ПРИЗРЕН – ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ, СИМБОЛИКЕ, СТРАДАЊА И СЕЋАЊА (ИВАН РИСТИЋ)

Иван Ристић (Призрен, 1978), дипломирао је историју на Филозофском факултету у Нишу, а докторирао на Катедри за општу савремену историју Филозофског факултета у Београду. До сада је објавио преко двадесет научних радова из области савремене историје Југославије и Балкана у научним часописима и зборницима радова са научних скупова, као и научну монографију Милан Ракић у Софији (Чигоја, 2018). Пише песме, кратке приче и лирску прозу. Објавио је две збирке песама: Песме у (по)грешно време (Алма, 2018) и На рубовима сећања (Алма, 2019), као и књигу кратке прозе Минут до поноћи (Поетикум, 2020). Објављивао је у зборницима кратких прича. Живи и ради у Крушевцу.

ПРИЗРЕН – ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ, СИМБОЛИКЕ,

СТРАДАЊА И СЕЋАЊА

Писати о свом граду није ни тешко, ни лако. Није тешко, јер причу свога града свако носи у себи, од рођења до судњег дана. Многи је никада не испирачају, али је живе. Градови у којима смо рођени утиснути су као отисци у животе које живимо. Из њих носимо свој мали, интимни свет, који нам помаже да се носимо са ћудима великог света који је вечита непознаница. Али није ни лако писати о свом граду, јер је танана граница између приче о граду и приче о себи – потребно је да се прича о граду не претвори у отужну аутобиографију, у којој се преплићу сенке сећања, мириси носталгије и уздаси за “прошлим временима“.

Још је теже (и лакше у исто време), писати о граду као што је Призрен. Јер Призрен, с једне стране, у својим многовековним бисагама носи превише историје, превише великих и малих прича, истинских достигнућа и тешких трагедија; док ја, с друге стране, у својим бисагама носим превише сећања на њега. Материјала за причу ми није недостајало, ма у ком својству је причао – као историчар, или као Призренац; свеједно да ли исписујем ону „објективнуˮ, или само своју малу, „личнуˮ историју града.

Као неко ко је рођен у Призрену, у којем је провео значајан део живота (и увек му се радо враћа), није ми, дакле, било тешко да напишем причу о свом граду. Оно што, међутим, није било тако једноставно, јесте да тој причи – која не може бити лишена историјског приповедања, јер би онда сам Призрен био лишен свог бића, које свој смисао црпи управо из богате историје – додам личну ноту, да је обојим нијансама личних сећања, која не само да неће бити у супротности са приповедањем о оном историјском, већ ће је допунити, и читаоцу пружити једну интимну и емотивну историју доживљаја града и његовог страдања виђеног очима непосредног учесника који је, заједно са градом, проживљавао те несрећне дане. Иако то није прва несрећа, а сигурно није ни највећа, која се сручила на овај град под обронцима горостасне Шар-планине, Паштрика и Коритника, она је једина коју је аутор ових редова доживео и као личну трагедију, док је о осталим само читао у историјским књигама. Управо зато је за мене ова несрећа била највећа од свих. Када вам се бреме једне трагедије сручи на плећа, објекивност губи смисао, и потрага за објективношћу је само интелектуална егзибиција лишена значаја. Стога, ова прича не може бити лишена емоција, а опет, не би смела бити претворена у каљугу емоција – у патетично јадање и кукњаву недостојну људског бића, а посебно не једног Призренца, који на својим плећима осим бремена трагедије, носи и бреме славе свога града.

ИСТОРИЈА И СИМБОЛИКА

Има пуно случајева у историји и националним културама разних народа, када симболика једног догађаја, личности или града, надмаши стварне, историјске димензије њиховог значаја. Иако је несумњиво да град Призрен има значајно место у српској историји, како средњовековној, када је био једна од престоница Српског царства, тако и у нововековној, када је био једно од средишта српског националног рада и очувања идентитета у оквирима Османског царства у другој половини 19. и почетком 20. века; као и једно од средишта албанског националног покрета насталог у време тзв. Источне кризе (1875-1878) – ипак, после познатих догађаја на Косову и Метохији 1999. године, Призрен као симбол – „царски градˮ – заузео је посебно место у корпусу симбола националног идентитета, а са њим и националног пркоса код једног значајног дела српске јавности, нарочито међу млађом популацијом. Поклич „Догодине у Призренуˮ, постао је тако својеврсна „лозинкаˮ идентификације и препознавања, али и нека врста позива на отпор суровој политичкој реалности везаној за простор Косова и Метохије. Очекивано, овакав узлет града у симболичкој равни, прати неминовна комерцијализација, па ћемо силуете „царског градаˮ, лик цара Стефана Душана, који је постао најпрепознатљивија персонификација историјског значаја Призрена, као и позив „Догодине у Призренуˮ, видети утиснуте на многим производима свакодневне намене – од мајица, преко сувенира, до различитих делова модног аксесоара. Призрен је, често се може чути, постао „српски Јерусалимˮ, својеврсно место ходочашћа и окупљања, на чијем се имагинарном пољу води идентитетска битка између заборава и утапања у „политичку реалностˮ, с једне, и памћења, отпора и пркоса ненаклоњеним „овоземаљским силамаˮ, с друге стране, а чије је дубље укорењење у „косовском заветуˮ и традицији која се на њега наслања. Дакле, историјска и симболичка димензија овог града на крајњем југу Србије је неспорна, баш као и његово значајно место у историји не само српског, већ и албанског народа и Османског царства.

Призрен са својим многобројним средњовековним црквама, међу којима значајем и грациозном архитектуром предњачи Богородица Љевишка, задужбина краља Милутина, али и манастирски комплекс, царска лавра Св. Арханђела, у коме се налази гробно место највећег међу српским владарима – цара Стефана Душана – заузима посебно место у духовном и верском универзуму Срба и Српске православне цркве. Османско културно и верско наслеђе чини Призрен значајним и за муслимански свет – грандиозна Синан-пашина џамија из 17. века још увек доминира панорамом града. За Албанце је Призрен, такође, “историјско средиште“: у њему је основана тзв. Призренска лига, организација која представља врхунац албанског националног препорода у 19 веку. Све ово, историју и културу Призрена чини разноврсном и испреплетаном, препуном супротности, али и нужне коегзистениције различитих полтичких, верских и култруних утицаја; чини је комплексном и готово несхватљивом за неког ко није живео у том шаренилу вера, језика и култура, полтичких супротности и нужних облика суживота различитости – на тој живој позорници историје. За Призрен се може рећи да је био, а делом је то и остао, историјски и етнографски “музеј“ на отвореном – са свим својим рутинама живота и обичајима – од оних верских свију присутних вера, до оних за време пијачних дана… Просторно не тако велик, ушушкан у својој котлини између планина, набијен животом, бучан и са свим својим оријенталним градитељским одличијима, мирисима и укусима – Призрен је био врело живота које је носило печат посебности у не тако лакој косовско-метохијској стварности.

Често се, у разговорима о Призрену, сусрећем са дилемом мојих саговорника: чији је то град? Српски, албански или турски? Муслимански или хришћанаски? Да бих им дочарао или приближио одговор, предложим им једну једноставну интелектулано-визуелну игру: узмите, кажем им, једну фотографију ширег центра Призрена, па направите две њене копије. Са прве копије, уз помоћ фотошопа, избришите сво оно што припада српско-православном наслеђу – цркве и црквице, најстарије градско насеље Поткаљају, знамениту Призренску богословију… Са друге фотографије избришите све оно што припада османско-муслиманском наслеђу: џамије, чесме, куће у оријентално-османском стилу, хамам… Видећете да је Призрен то што јесте само на првој фотографији. На друге две не да то није исти град, већ су то две безличне, исподпросечне и досадне вароши. Дакле, без обзира на етно-политички мотивисана неслагања о припадности града, у културном, цивлизацијском и универзалном контексту (јер је национални контекст увек партикуларан и помало скучен и “себичан“, што га никако не дисквалификује, већ га чини само једним од могућих оквира гледања на свет), Призрен је свачији – прво припада онима који су рођени у њему и деле све његове вредности, и пре свега његов историјски “шарм“ који је, а у то можете веровати на реч аутору ових редова, један посебан доживљај света; даље, припада онима који у њему живе; али и онима који су га заволели из неких својих разлога. Као и сва места у којима се сусрећу и укрштају културе и цивилизације, без обзира на искључивости и фанатичности на које увек и свуда можете наићи, такав град припада свима. Он је и православни – хришћански, али муслимански – оријентални град. Једино такав он је то што јесте – бисер међу градовима, којег је и један велики владар изабрао за своје вечно боравиште, и своју моћ симболично пројектовао кроз своју задужбину – највећу и најлепшу владарску задужбину на нашим просторима, од чије су надалеко чувене и слављене лепоте до наших дана остали само трагови. И Призрен, тако, као да оличава оно неписано правило да величина и трагедија иду „руку под рукуˮ. Баш као што Јерусалим представља „средиште светаˮ зато што је у културном и цивлизацијском средишту и, културно и цивилизацијски, не припада никоме, јер је светски град – док га политика дели, културе га чине јединственим – тако и Призрен у овом нашем малом, балканском „светуˮ, припада свима који деле његов дух и начин живота.

СТРАДАЊЕ И СЕЋАЊЕ – ДАН КОЈИ НИСМО ПРЕЖИВЕЛИ

Тог 12. јуна 1999. био сам сведок и учесник исписивања тужних страница историје града – егзодуса Срба из Призрена после хиљаду година присуства на том простору. И све то пред очима међународне заједнице – оних великих, најмоћнијих. Урлање разјарене гомиле, лупање по возилима препуним избезумљених људи, уплакане деце и беба које спавају у наручјима мајки, баба, тетки… Псовке, увреде… Али, нисмо били уплашени, нисмо имали времена да будемо уплашени или тужни, јер нисмо ни били потпуно свесни онога сто се догађа. Туга је дошла касније…

Животи су на брзину били спаковани у торбе, кесе, џакове…

-Понеси оне фото-албуме, остави шерпе, купићемо нове…

-Немој да заборавиш документа и дипломе…

-Спакуј оне књиге са полице поред кревета… (Ма, какве књиге, нема места…)

И тако… Како спаковати живот, а да заузме што мање простора у гепеку аутомобила или приколици камиона?

-Пожури, војска је већ кренула, излазе из града…

Дуга колона возила, људи плачу, теше се, неки се смеју и збијају шале од муке, храбре једни друге: „Ма не може ово дуго да траје… Неће нас Слоба продати…“

А она гомила урла још гласније… „Шкиње, шкиње (свиње, свиње)…“ Погледи пуни мржње с једне, и пркосни погледи с друге стране. Сусрећу се и секу као две дивље реке које улећу једна у другу, и творе неку трећу, мутну, прљаву и бесну реку, која носи сав талог историје, политике, лажи и обмана, крви, херојстава и злочина.

Отшкринемо понекад улазни отвор на приколици у којој се нагурало нас петнаестак. Гледамо припијени једни уз друге… Остају за нама збијене куће Призрена, уске, кривудаве улице, а спарно летње поподне жути се разливено испод Каљаје и Цвилена, као просуто врело уље… О знојаве вратове лепе се досадни инсекти. Њима је свеједно, они су увек у неком егзодусу. Кроз тај малени отвор назиру се само висока минарета џамија, док су сребрне куполе чувених призренских цркава већ изван видика. И школе, паркови, уличице, клупице, чесме, ћевабџинице, надалеко познате призренске посластичарнице… Све се пред нашим очима топи у оном врелом уљу летњег дана…

После неких пола сата колона, која се креће путем ка Сиринићкој жупи (јер је пут ка Приштини сувише опасан), пролази поред села Средачке жупе. Нема стајања, колона је као жив организам и има свој ритам. Одједном плач, ридање… Људи из приколице, сви редом пореклом из тих села разбацаних по обронцима Шар-планине, познатих још из времена цара Душана, опраштају се од својих родних кућа, ливада, путева и путељака, извора…

Плач као за покојником кога сахрањују у лименом сандуку, па немаш прилике да га последњи пут видиш…

Ко је умро тог летњег дана, жутог, ужареног и тешког као просуто врело уље?

Сви смо умрли.

И ми који смо одлазили из свог града, отерани, али не и поражени, нити понижени; и они који су урлали и псовали за нама. Све нас је тај дан убио. Успели смо да преживимо рат, али тај дан нисмо преживели.

ПОВРАТАК

Када сам се, доста година након те несрећне 1999, поново обрео у свој град, у коме је, иако је делом променио своје лице, и даље тињао онај стари, препознатљиви градски дух, мада осакаћен одсуством једне од својих базичних културолошких и идентитетских вертикала – православних Срба – нисам осећао ни тугу, ни бес, ни разочарење, ни сету, ни презир… Осећао сам се, међутим, као неко ко је изгубљен у координатном систему времена, простора и сећања. Ко сам ја овде? Шта сам овоме граду и шта је он мени? Јесам ли туриста који лута улицама својих сећања, и поново упознаје део себе, затуреног негде у подсвести трауматизованој оном дугачком колоном и патњом која ју је пратила, и која ће заувек пратити оне који су имали несрећу да буду њен део? Не, ја не могу бити туриста у овоме граду, понављао сам себи. Не могу бити туриста, јер ЈА сам овај град, и ОН је ја. Али, нисам ни његов житељ! Шта сам ја, заправо? Страно тело у страном телу? Чиода у ткиву некада мог, сада отетог града? Бескућник у потрази за својим идентитетом? О, да… Нису бескућници само они који немају кров над главом. Бескућници су и они који ниједан од кровова над својом главом не могу назвати својим, и којима је свако станиште привремено, иако је трајно. Јер, постоје два времена – оно изван нас, које нас немилице троши; и оно унутар нас, које немилице трошимо, наше интимно време које меримо личним искуствима и осећањима која нам та искуства доносе. Оно што је споља трајно, изнутра може бити привремено. И обрнуто.

Калдрма под ногама, мириси Шадрвана, слике у очима, тесне уличице које се као змије увијају око збијених кућа, река која једва вијуга по својом каменитом дну, горда, камена тврђава која бди над градом – вратили су ми изгубљено осећање припадности. Бескућник је поново пронашао свој кров над главом. Иако је кров под којим је одрастао претворен у пепео и дим те несрећне 1999, бескућник је сада схватио да је ово небо заправо једини кров под којим се осећа као свој на своме…

Тога дана, двехиљде и неке године, ја нисам посетио Призрен. Ја сам му се вратио. Само привремено, неко би рекао. Али, постоје два времена…

Извор:
STELLA POLLARE