Шумије Вардар – али Срб(ина) у Врутоку више нема

Вруток своје постојање нераскидиво везује за богати извор реке Вардар, због чега и носи ово старо име (извор, врело, вар, бања, врања). Колико Вардар чува Вруток и Вруточане, толико и Вруток грли и брижљиво штити немирну матицу Вардара.

Одвајајући се од Гостивара, чувара полошке равнице који је за вечност угостио и свој храм „Светога Саве“ и свете Немањиће, убрзо нас пут води успоном ка самом Врутоку. Дивне шуме поред пута као да наговештавају да смо променили и микроклиму. Постаје влажнија и пријатнија, а са наше леве стране у даљини, види се змијолики пут ка Кичеву, Јужном Броду и Охриду, са ранама каменолома који је наружио пејзаж валовите даљине између плавог и зеленог хоризонта. Пролазећи кроз арбанашка села Здуње и Равен, накићеним црним орловима и заставом најновијег господара – покровитеља, улази се у Вруток. Сакривено и мистичано, ушушкано између зелених крошњи храстова, кестења и липа. У старом делу села још увек се налазе очуване виле грађене у доба једине гласне „окупације“, између два светска рата, али и натписи за Тита и Партију, за Федеративну Демократску Југославију. Некадашњи центар села и истоимене општине, на коме су доношене разне одлуке, добре и лоше, судбоносне.

На бандери избледеле умрлице са презименима Трифуноски, Анђелкоски и других, једва да стоје. „Шумије Вардар“, чујемо га све јасније, некако симфонијски са цвркутом птица и фијукањем ветра кроз крошње тек олисталог дрвећа. Бистар, хладан, слободан за пиће и окрепљивање. За све госте намернике. Карлове Вари Југа – Гостивар и његов бисер Вруток одувек су били најпривлачнији путницима и караванима после кршевитих успона пута који води од Драча, Охрида, Битоља, Прилепа. На изглед све је мирно и спокојно. У ресторанима тек по који гост, а у преграђеним слаповима, риба је на стотине…

Приближавамо се самом врелу – врутоку опчињени тренутком, простором у коме смо. Видимо две сеоске цркве, једна је Св. Мине, „гробљанске“, и свакако главне „Св. Арханђела Михаила“, обе тик изнад извора, на најдоминантнијој тачки Врутока и готово једна поред друге. Сакрална географија и овде је показала своју везу са природом и Богом. Обе цркве су саграђене на темељима средњовековних, касније порушених светиња. О Врутоку нам сведоче и повеље српских краљева, најпре краља Стефана Уроша II Милутина Немањића из 1300. године издатој Манастиру Св. Ђорђа Горга на Серави у престоном Скопљу, као и каснијих из доба краља Стефана Душана Немањића, где се Вруток наводи као Метох чувеног манастира Св. Богородице Хтетовске на Бистрици (Пени). По предању, и у самом Врутоку постојао је манастир, али који је касније порушен од агарјана (Османлија).

Главна црква у Врутоку – Св. Арханђел Михаило

На путу који води до двеју поменутих цркава, поред самих слапова и првих корака Вардара, са леве стране види се сеоско гробље, сакривено иза 1,5 метара високог зида. Тврђава од непожељних погледа, у кругу цркве Свете Мине и до самог улаза у цркву Св. Арханђела. Гвоздена врата су закључана. Можда и са разлогом, посебно лети ту је разног света око ресторана, можда неки и недобронамерник оштети оно што Вруток и његови живи и мртви становници најбрижније чувају. Дубоко закопану истину. Одмах иза зида, гробље је на косини додатно увучено и спуштено од пута, као неки „харем“, сакривен од непожељних, а отворен ка ширини пространства према жупи Србинову и путу ка даљем југу који се види у даљини. Ту, тик испред зида открива се оно због чега су многи то сазнање платили и главом. Србин, Србинка, Србиновић, Србиноски… Лежи муж са женом, родитељи са децом, генерације Вруточана, поносно крштених и обележених у добру и злу, за живота и у вечности – СРБИ(Н) као лично име. Не Србољуб и Србијанка, већ Србин и Србинка (Српкиња)! Жиг предака остављен и потомству, када Србин није било ни исплативо, нити лако, непризнати и од свих прогоњени, али ипак доследни и упорни. За сваки случај, разне војске и паравојске пролазиле су туда, али некако се и неписмен свет морао сачувати нестанка. Физичке и оне друге духовне. Србин Србиновић, Србинка, Србиница… у жупи Србиново и на извору Вардара. Завети именски да се никада не сме заборавити одакле је извор, вруток, врело. Где је извор најхладнији и најчистији био и одакле су се сви каснији у низији географској или сеобама разливеној матици напајали те воде живота. Стражари трајања. Почетка и краја. Вруток српства и Вруток Вардара за кога је до скоро, целоме српству био митска река колико и Лаб, Ситница, Морава, Дрина, Дунав, Сава, Тиса, Цетина, Босна, Уна и Неретва.

О личном имену и том јединственом феномену међу Србљем, писао је етнолог Јован Трифуно(оски)вић. Најпозванији, јер је и родом из Врутока. У свом кратком разматрању „Лично име Србин у крајевима данашње БЈРМ“ (Македонизирање Јужне Србије, 41 – 44) пише:

„Мушко лично име Србин, током турске владавине до 1912. године, и касније до завршетка Другог свегског рата, било је раширено у западним крајевима данашње Бивше југословенске рспублике Македоније. Ти крајеви су: околина Гостивара и Тетова (или област Полог), околина Кичева, Брода (или област Порече), околина Дебра, Струге, Охрида, Велеса (област Бабуне), Битољско – прилепска котлина, област Железник или Демир – хисар итд. То су истовремено и крајеви раширености средњовековних словенских племена — Брсјака и Мијака. Можда је и тада постојало лично име Србин? У бројним селима наведених крајева, по житељима са личним именом Србин, данас потичу: 1) родови звани Србиновци, 2) делови села званих Србиновска махала; 3) и бројна топографска имена, на пример: Србинова њива, Србинов камен, Српска река (код Струмице), Србинце и други. Занимљиво је и то да је свака жена удата за мушкарца са именом Србин од венчања добијала име Србиница. Ја сам у родном селу Врутоку на извору Вардара код Гостивара дечаштво (1914-1925. г.) провео у кућној задрузи са око 20 чланова. Старији брат мога оца Филип имао је крштено име Србин и умро је око 1940. године.“ А његову жену, са девојачким именом Израелка (скраћено: Иза) ја са својом браћом и сестрама називао сам стрином Србиницом. Примера таквих имена мушкараца и жена било је много. Само у ближој околини Гостивара мушкараца са именом Србин, и њихових жена у народу званим Србиница, у међуратном периоду (1918-1941. г.) познавао сам у овим селима: Печкову, Здуњу, Горњој Ђоновици, Сушици, Врутоку, Среткову, Церову, Тајмишту итд. Уопште — био је добро раширен народни обичај да се мушкој деци, поред других имена, на крштењу по слободном избору давало и поменуто име Србин. Свет је био веома навикнут на то карактеристично име. Међутим, ову интересантиу појаву из народног живота на Југу земље, још нико од етнографа није запазио и посебно проучавао. Након изношења предњих чињеница може се поставити питање: Од када потиче мушко име Србин у наведеним крајевима?

Моја вишегодишња етнографска и антропогеографска проучавања иза Другог светског рата по западном Повардарју и Подримљу доводе ме до закључка: да лично име Србин потиче из давне прошлости. А парочито од времена када је започело опадање Турског царства са тла данашње Југославије. То је почело у познатим ратовима од краја XVII и почетком XVIII века, и трајало је до Балканског рата 1912. године. Како је познато, последњим ратом окончано је османлијско присуство скоро на читавом Балкану.

Намеће се нужно питање: Може ли онај ко носи лично име Србин и остали словенско-православни становници тих крајева да немају и српску националну свест? Историја се не да брисати.

Наш свет у турским границама није био изложен само насиљу турских органа власти и албанских зулумћара, него је од друге половине XIX века био изложен још нападима бугарскихкомита, њихових попова и учитеља. Они су под Егзархијом вршили бугаризирање српског живља у нашим јужним областима. Притисцима су посебно били изложени становници западно од Вардара и становници чије је лично име било Србин.

Држава Србија није много чинила да се стање промени набоље све до 1912. године. Мој напред поменузи стриц са личним именом Србин током прве бугарске окупације 1915-1918. године више пута је физички нападан уз претњу да напусти крштено име. Бугари су системагски сузбијали и стари всрски обичај крсну славу.

Затим је следовао краћи, али стабилан међуратни период, па иза њега наишао је Други светски раг са бугарском окупацијом. Тада су и становници из западног дела Повардарја устали да се ослободе бугарске окупације и да се обнови Југославија. Да поменемо историјска места из тог ратовања: планине Славеј и Караорман, ослобођење брсјачког краја званог Дебарца код Охрида, ослобођење градова Кичева, Дебра и других. Све је то у западном делу Повардарја и у Подримљу.

У западном Повардарју су и значајна места рођења познатих учесника у Првом српском устанку (Чардаклија, Конда Војвода итд.), као и оних учесника из каснијих догађаја — војводе Мицка Крстића, Јована Бабунског, Глигора Соколовића. И места код Тетова су порекло Николе Пашића, генерала Петра Живковића и других. Да подсетимо и ово из околине Струге (из села Лабуништа) потиче сада заборављени српски књижевник Анђелко Крстић, из Лазаропоља књижевник и научни радник Т. Смиљанић итд., итд.

И следећа занимљивост. Једна посмртна листа на улицама Скопља из 1980. године имало је напис Србин Србиноски. Радило се о умрлом досељенику из западног дела Повардарја (околина Кичева). “

Улазимо у Цркву Св. Арханђела Михаила, која као кула стражара бдије непосредно над врелом Вардара („гла – Вардар“), на подшарском крају где се завршава Полог, а започињу планински превоји ка Маврову, Радики, Лабуништу, Поречу…

У самом храму фреске Светога Саве, првог српског архиепископа, Св. Симеона, краља српске земље и приморске Св. Стефана Првовенчаног, Св. цара Уроша, све Немањићи светородни…, као и Св. Максим Скопљанац, патријарх српски. Фреске су свакако из периода између два светска рата, можда и непосредно пред посету патријарха Варнаве осликани, да сведоче о изворишту времена и простора, о спајању садашњег и прошлог, као један природан ток. Ток који баш ту извире. И Србин то зна. Зна и Србинка, а сигурно и Вардар.

У самој цркви је сачуван и натпис о обнови цркве 1967. г. који гласи:

„Овој свети храм Архангел Михаил е обновен 1967. г. за време негово Високо Преосвештенство Архиепископ Охридски и Скопски и прв Митрополит Македонски г. г. Доситеј, епископ Методи, пар. свеш. Дамјан Гавриловски и членовите на црквената управа Крајо Андрејевски, душан Ангелковски, Ѓуро Кибровски, Мојске Пепоски, Софе Алексоски, Глигур Попоски, уз помоќ со сите граѓани од село Вруток. А иконописец од стара зографска фамилија Кузман Фрчкоски од Галичник.“

Свети Сава и Свети Стефан Првовенчани – црква Св. Арханђела Михаила у Врутоку

У извештаја Митрополита Скопљанског Фармилијана из 1902. године, првог Србина на катедри старе српске царске престонице после укидања Пећке патријаршије 1766. године, у Врутоку је тада било 35 српских – патријаршијских домова. Српска народна школа у месту отворена је 1908. године. Школску зграду у месту су подигли мештани три села (Врутока, Равен и Печкова) у знак пијетета према Краљу Петру I Ослободиоцу. Школа је тада имала око 70 ђака. У основној школи у Врутоку радило је током постојања више учитеља: Милутин Стамболић (1914), Милутин Вукићевић (до 1920), Халим Јакуповић (1920), Вучета Бабовић (1923), Љубомир Лекић (1923), брачни пар Загорка и Ђорђе Вицановић (до 1926), брачни пар Јагош и Олга Перуновић (од 1926), Прокопије Поповић (1926 – 1938), Милутин Милутиновић управитељ (1930), Ана Ралевић (до 1934), Невенка Секулић (1935 – 1938), Славка Ракић удата Косијер (до 1940). Месни учитељ је 1939. године основао у њему Соколску чету и читаоницу. Држани су аналфабетски течајеви за неписмене мештане.

Извештај митрополита Фармилијана из 1902. г.

На извору Вардара код Врутока подигнута је и пуштена у рад електрична централа 15. новембра 1936. године, која је давала прву струју Гостивару и околини. Централа је коштала преко 1,2 милиона динара, а имала је погонску снагу воде од 240 коњских снага. Данас овај податак у Маћедонији готово да нико и не помиње, свесно или не, тек „светлост“ се очигледно појавила тек после 1945. године. Док некоме не смркне, другоме не сване. И тако до данас.

Време, 3. новембар 1936.

Вруток се између два светска рата, као и данас, сматрао туристичким местом због врела Вардара. Кроз Вруток је пролазила и редовна туристичка аутобуска линија Скопље – Тетово – Гостивар – Дебар – Охрид, чувеног предузећа ВАП из Скопља, које је имало и своју радионицу оправке и производње аутобуса, и на чијим основама касније настаје фабрика аутобуса „11. октомври“.

Време, 12. јули 1937.

Поп Аркадије Поповић (1873-1844) из Врутока и његова породица

Поп Аркадије Поповић је рођен 1873. године у Врутоку. Потиче од староседелачког рода Лешовци, који је и пре Аркадија давао свештенике. Његово школовање није било потпуно јер је у младости кратко време боравио у Призрену, а ради допуне образовања је посећивао манастире недалеко од Врутока – манастир Свете Богородице у Лешку код Тетова, манастир Свете Богородице код Кичева и манастир Светог Јована код Галичника. Рукоположен је за свештеника око 1900. године. Парохија му је обухватала пет горњеполошких насеља – Вруток, Печково, Церово, Ново Село и Горње Јеловце (више не постоји). Његов родни крај и области око његове парохије, налазили су се под турском и албанском окупацијом до 1912. године, када је народ живео под тешким условима.      

Правда 23. 5.1937.
Поп Аркадије

Поп Аркадије Поповић или Попоски?

У међуратном периоду, од 1919. до 1941. године, он је стекао углед и личне симпатије народа, јер се прихватио обнове старих храмова у селима своје парохије. Два храма су обновљена у његовом родном Врутоку – Светог архангела Михаила и Светог Мине, као и у селима Печкову – Свете Петке, Горњем Јеловцу – Светог Атанасија, Церову – Светог Николе и Новом Селу – Свете Петке. Његовом заслугом је у гостиварском селу Симници, пред почетак Другог светског рата, из темеља обновљен манастир „Светог Симеуна Столника“. Манастир је неколико векова био рушевина. Остала је само основа храма. Заузимањем поп Аркадија Поповића основан је у Врутку 1928. године „Одбор за обнову манастира Светог Симеуна Столника“. Одбор је тражио помоћ од православаца по целом српству. Манастир је свечано 1929. године и завршен. Почетком јануара 1929. године забрујало је једино велико звоно, а већ јула 1930. године манастир и Вруток посећује и новоизабрани патријарх српски, а дотадашњи митрополит Скопљански Варнава. Осим Симничког манастира патријарх Варнава је освештао и обновљену цркву Св. Мине (1929) у Врутоку. Том приликом је и свештеник Аркадије Поповић партијарху предао старо Јеванђеље (Врутошко) из 13. века, као највредију ризницу свих Срба вруточких. Подигнути манастирски конак имао је 20 соба за госте, који би могли и дуже ту да бораве јер је Симница – ваздушна бања. Новембра 1943. године манастир и његови конаци су поново до темеља срушени од стране локалних Арбанаса из Симнице.

Исту судбину доживео је и сам поп Аркадије, којег су арбанашки башибозлуци и качаци убили пред крај рата. Сахрањен је крај главне цркве у Врутоку, Светог архангела Михаила, непосредно поред извора Вардара. Имао је три сина – Дамјана, Прокопија и Чедомира. Први син је завршио школовање у Призренској богословији, а остала двојица су завршили српску Учитељску школу у Скопљу. Међутим, од Другог светског рата, Аркадије и његова породица су доживели тешку судбину. Под двоструком фашистичком албанско – италијанском окупацијом његова породица бива прогнана из Врутока још 1941. године. Стари Аркадије неће дочекати да икада више види своје синове. Насилна смрт га је претекла. У београдском листу „Време“ од 13. марта 1930. (бр. 2950), сачувана је јавна захвалност Прокопија Поповића, учитеља врутошког и једног од његових синова, др Кости Илијевићу из Скопља, проналазачу лека „Тусилаго“ против туберкулозе, а захваљујући коме је неколико живота у горњополошким и сибирским (мавровским) селима спасено.

У стручном листу „Просветни гласник“, сачувано је и решење  Министарства просвете за 1938. годину о именовању и другог сина, Поповић А.(ркадија) Чедомира, на место учитеља у његовом родном Врутоку.

Просветни преглед Министарства просвете Краљевине Југославије за 1938. Годину

Етнолог Јован Трифуно(вић)ски, родом из Врутока, у свом делу под насловом „Македонизирање Јужне Србије“, (Београд 1994, 89 – 91), записао је следеће речи о овом племенитом свештенику и народном трибуну: „Аркадије Поповић био је човек од једног комада: у њему су били нераздвојно повезани свештеник, борац и човек своје средине. Имао је способност да види и осети, да каже и изрази.“ Како даље наводи, „Поп Аркадије био је последњи свештеник у свом старом хришћанском селу Врутоку. Иза тога, у том селу више деценија нема сталног свештеника. Храмови су у целој парохији порушени и приступи тим храмовима су у корову. Посебно манастир Св. Симеуна у селу Симњици је порушен до темеља.“

Данас је на његовом гробу уклесано презиме које поп Аркадије никада није имао – Попоски!

 Разговор на извору Вардара

Др Јован Ф. Трифуноски (Вруток, 23 септември 1914 – Београд, 1. фебруар 1997.) један од најпознатијих антрополога и географа, ученик Јована Цвијића, оставио нам је и врло вредан запис из свог родног Врутока под називом „Разговор на извору Вардара“, који се догодио 1961. године у његовом родном Врутоку. Пренећемо га у целости:

„Касно лето је прошло и наступили су ведри јесењи дани. За три – четири дана 1961. године дошао сам, са супругом и децом, у посету мојим старим родитељима у селу Врутоку на извору Вардара (ближа околина Гостивара).

Једног од тих дана, пре подне, определио сам себи шетњу по шар – планинској страни, која се стрмо издиже непосредно изнад вруточких кућа. Тамо у средини шуме је повећи пропланак са једним мањим извором. Зове се Лескова раван, или како што мештани изговарају Лескоравен. Ту су „дрвари“ из мог села, када су ишли у шуму, обавезно имали кратак одмор. И ја сам као дечак – дрвар са магаретом био један од њих.

Тога часа осећао сам како бујица мог духа улази у моје груди, као да пробија цело биће, а попут крила избија напоље. Поново оживљена слика из ране младости доживотно се чува у сваком човеку и будила се у мени целом својом снагом. За тренутак – два затворивши очи, полушапатом у мислима обратио сам се целом свом дотадашњем животу и географском пространству у том југозападном делу масива Шар – планине.

На један мах крај мене појави се, јашући на мршавом коњићу, Душан Анђелковић. Крепак сељак скоро осамдесетогодишњак, са седом косом и чворноватим челом због задебљане чеоне кости. То му је давало изглед човека који увек гледа испод ока. Сада сам га први пут срео после периода дугог око двадесетак година. До почетка Другог светског рата он је био дугогодишњи председник општине у Врутоку.

Вруток – село богатих трговаца

Мало изненађени али обрадовани што смо се неочекивано срели, после поздрава сели смо на месту посутом сувим лишћем. Лишће је ветар нанео са околног дрвећа. Моје су речи биле ове: Причали су ми Душане да ти видно стариш, али када те сада боље загледам ништа се од тога не примећује. Причај ми како си провео време од када се нисмо видели, јер сам због рата и услед службоваља стално боравио у Београду до краја 1946. године, и након тога у Скопљу.

Старац је запалио лулу, али се дим не види и мирис дувана не осећа. Потом је почео разговор са сниженим гласом и са мало речи.

— Теби, Јоване могу све да кажем — почео је да говори стари Душан. Три дана било би мало за причање. Не знам ни одакле да почнем. Још од 6. априла 1941. године започео је велики страх који повија човека као травку. Од тада наш народ доживео је многа понижења и мука. Времена су била претешка.

— Прво смо били преплашени страхотама рата одмах од слома наше државе Југославије. Овде је настала албанска окупаторска власт која је имала људе чувене по неумољивој свирепости. Бацили су се на мене, дотадашњег општинског председника, затим и на остале виђеније домаћине, па и на читав крај звани Горњи Полог. Био је период неспокојства, неизвесности, стравичних ситуација. На снази били су зверски закони, али се срећом некако издржало. Остао сам жив. Није лако умрети, јер се пре тога мора напатити.

— Тешко је казати у чему је била сила тих бројних албанско – шиптарских силеџија. Такви су постојали и у ранијем времену све до краја турске владавине 1912. године. Наступали су дрско, да наши људи гледају да им се не замере, избегавају их на сваком кораку. Из редова окупатора таквих је било у сваком нашем селу. Све им је било дозвољено.

— Међутим, по завршетку рата десило се још горе и теже. То је нова прича — продужава Душан. Наступила је нова власт другчија од оне каква је постојала у предратној Југославији. Све се у нашем селу Врутоку свалило на моју главу. Број тешкоћа не знам. Али није реч о мени, јер сам стар и нисам далеко од гроба. Међутим, једна мисао дано-ноћно не избија ми из главе: Зашто нас је Србија одбацила?

— Захваљујући том систему, сада живимо у сиротињи, па чик неко да каже или да испољи незадовољство. Одмах би постао непријатељ и издајник нове Југославије.

— Од мог оца Марка Анђелковића, старог београдског печалбара са послатичарском радњом на Теразијама, слушао сам ово. До око 1890. године Београд и Србија нису много политички марили за нас хришћане и Словене из јужних области. У министарствима одбијане су делегације сељака које су долазиле да моле за помоћ око отварања српских школа, за добијање помоћи око подизања цркава и друго. Људима који су одбијани говорило се да су њихови крајеви у зони политичких утицаја Бугарске. То јест да су они „Бугари“.

— Међутим, није прошло много времена то стање је нагло измењено. Ово је нарочито било пред крај турске владавине и касније. У том периоду дугом око 50 година (1890-1941. г.) скоро сви су и на сваком кораку — у школи, војсци, администрацији, цркви, штампи итд — говорили и „доказивали“ да смо ми Срби од увек — од краља Милутина, цара Душана, краља Вукашина, Марка Краљевића.

— Хвала Богу мислили смо: Србија је најзад нашла себе и свој историјско – национални пут. Зна за своју укупну националну заједницу и њену територију. У то су били уверени — стари и млади. Заувек смо признати као Срби.

— А гле сада. Опет је политичка власт у Београду и Србији пристала на треће „научно“ тумачење о нашој националној припадности. У државним изјавама и поступцима сада ми нисмо Бугари као до пред крај XIX века, а нисмо ни Срби (или Јужносрбијанци) као што се тврдило до последњег рата. Сада смо нешто треће — Македонци.

— Ето го смо дочекали из Београда.

— Јоване, тебе могу питати. Ако крајеви у горњем и средњем Повардарју нису српски, зашто је Србија за њих крваво ратовала? Зашто је освајала „туђе“ територије, и зашто нас је „погрешно“ сматрала Србима?

— Стар сам јер већ имам седамдесет и осам година. Много сам доживео, видео и пропатио. Зато молим се Богу да још поживим: највише због тога да видим када ће Београд и Србија о нама на Југу измислити и четврту теорију. Није чудо да нас прогласе за нешто што не можемо ни сањати. Можда ће утврдити да смо Цигани.

— У Београду стално постоје политички мајстори који измишљају разне теорије о нама. Мењају их сваке десете или двадесете године.

— Задовољан сам, Јоване, што сам те неочекивано срео и све испричао. Ти ћеш то памтити, можда и забележити. Ето, тако са нама у Повардарју: Београд само измишља теорију за теоријом. Тако ваљда Енглези раде са дивљим племенима негде у Африци.

— И док Србија не зна где све има свог сопственог народа, дотле Бугари, Грци и Албанци са нашим јужним областима увек говоре и чине једно. Бугари стално су нас сматрали својим сународницима — Бугарима. То чине ево и данас.

И Албанци – Шиптари свакодневним физичким потискивањем нашег народа, понекад и убиствима, освајају села и градове. Шире се у области западно и северно од Вардара. Наш свет брзо пропада и нестаје. Доведен је до границе пропасти.

Након тога разговор стаде и Душан устаде, опрости се са мном, па са коњићем крене пут суседне храстове шума да товари дрва. Ја сам још мало постајао на заравни Лескоравен, а тешке мисли непрестано ми навиру у глави.

У суподини планинске стране виделе су се све вруточке куће и две средњевековне цркве — Св. Арханђела Гаврила, и Св. Мине. Први главни храм је непосредно крај извора Вардара („гла – Вардар“). Стрмином кривудала је стаза и ја сам се спустио у родно село.

Оно што сам тога дана чуо у познатом горњеполошком или гостиварском селу Врутоку, може се чути и у другим насељима на Југу, на пример, у околини Куманова, Скопља, Тетова, Маврова, Кичева, Дебра, Јужног Брода, Струге, Прилепа, околине Велеса итд.

Јован Трифуноски је своју исповедну књижицу, писану 1994. године у Београду, завршио речима: „Моје дивно завичајно место Вруток на извору Вардара, већ је препуштено Великој Албанији, а Скопље у коме сам се школовао и службовао, на путу је да припадне Великој Бугарској.“

У повратку, док нам се поглед ка положеном Пологу губио у даљини, Вардар непрестано жуборио и огледао се о плаво небо и зелене крошње, никако ме није напуштала она слика Србина, као ИМЕНОГ јунака, вечног стражара поред извора Вардара. Када бих могао да га питам по коју, вероватно би ми се изјадао као поменути Душан Анђелковић те 1961. године Јовану Трифуноском. Србин поред извора Вардара, Србин Србиновски, Србинка… Сава, Симеон, Урош, Душан, Стефан, Максим, Варнава, Аркадије, Чедомир… проговори слико, заплачи камену. Врело Вардара у Врутоку и данас „рађа“ Вардар воду, „шумије Вардар“ све до Белога Мора, али СРБИНа Србиновића у том Врутоку више нема… остали су неми споменици чувари овог рајског извора. Одавно је „замућен“ дунавским и савским муљем. Када се извор мути, неће се ни ушће разбистрити. Одавно је овде српство затворено као пастрмке у врутошким рибњацима, дише на шкрге и тражи још један дах слободе. Једногласно и једнодушно…

Србин и Србинка на вечној стражи поред извора Вардара леже и опомињу…само је Вардар вечан и сталан!

Приредио,
Милош Стојковић, историчар

Извор:
Српски – културно информативни центар СПОНА из Скопља