор и коментатор. Професор Европских студија на Оксфордском универзитету.“

То му је, ваљда, стајалиште с којег се обраћа аудиторијуму. Припрема „ми“ за „проширење на исток“.

То показује колико је у праву Франк Лисон кад каже: „На Западу постоје две врсте људи: једна, мала група чији је живот бесни протест против лажи јер не желе да признају лаж, и друга, огромна већина, и њој увек припадају људи који доминирају политиком и културом.“

Дакле, ништа не спречава Тимоти Гартон Еша да, после Брегзита, буде „ми“ у Европској унији, ако то тражи тренутак производње лажи, навелико.

Последица је очигледна да – суштинска принципијелна питања нису више на дневном реду. До јуче су она била „замењена питањима расподеле материјалних добара. А ко је сит и добро снабдевен, по тој логици, нема разлога да поставља принципијелана питања“. Али проблем са Русима и Украјинском кризом је што су последице – глад и хладноћа зими. Ниси ни сит сигурно, ни извесно добро снабдевен. Односно све је угрожено и низвесно. Али, принцип ти више не може пасти на памет.

У хибридном рату који је на делу у сукобу Русије и НАТО, односно САД, а одиграва се на територији Украјине, стварности функционишу као паралелне. Док вам нестаје гаса, нафте и пшенице – ви можете да одједном одбаците критеријуме, кластере, преговарања о поглављима у Унији и да разлоге за вишедеценијско понижавање потенцијалних чланова пред бриселским бирократама бацате низ реку.

Дакле, не мењате правило па онда припуштате стварност, како се учило на паравним факултетима. Него одмах поступате, како вам треба. Може вам се, јер сте ви извикали „правну државу“ као европску вредност! Ви можете и да шутнете „правну државу“. Има важнијих ствари, иако ви то до јуче нисте знали. А кад вам је Зеленски јавио, одмах сте схватили.

Али, то је само део једног стања, болештине која би, ако Европа некад оздрави, могла бити дијагностификована као „украјински синдром“. Нова варијација синдрома самоповређивања. Али, ово не вуче на страну Минхаузеновог синдрома „менталног поремећаја карактеристичног по томе што се особа претвара да је болесна и намерно изазива симптоме болести и самоповређује се како би на себе скренула пажњу околине“. У овој ситуацији ово би било здраво.

Стање јесте баш онакво како рече ових дана Ноам Чомски: „Кад би постојали ванземаљци, мислили би да смо сви померили памећу. И били би у праву.“

Памет Титмоти Гартон Еша би ту могла да буде еталон, „мерни инструмент или мерни систем намењен да дефинише, остварује, чува или репродукује једну јединицу односно једну или више познатих вредности једне величине како би се поређењем могле пренети на друга мерила“.

Тај изузетни британо-европљанин све карте баца на Украјину у ЕУ. Позива се на чињеницу да две трећине „европских држављана одобрава отварање врата Украјини“, али признаје да је „подршка у Француској, Немачкој и Италији била мања од 50 процената. Како се талас ратне солидарности са Украјином буде повлачио, док читава Европа почиње да осећа економске последице пандемије и Путиновог рата, ова подршка би могла додатно опасти.“ Па шта. О том потом.

Мало ниже у истом тексту Еш налази да ће „ентузијазам за проширење ускоро опасти“, а „Украјина и Молдавија могле би се наћи у чистилишту у ком већи део западног Балкана борави већ готово две деценије. По стицању статуса кандидата, Северна Македонија је 17 година чекала на отварање преговора, због противљења Грчке, а потом и Бугарске. Македонци још верују у ЕУ, али у Србији је подршка за чланство опала са 70 на 37 процената.“

Брижни србофил Еш! Али то је исти човек, еврофил и зналац који је у свом тексту из марта 1999. Загонетка Централне Европе (The Puzzle of Central Europe) тврдио „да Србија, чак и ако једног дана испуни све политичке критерије неопходне за придруживање ‘цивилизованом свету’, за разлику од Хрватске, неће постати део (политичке) Централне Европе, и даље ће бити на (геополитичком) Балкану. Јер ‘негде се мора подвући црта’.“

Тако је то с цртама којих се држе западни владари и њихова интелектуална послуга – од „ни инча на Исток“ (Берлин, 1989) до легитимисања идеје да је најнормалније да политичке личности које убрзано губе подршку сопствених народа (САД, Француска, Бугарска, Немачка, итд) имају право да свим средствима „смењују“ легално изабраног владара земље (Русија) који има подршку свог народа од 85 одсто.

Док је европски Исток био на коленима и охоле уцене су изгладале као оправдане. Због „европских вредности“, како се то говорило. Кад клекнеш и … признаш да си мало блесав, Европа (како себе зове Унија) те прими. Онако гледају те као трећекласног, али ево – толерисаће те. Јер, ниси способан да израчунаш колико ће те то коштати.

Али и трећекласни сада постају моћ у оваквој организацији, која губи и смисао постојања и логику хијерархије. Пише ових дана Томислав Јакић, познати хрватски новинар старије генерације, како од времена потпредседниковања Дика Чејнија (2001-2009) у Вашингтону „политички простор загађује теза о подијељеној Европи што је у међувремену постала груба и тужна стварност“.

Мисли се на ону чувену Чејнијеву опаску о „старој Европи“. Чејни је то лансирао „како би готово презриво одбацио државе што су у зачетку чиниле језгру пројекта уједињења Европе у корист дојучерашњих совјетских сателита који су, отарасивши се ‘великог брата’ из Москве, спремно прихватили његову иначицу с друге стране Атлантика“.

„Видјело се то“, пише Јакић, „управо у контексту посјета Макрона, Шолца и Драгија Кијеву. Да, видјело се, али сви се праве као да ништа нису видјели.“

Велика Тројка се одједном, ненајављено претворила у четворку „када јој се придружио предсједник владе Румуњске“. Четворка је увек већа од тројке.

Западноевропска јавност је то гледала, као својетска у њено доба. Морало се „између редова“ читати да „Тројка долази из земаља ‘старе Европе’ према којима ‘нова Европа’, дакле њезин исток (и Америка што стоји иза њега), гаји неповјерење, јер још увијек као да мисли да европске будућности без Русије нема. Па јој је у посљедњем тренутку придодан и Румуњ, представник те ‘нове Европе’, ваљда да припази што ова тројица говоре, да спријечи да изнесу – можда – и некакав приједлог о обнављању украјинско-руских преговора, а на подлози недавне Макронове изјаве како не треба тежити ‘понижавању Русије’. Па су, дакле, моћни Европљани са Запада имали контролора с Истока. И прихватили су га. Понижавајуће.“

Али, то је мало понижења.

Јер, кад једном покажеш да не смеш да се браниш од битанге у салуну онда ће битанга бити мигом охрабривана да настави даље. Понижавање понижавање стиже.

„Два дана након њих у Кијев је дојурио британски премијер Џонсон, највјеројатније да провјери остаје ли Украјина и даље чврсто на курсу рата с Русијом све до – како је увјеравају – коначне побједе. Данас се тврди да је Џонсон први пута посјетио Кијев како би спријечио настављање украјинско-руских преговора у којима се било почело оцртавати нешто попут основе за прекидање сукоба, а на бази украјинског прихваћања статуса неутралне земље, дакле одустајања од амбиције да уђе у Атлантски пакт. Та интерпретација никада није потврђена, али није ни демантирана. И сада Џонсон, политичар који је упео све снаге да своју земљу изведе из Европске уније, долази провјерити нису ли тројица кључних европских (!) политичара у Кијеву ипак нешто ‘покварили’. Контролор из ‘нове Европе’ за вријеме посјета, накнадни контролор из једине земље која је напустила Европску унију – након посјета. Може ли понижење ‘старе Европе’ бити веће?“

Може, кад после Џонсона Тимоти Гартон Еш на научној бази објасни: „Нико не може оспорити да се Украјинци боре и гину за Европу. Образлажући позитивно мишљење Европске комисије, један високи званичник из Брисела рекао је: ‘Комисија не заборавља да је Украјина једина земља у Европи у којој су пуцали на људе и убијали их зато што су изашли на улице са заставама ЕУ. Не можемо им сада рећи: ‘Жао нам је, изабрали сте погрешну заставу’.“

Ма, може, само није тренутак – сада. Могу још нечему послужити. А рећи ће им се. Оноликим колики преостану.

Никоме то у тужној Европи неће бити проблем. Једино, „кад би постојали ванземаљци, мислили би да смо сви померили памећу. И били би у праву.“ Али, баш Европљане брига. Они ће узети потврду у Вашингтону да су били здрави.

Извор:
СВЕ О СРПСКОЈ