НАТО и економска одбрамбена доктрина

Ефекти евентуалног проширења НАТО доктрине на економску сферу се не могу прорачунати, али је простор за злоупотребе, креативне интерпретације и притиске свих врста огроман. Ако, на пример, НАТО земља прва уведе ’праведне’ санкције некој држави, а онда ова узврати ’неправедним’ санкцијама, да ли је то облик агресије који захтева колективни одговор

Пише: Небојша Катић

На великим мукама су НАТО државе окружене са свих страна агресивним непријатељским силама. Пред немилосрдним насртајима својих моћних противника, НАТО покушава да некако ојача своје скромне војне капацитете и да унапреди и иновира механизме одбране. Колективна одбрана би се, како се најављује, сада могла проширити не само на војну, већ и на економску сферу. У тако проширеном контексту, сваки економски притисак на једну НАТО земљу (санкције, царине, економска условљавања и сл.) могао би бити третиран као напад на све чланице алијансе и активирао би колективне одбрамбене економске механизме који се планирају.

Најављено проширење НАТО мандата на економску сферу, ако до њега дође, биће интелектуално чедо Андерса Расмусена, некадашњег премијера Данске и некадашњег генералног секретара НАТО-а. У формулисању нове економске одбрамбене доктрине Расмусену је помагао Иво Далдер, бивши амерички амбасадор при НАТО-у. Као и сви Скандинавци везани за НАТО, и овај Данац је познат по својој неупитној независности и потпуној фокусираности на миротворну политику скандинавских боја. Расмусен је познат и по томе што је 2003. видео даље од многих који нису схватали каква опасност прети од ирачког оружја за масовно уништење и зато је енергично подржао разарање Ирака. Отуда нема никакве дилеме да је и овај радикални предлог производ његовог дубоког, самосталног промишљања коjег се, ето, нису сетили неки моћнији чланови НАТО-а.

НАТО за сада не најављује заједничку одбрамбену културну политику, нити сарадњу у области хортикултуре или пчеларства. Зачуђујуће је и да на терену родне равноправности нема великих помака, а било би за очекивати неку нову доктрину. На пример – напад на припадника ЛГБТ популације из неке од НАТО земаља могао би бити третиран као напад на „све нас”. Да ли то НАТО неопрезно оставља рупе у својој одбрани?

Колико год иницијативе попут Расмусенове биле згодан повод за саркастичне коментаре, ситуација није шаљива и реч је само о још једном кораку на путу сулуде радикализације геополитичке сцене. У овом тренутку се контуре нове економске одбрамбене политике само назиру. Ако су контуре нејасне, веома је јасно према коме су одбрамбене мере уперене. На удару ће бити пре свега ауторитарне државе, што је у западном наративу друго име за Кину. Русија се, наравно, подразумева и од њене економске агресије НАТО се одавно, још од 2014, превентивно брани жестоким санкцијама.

Иако западне земље кроз мрежу повезаних институција сасвим добро координирају заједничку економску казнену политику, чини се да у неким деловима НАТО алијансе постоји страх да то није довољно. Цивилна институционална мрежа ипак допушта да понека од земаља, попут Мађарске или Турске, на пример, себи присвоји више слободе но што то прија најмоћнијим западним силама. Потребан је зато већи степен јединства (па и принуде) и то је најлакше обезбедити кроз строге механизме војне алијансе.

Ако Кина данас уведе неки од облика економских санкција било којој од НАТО држава – а Кина то повремено ради активно или реактивно – то се још, иако уз гунђање, третира као билатерални проблем две државе. У новој безбедносној архитектури, та врста санкција била би третирана као економска агресија која захтева колективни и обавезујући одговор.

Ефекти евентуалног проширења НАТО доктрине на економску сферу се не могу прорачунати, али је простор за злоупотребе, креативне интерпретације и притиске свих врста огроман. Ако, на пример, НАТО земља прва уведе „праведне” санкције некој држави, а онда ова узврати „неправедним” санкцијама, да ли је то облик агресије који захтева колективни одговор? Да ли би евентуалним, секундарним санкцијама подлегале и државе које нису чланице НАТО-а, само зато што не желе да се придруже казненим мерама алијансе? Да ли би можда и чланице Партнерства за мир морале да следе казнену политику НАТО-а на исти начин на који се данас од земаља кандидата за пријем у ЕУ очекује да следе казнену политику ЕУ? Или ближе кући, да ли би нека од чланица НАТО-а могла увести праведне санкције Србији не бринући да би Србија могла неправедно да узврати?

Велика Расмусенова идеја је тек у повоју и захтева озбиљнију анализу и разраду. О проширењу мандата ће се разговарати на предстојећем састанку НАТО-а крајем јуна Шпанији. Било би изненађење да ова иницијатива буде одмах бланко прихваћена с обзиром да ни у НАТО-у не постоји једноумље. Можда је логичније да се предлог прогласи кораком у добром правцу и да се настави рад на његовој разради, очекујући да ће додатно компликовање међународних односа ићи наруку овој врсти иницијатива. Сигурно је само једно – живимо у опасном времену у којем се западни свет припрема за велики сукоб с Истоком, у којем се простор за било какав компромис драстично сужава, а мостови систематски пале један за другим.

Извор:
ПОЛИТИКА