Пепе Ескобар: НАТО против Русије – шта ће бити даље

У Давосу и изван њега, НАТО успламсали наратив се и даље врти као напукла плоча, док на терену Русија гомила победе, које би атлантски поредак на крају могле чак и да потопе

Три месеца по отпочињању руске Операције Z у Украјини, битка позната као „West against the Rest“, тј. Запад (12 процената) против Осталих (88 процената), наставља даље да метастазира. Али наратив о њој, неким чудом и без обзира на све, никако да се промени.

У понедељак 23. маја је из Давоса извршни председник Светског економског форума Клаус Шваб делегатима, у свом бљештавилу његовог сјаја, представио украјинског (комедијаша-претвореног-у) председника Владимира Зеленског на последњој етапи његове турнеје камчења наоружања. Herr Шваб је нагласио да тог глумца који сад глуми председника и који брани нео-нацисте сад подржава „цела Европа и цели међународни поредак.”

Наравно да је тиме мислио на СВЕ ОСИМ 88 процената планете који своје потписе и даље стављају на „Владавину права“ – уместо на лажну конструкцију коју Запад од недавно назива „На правилима заснован међународни поредак“.

Вратимо се у реални свет у којем Русија полако али упорно изнова исписује Правила хибридног ратовања. А заглушени дречавим карневалом НАТО-ових „псиопа“, агресивних когнитивних инфилтрација и шокантне медијске подлости, много се наде полаже у најновији 40 милијарди долара вредан амерички „пакет помоћи“ Украјини који би требало да je у стању да буде game-changer, тј. оно што ће да промени правила ове ратне игре.

И овај нам наратив о „мењању правила игре“ стиже захваљујући истим оним људима који су спуцали хиљаде милијарди долара у покушајима да обезбеде Авганистан и Ирак. А видели смо како се све то у оба случаја завршило.

Украјина је Свети грал међународне корупције. Тих 40 милијарди би могло да буде game-changer једино за две врсте људи: први су они из америчког војно-индустријског комплекса, а други гомила украјинских олигарха и неоконских НВО-а којима су испуњени сви тамни вилајети шверцерског тржишта оружјем и хуманитарном помоћи, а који ће по том са парама да заврше на Кајманским острвима ради „прањa“ тих својих лако стечених зарада.

Ево шта нам све открива брзински пресек прерасподеле тих 40 милијарди долара: 8,7 милијарди ће да оде на допуњавање америчких испражњених стокова наоружања (дакле то Украјина неће ни да види); 3,9 милијарди ће да оде на USEUCOM (Канцеларију америчко-европске команде у Кијеву која команди украјинске армије и даље диктира „украјинску“ војну стратегију и тактику); 5 милијарди треба да оде за магловите и неспецифициране намене под именом „глобални ланци снабдевања храном”; 6 милијарди за стварно оружје и „обуку“ Украјинаца; 9 милијарди на „економску помоћ ” (која ће у тишини да потоне и нестане у невеликом броју пробраних џепова); и на крају 0,9 милијарди ће да оде за избеглице.

Америчке агенције за процену ризика су Кијев већ спустиле на дно, на ниво канте за отпатке, тј. на ниво „примаоца-никада-наплативих-зајмова“, што јасно показује да су велики амерички инвестициони фондови Украјину већ увелико отписали, остављајући јој Европску унију (ЕУ) и њене државе чланице као једину могућност за спас.

А само би ретке од европских земаља, изузев изразито русофобних ентитета попут Пољске, биле у стању да свом становништву оправдају слање већих сума новца у облику директне помоћи овој већ пропалој држави. Зато ће сада да се на у Бриселу засновану ЕУ машинерију пребаци задатак да учине тек онолико колико ће да буде неопходно да Украјину одржи у садашњој економској коми – независно од било ког индивидуалног улога упућеног из било које државе чланице или институције ЕУ.

Ти би „зајмови из ЕУ“ – поглавито у облику испорука наоружања – увек могли бити од Кијева наплаћени кроз извоз житарица. То се већ данас, додуше на мало, догађа кроз луку Констанца у Румунији, до које украјинско жито стиже шлеповима уз Дунав, па се онда ту претовара на десетке теретних бродова сваког дана. Или се до тамо котрља уз помоћ бројних конвоја шлепера, саставним делом већ устаљеног жито-за-оружје рекета. Но, треба ипак знати и то да ће тако украјинска пшеница наставити да и даље храни богати запад, док је неће остати довољно и за осиромашене Украјинце.

Штавише, за очекивати је да ће се НАТО овог лета појавити са још једном најновијом псиоп-операцијом, да одбрани своје божанско (не и законско!) право да уђе у Црно море и ту својим ратним бродовима испрати украјинске бродове са транспортима житарица. Про-НАТО медији ће и то да спинују као „спасавање Запада од глобалне крзе хране“ – кризе која се управо и догађа као ДИРЕКТНА последица серије хистеричних пакета од Запада уведених санкција.

Пољска се одлучује за мекану анексију

НАТО збиља масивно појачава своју „подршку Украјини“ преко њене западне границе са Пољском. А све то је синхронизовано са два врхунска циља Вашингтона: први је „продужени рат“ у стилу народног устанка, као што је то био онај у Авганистану током 1980-их, где би џихадисте требало да замене плаћеници и нео-нацисти, а други су санкције тако инструментализоване да Русију „ослабе”, како војно тако и економски.

И други циљеви и даље остају непромењени, али су ипак подређени горе наведеним првом и другом: да се обезбеди да Демократе победе на изборима за Конгрес средином мандата (што се неће догодити); да се војно-индустријски комплекс просто преплави фондовима који се рециклирају у облику повратних удара (што се већ увелико догађа); и да се свим средствима очува хегемонија америчког долара (што ће бити тешко – будући да се мултиполарни свет већ увелико обједињује).

Кључни циљ који већ јесте, и то изненађујуће лако постигнут је уништавање немачке економије – а следом тога и целе ЕУ – пропраћен чињеницом да ће велики број оних компанија које све што предстоји ипак преживе бити на крају продат заинтересованим Американцима.

Узмимо, као пример оно што је члан управног одбора BMW-а Милан Недељковић изјавио Ројтерсу, а то је да „наша индустрија са око 37 процената учествује у потрошњи природног гаса у Немачкој” и да ће без допреме руског гаса она једноставно сама да се удави.

План Вашингтона је да овај нови „продужени рат“ одржава што дуже на животу, и то у садашњем не-превише-ужареном стању – сетите се само Сирије током 2010-их – потпирујући га редовима плаћеника, а ужарујући га повремено и НАТО ескалацијама било кога радог да у њима учествује, од Пољске и балтичких патуљака па до Немачке.

Средином маја је онај бедни еурократа који глуми Високог представника ЕУ за међународне послове и политику, Ђузеп Борељ, док је давао преглед наредних састанака Савета ЕУ за иностране послове – сасвим случајно провалио која се игра у ствари води.

Борел је признао да ће „конфликт трајати дуго”, а да ће се „приоритети држава чланица ЕУ ” у Украјини „састојати од допреме тешког наоружања”.

А потом се пољски председник Анджеј Дуда срео са Зеленским у Кијеву. Оно што је процурило из тада потписаних споразума указује на то да Варшава и те како намерава да богато профитира од овог рата зато да би унапредила свој политичко-војни, економски и културни утицај на запад Украјине. Пољским држављанима ће тако убудуће бити дозвољено да буду бирани у украјинска владина тела, па чак и то да постану судије уставног суда Украјине.

А то практично значи да Кијев управљање пропалом државом Украјином полако препушта Пољској. Варшава чак неће морати ни своје трупе тамо да шаље. Хајте да то назовемо „меканом анексијом“.

Парни ваљак се даље креће

Како сад ствари стоје, са ситуацијом на бојишту се можете упознати са ове мапе. Из пресретнутих комуникација украјинске команде открива се да је њихов циљ изградња слојевите одбране од Полтаве кроз Дњепропетровск, Запарожје, Криви Рог и Николајев – а што би била нека врста штита за ионако већ добро утврђену Одесу. Но, ништа од тога не гарантује успех у суочавању са предстојећом руском офанзивом.

Важно је увек имати на уму да је Операција Z почела 24. фебруара са око 150.000 бораца – дефинитивно не елитних снага које стоје на располагању Русији. И да су они и поред тога ослободили Мариупољ и уништили елитни нео-нацистички батаљон Азов и да су уз минималне губитке у свега 50-ак дана очистили град са 400.000 становника.

И док је прави рат био вођен на земљи – уместо оних насумичних америчких тепих бомбардовања из ваздуха – у огромној земљи и против њене бројне и комплексне војске, суочени са вишеструким техничким, финансијским и логистичким изазовима, Руси су уз остало успели да ослободе Херсон, Запарожје и скоро целу површину „новорођених близанаца,“ тј. нових Народних република Доњецка и Луганска.

Командант копнених снага Русије, генерал Александар Дворников, располаже са турбо-пуњеним пројектилима, артиљеријом и ваздушним ударима који би могли да му омогуће продирање и до пет пута брже него што је то било током прве фазе Операције Z, док су Украјинци, све у свему, сад већ веома кратки са горивом, муницијом за своју артиљерију, увежбаним специјалистима, дроновима и радарима.

Оно што америчким генералима испред ТВ-а и из фотеља никако не може постати јасно јесте како се у Русији доживљава овај рат – који војни експерт Андреј Мартјанов дефинише као „комбинована оружано-полицијска операција” – у којем су два врхунски важна циља уништење свих војних средстава непријатеља уз истовремено очување живота сопствених војника.

Тако губитак тенка за Москву није превелики проблем, док губитак живота војника то јесте. И управо то је оправдање за онако масивна руска бомбардовања; сваки војни циљ мора да буде темељито и потпуно уништен. У томе су прецизни удари од највеће могуће важности.

Траје узаврела дебата међу руским војним стручњацима о томе зашто се Министарство одбране не одлучи за бржу стратешку победу. У стању су да Украјину сведу на рушевине – како би то Американцима и приличило – и то за врло кратко време. А то се ипак неће догодити. Руси више воле да споро али сигурно напредују, на неки начин попут неумољивог парног ваљка. Они напредују тек када инжењерци детаљно прегледају терен којим остали треба да прођу, уосталом мине су у овом рату побацане свуда унаоколо.

Без обзира на све бараже НАТО-ове спин-артиљерије, шаблон по којем се све одвија је већ сасвим препознатљив. Украјински губици постају експоненцијални – и до 1.500 их гине или буде рањено дневно, и тако свакога дана. Ако их је у украјинским котловима северног Донбаса на почетку било 50.000, овим ритмом их до краја јуна више уопште неће бити.

Мора бити да је Украјина изгубила до 20.000 бораца само у и око Мариупоља. То је био масивни војни пораз, такав да увелико превазилази битке за Дебаљцево 2015. и пре тога за Иловајск 2014. И њихови губици код Изјума би на крају могли бити и већи од оних код Мариупоља. А сад им се управо догађају и губици у Северодоњецком углу фронта.

Говоримо о најбољим борцима којима украјинске снаге располажу. Скоро да и није битно то што свега 70 процената западног оружја које НАТО пошаље уопште стигне до бојишта: главни проблем је то што најбољи војници гину, и гину и … нема их више, а нема ко би могао да их замени. Нео-нацисти Азова, 24. бригада, 36. бригада, разноразне ваздушно-јуришне бригаде – све су оне до сад претрпеле губитке и до више од 60 процената, или су до сада чак комплетно уништене.

Тако нам као кључно питање остаје, на начин како то руски војни стручњаци наглашавају, не када ће Кијев „изгубити рат“ као тачку са које се не може даље – него колико је још војника Москва спремна да изгуби да би га довела до тога.

Целокупна украјинска одбрана се заснива на артиљерији. Зато кључне битке које нам тек предстоје треба да укључе дугометна артиљеријска оруђа. Ту би могли да настану проблеми, зато што се САД спремају да испоруче М270 МЛРС системе са прецизно навођеном муницијом, у стању да погађају циљеве на растојању од 70 км и више.

Русија, пак, за њих већ има спреман контраударац: Хермес, мали оперативно-тактички комплекс који такође користи прецизну муницију, могуће чак и са ласерским навођењем који има домет од 100 и више километара. А они би могли да се упаре и са већ масовно произвођеним системима Панцир за противваздушну oдбрану.

Брод који тоне

Украјина у својим данашњим границама већ припада прошлости. Око овога је непоколебив Георгиј Мурадов, стални представник Крима при канцеларији Председника Русије и помоћник премијера владе Крима: „Украјине у облику у ком је била мислим да више неће бити. То је данас већ бивша Украјина.”

Азовско море је већ проглашено за „море за заједничко коришћење” Русије и Доњецке народне републике (ДНР), што је и сам Мурадов потврдио.

Мариупољ ће бити обновљен. Русија у томе има више него довољно искустава стечених у Грозном и на Криму. Копнени коридор Русија-Крим је сада отворен. Четири болнице од ранијих пет у Мариупољу су већ поново отворене, јавни транспорт опет ради, као и три бензинске пумпе.

Предстојећи сасвим извесан губитак Северодоњецка и Лисичанска ће да укључи озбиљан аларм и у Вашингтону и у Бриселу, зато што ће да означи и почетак краја актуелног режима у Кијеву. А уз све остале практичне закључке који ће бити могуће из тог пада извући – и после све високопарне, а празне реторике типа „Запад је и даље са вама” – то ће значити да ни најтврдокорнији међу коцкарима више неће смети да наставе да се и даље кладе на брод који већ тоне.

Што се санкција тиче, Москва тачно зна шта још може да очекује, како је детаље тога објаснио министар за економски развој, Максим Решетников:

„Русија надаље полази од чињенице да против ње уведене санкције јесу прилично дугорочан тренд и од чињенице да за Русију стратешко усмерење јесу окретање (pivot) ка Азији, убрзавање реоријентације ка источним тржиштима, ка азијским тржиштима. Нема тог труда који нећемо предузети око прецизне и блиске интеграције наших вредносних ланаца са азијским земљама, са арапским земљама, са земљама Јужне Америке.”

А о покушајима да „Русију застраше”, актери би требало да се призову памети и послушају суперсонични звук 50 Сармата, пројектила врхунске технологије већ ове јесени спремних за борбу, како је то најавио шеф Роскосмоса, Дмитриј Рогозин.

Састанак у Давосу је на светло дана изнео да је у свету дошло до још једне поделе у свеобухватној борби између униполарности и мултиполарности. Русија, новорођени близанци, Чеченија и други савезници попут Белорусије сад су убачени у ров супротстављен „лидерима из Давоса“ – другим речима, комбинованим западним елитама, уз неколико изузетака попут мађарског премијера Виктора Орбана.

Зеленски ће на крају добро проћи. Њега данас штите британски и амерички специјалци. Његова породица наводно ужива у 8 милиона долара вредној вили у Израелу. А њему припада и 34 милиона вредна вила у Мајами Бичу, те још једна у Тоскани. Просечне Украјинце лажу, пљачкају, а у бројним случајевима и убијају кијевске банде којима он руководи – олигарси, фанатични припадници служби државне безбедности (СБУ), нео-нацисти. А све Украјинце који су и даље ту (10 милиона их је већ избегло) сви они ће наставити да третирају као потрошни материјал.

У међувремену, руском председнику Владимиру „новом Хитлеру” Путину се апсолутно не жури да крају приведе ову од живота већу драму, због које се већ увелико до сржи трули запад даље круни и пропада. А и зашто би стао?! Ионако је још од 2007. све друго са њима већ покушао нe би ли им објаснио „зашто не можемо са вама да се сложимо”. Путина су на све то хладно и комплетно отписали. Е, тако је сад дошао тренутак да се удобно завали, опусти и одгледа пропаст Запада.

Са енглеског посрбио: Стеван Бабић

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ