Прича о поштењу једног воденичара

Воденичар Драган Живановић наставио је да збуњује многе грађане Србије, региона али и света начином продаје брашна, које купци узимају без његовог присуства, сами плаћају или оставе поруку да ће то учинити други пут – кад буду имали новца

У времену кад корупција, мито, крађе, преваре и друге пошасти притискају са свих страна, кад у притвору леже бивши министри, угледни привредници, директори… свака прича о поштењу је добродошла. Она о којој желимо у нашем листу да кажемо нешто више траје скоро пуну деценију. Њен актер је воденичар Драган Живановић Далипагић (62) из села Причевића код Ваљева, који је својим начином продаје брашна – „узми сам и плати ако имаш” – наставио да збуњује многе грађане Србије, региона, па и света.

Када смо недавно навратили у воденицу на реци Обници, поред магистралног пута Ваљево–Лозница, с намером да проверимо да ли се нешто променило од последњег сусрета пре три године, затекли смо „редовно” стање. Улазна врата широм отворена, два воденичка камена су неуморно млела, док су на услужном столу стајале у колони кесе с размереним кукурузним брашном. Изнад њих – писана порука на зиду да их не збуњује то што нема воденичара, да узму брашно и оставе новац, ако имају, у дрвеној кутији на којој пише да је каса. Када смо се предвече чули, воденичар је објаснио да је цео дан радио око сена, уз инсистирање да о ономе како се он понаша према својим муштеријама, односно о поштењу, не разговарамо преко телефона.

– Ја сам се за ову врсту продаје одлучио због обавеза које свакодневно имам око вођења још једне воденице, као и сопственог пољопривредног домаћинства. Почео сам с мањом количином брашна, рачунајући да нећу имати много штете ако неко узме и не плати. Међутим, овај начин продаје, који се пре свега ослања на поверење и поштење, скоро је подједнако запљуснуо и мене и купце. Да се разумемо, ја на овај начин нисам желео било кога да стављам на пробу, већ је све дошло спонтано и с најдубљим људским побудама. Ова прича траје скоро једну деценију и најискреније говорећи, нисам доживео ниједно непријатно изненађење или веће разочарање. Све ми то личи на некакав сан, али да је то стварност најбоље сведочи књига утисака у којој су моји купци, гости и посетиоци записали своја осећања о ономе што су видели. На стотине њих из свих крајева Србије и бивших република Југославије, региона, Америке, Канаде и Аустралије не скрива изненађење нити задовољство на рачун мог начина продаје и понашања. Из свега тога јасно је да и поред бројних проблема и посртања поштење на нашим просторима није запало у живо блато – прича Драган, настављајући лагано да прелистава књигу утисака у којој један шездесетогодишњак вели да је, све док га није упознао, мислио да су воденичари људи који су склопили пакт са ђаволом. Поручује, на крају, да Бог чува оваквог човека.

„Ово нема нигде у свету”, написала је госпођа из Швајцарске, док би, по једној Шапчанки, Драганова животна филозофија требало да буде аманет нама Србима, додајући да би књига утисака из ове воденице повремено требало да борави и у згради Народне скупштине, због своје лековитости. Одушевљење није скривао ни прослављени кошаркаш Дражен Далипагић, чије је презиме воденичар пре неколико година придодао свом, јер му је ова спортска легенда била узор од ране младости до данашњих дана. Посетили су га и кошаркаш Дејан Томашевић, глумац Александар Берчек, бројни обични људи, радници, службеници, ходочасници, као и доктори наука. Скоро сви су устврдили да он враћа веру и наду у кључне вредности и врлине, међу којима поштење и честитост заузимају најзначајније место.

На наше питање да ли се у овом времену исплати бити поштен, Драган је реским гласом узвратио да је поштење исто што и драго камење.

– Нема тих пара које би могле да утичу на то да променим овај начин трговине и сарадње с људима. Паре се зараде и потроше, а остаје духовно богатство, пријатељство, речи захвалности, као и осећај да сам својим понашањем некоме помогао да промени мишљење. Када ми неко из бела света каже да сам понос свог народа, ја хоћу да полетим – прича воденичар Драган, наводећи недавни пример једног средовечног мушкарца који је бануо у воденицу говорећи да жели да плати рачун. Објаснио је да је пре три дана узео неколико кеса с белом пројом, али да није имао ситног новца да стави у касу. Ценећи овакав гест, воденичар је одбио новац и пожелео му срећан пут до Зворника. Човек се толико збунио да се воденичар уплашио да не пође аутомобилом у погрешном правцу. И још нешто, уз ову причу о поштењу из ваљевског села Причевића, читаоци „Политике” требало би да знају да Драган Живановић Далипагић није власник ни једне од две воденице на реци Обници, већ да у њима меље под кирију.

Будо Нововић за Политику