ДАНИ(Ј)ЕЛ СИМИЋ: КИСЕЉЕЊЕ ИЛИ ОКСИДАЦИЈА – ШУПЉИРАЊЕ ИЛИ НАРАЦИЈА?

У суштини, ти појмови би требали бити исти. Осим што ниjeсу. Вијести дана су такве да немате појма шта се десило. Авиодесант локалних политичких поглавица на Брисел, има епилог као опсада Азовстаља. Једни су се предали, други су успјешно евакуисани. А то ћемо тек све заборавити. Као вијести које почињу бројем умрлих, док директори домова здравља изјављују како је „кисеоник који користе 99,95 одсто чист“.

Мајмунске богиње су краткорочни и већ олињао маневар. У смислу одговора на планетарни одјек истините шале, како је друг Путин излијечио свијет од КОВИД-19 за један дан. Колективно смо заборавили да је у септембру прошле, 2021. године, било могуће чути вијест да болница „Доктор Младен Стојановић“ у Приједору има кисеоника за шест дана.

До прије коју седмицу сте носили маску на бради када сте улазили у продавницу. Данас, немамо јавне анализе (и стручне, и медијске) посљедица вишегодишње друштвене блокаде, јер смо били заражени нечим што по важећим законима није могло да се третира као епидемија. Преиспитивања, ако ништа статистике броја умрлих у посљедњим годинама, налажења узрочно-посљедичних веза у доступним подацима и потезима – уопште нема. А врвило је од шупљирања на задату тему по друштвеним мрежама. Сада само Украјина. Исходи и падови.

Корона-вријеме и одлуке у њему, данас су прикључене свега на ефбиховску Аферу Респиратор. Сјећање на тај вакат у Српској се, судски досадно и споро, одмотава у случајевима Добојске болнице и Института за јавно здравство. И то је све. Нема ни науке. Ни новинарства. Ни умјетности. Најмање државе и њених установа.

Саме те теме и окружење су максимално упитне. Након развоја, данас скоро сасвим заборављеног парарелигиозног покрета Правда за Давида у предизборне сврхе, улог у друштвенополитичким кампањама за освајање власти је подигнут. Мора се наћи тема која ће малог човјека забринути за голи живот. Њега и његове породице. A поново ће избори. Те поново, до мјере да то не примјећује и не спрда се са тим само плаћен или глуп, Евросојуз наставља своју стару традицију пишања по демократским и законским основама ове квазисуверене земље.

Опет институције „државе БиХ“ које нам натрљавају на нос сваком приликом, игноришу они сами који су их направили, физичким и законским насиљем над Србима. Позивају на чашицу тинте и потписа страначке вође, а не представнике овлаштених установа. Уз то су то све већ предизборно уцијењени, испамећени политичари, чија судбина се рјешава ове године на јесен. И само их то ово љето занима. При чему оно што потписују или не, треба да се ријеши након избора…

То све нас треба да колективно заведе и заслијепи, да уопште не размишљамо како је ово контингент потпуно непотребне вакцине, против потпуно небитних мајмунских богиња из западних медија. Хепенинг у Белгији је предузет јер је донедавно озбиљно питање било да ли ће избора уопште бити. Главна порука из Брисела је: Изборе ћете одржати. И то смо вам ријешили.

Највише су ту, уз незапамћено шмекерску подршку предсједника Хрватске Зорана Милановића, затезали Херцег-Кроати. И настављају. Колико смију. Простом етничко-политичком математиком, увиђамо да је договор представника политичких партија из Дејтонске Долине Плача у Бриселу, донио национално и политички подијељен резултат. Партијске вође Хрвата су споразум одбили, док су муслимански спахијски емирати сагласни са све Жељком Комшићем. У Ер-Есу та подјела је извршена на донекле политички неочекиваном нивоу.

Опозиција је била против. При чему је Бранислав Бореновић одиграо перформанс са нискобуџетним авиооператером, те из главног града земље у којој се годинама не формира власт због надгорњавања између Француза и Холанђана, рекао да неће ништа да потписује са корумпираним политичарима. Ваљда већ по манији метанисања пред Европарламентарцима, коју је на висок ниво подигао Владимир Зеленски.

Идући на логику да је јутро паметније од вечери, предсједник СДС Мирко Шаровић је постфестум изнио своје замјерке, као образложење зашто није ни отпутовао. Ни ваздухопловом Владе РС, ни комерцијалним летом до престонице НАТО. Занимљиво, Шаровић се отворено успротивио пристајању на усаглашавање спољне политике, прије свега према Русији. Пита зашто се усаглашавати са ЕУ, са којом БиХ нема ни кандидатски статус. Овако оштро окретање леђа нечему што је неупитна светиња „опредјељености ка европским интеграцијама“ свих наших политичара, нажалост, много више дјелује као предизборно одрачунат маневар, него као озбиљно разрађена политика која има видљиво одређену црвену линију, на коју се бирачи могу ослонити.

Она се, црвена линија српског националног интереса, код власти тек сад уопште не разазнаје, јер као осип мајмунских богиња јасно видимо да се под руком прелази преко избочина закона о суданију и тужибапству БиХ, те ВСТС. Које је, опет, све скупа наметнула окупациона канцеларија ОХР. Дакле, у Дејтонској БиХ, као виртуалној унији Српске и Ефбиха, наставља се традиција покретних вокала у законима и наизмјеничног признавања безакоња неовлаштених и непостојаних представника као што је Кристијан Шмит.

Или нешто признајемо, или не признајемо. И тога се морамо држати по свим равнима. Независношћу Црне Горе, која је направљена на антисрпским основама, Срби су у непријатељском окружењу и подијељени око кључних питања. Но, заиста се мора паметно смислити одговор на питање зашто смо тако јединствено и непоколебљиво опредијељени за интеграцију себе у одлучивање Европског парламента, чији Спољнополитички одбор управо усваја Извјештај о БиХ у којем осуђује „реторику мржње и опструкцију институција БиХ, посебно од стране руководства Републике Српске“. Они су нас, такође, позвали да „примијенимо санкције ЕУ са којима се земља ускладила“ и упозоравају на „континуирани интерес Русије за дестабилизацију БиХ“.

Јесмо ли ми за то? За себе као хејтере и русофобе? Шта добијамо заузврат? Ја бих рекао обећање оних који ни сами не знају шта зима 2022/2023 доноси у новој колекцији. Након искључивања Велике Британије, питање је да ли Брисел данас Србима може понудити и онолико тлапње, колико је шупљирао толике годинице Турској. И Македонија од 2005. има статус кандидата. Па шта?

На примјеру „Бриселског споразума“ којим је Србија Косову* дала све осим звјездице, а није добила ни понижавајући облик Савеза Српских Општина; можемо да претпоставимо шта ћемо добити за уступање било каквог чврстог и у мировном споразуму заснованог овлаштења, у замјену за обећану милост државног савеза, који можда врло брзо неће постојати. Бар не овакав као сада.

Рат НАТО и Русије у Украјини ће потрајати. Ми га морамо преживјети. Да би успјели, прво морамо сачувати разум и не пристајати на било каква наметнута рјешења. Колико год притисак изгледао неиздржив, сјетити се кад смо повјеровали да прихватање суперега Евросојуза и Сједињених Ентитета Америке води ка благостању и просперитету. И погледати како нам је сада.

Да је осмогодишње испирање мозга након војног пуча у Кијеву управо то, западно испирање мозга, увјерило ме катастрофално стање путне мреже од Бердјанска до Херсона. Тамошњи људи су криви себи, јер су вјеровали Бриселу. Осам година је Запад радио све да земљу увуче у сукоб са Русијом, а опремио је да што дуже крвари, без могућности да побиједи. Због тога је Украјина и прије најновијег ратног вала, била земља изузетних ресурса. Биједног народа, а богатих властодржаца. Хоћемо ли ми још један круг на том рингишпилу?

Не каже се на украјинском царина без разлога – митница. Братски нам је то народ.

Извор:
ФРОНТАЛ