ПУТИНОВА ПРВА ПОНУДА НЕМАЧКОЈ И ЕВРОПИ (Петар Драгишић)

“Један баш топао дан пред коначни крај лета. Берлин, 25. септембра 2001. године. Пред Рајхстагом уобичајено комешање фоторепортера и новинара, знатижељних људи који су формирали дуги шпалир и пуно уредно поређаних црних лимузина. У згради Рајхстага су парламентарне фракције испуниле пленарну салу. С напетом пажњом чека се говорник који ће опчинити све. Посланици су сведоци историјског тренутка. Гост из иностранства Немачкој упућује понуду свеобухватне сарадње. Уједињену Европу он види као гаранцију коначног превазилажења отровног национализма. Тај ко говори је Владимир В. Путин, председник Руске федерације.”

Овако је неколико година касније, у својим мемоарима Одлуке. Мој живот у политици (Entscheidungen. Mein Leben in der Politik, Ullstein Taschenbuch 2007), једну од најбитнијих Путинових посета Немачкој видео тадашњи канцелар Герхард Шредер. Ни тада, а ни касније, Шредер није скривао велики респект према руском председнику, па су његови каснији (после изборног пораза 2005. године) ангажмани за Газпром и Росњефт били логичан наставак њиховог пријатељства.

Руски председник је тог 25. септембра добио прилику да се директно обрати немачким посланицима. Говорио је око пола сата на немачком језику и домаћинима представио своју визију Европе од Урала до Атлантика и план стварања осовине Москва-Берлин.[1] Често се у анализама Путинових стратегија у први план истиче његов иступ на Безбедносној конференцији у Минхену фебруара 2007. године. Овај Берлински говор је готово заборављен, а управо у њему налазимо јасне обрисе Путинове европске и светске политике у почетној фази његове председничке биографије.

Западу је Путин тада пребацио игнорисање Москве приликом доношења одлука од глобалног значаја, уз истовремено позивање да Русија учествује у њиховом спровођењу: “Координациони органи, који су до данас успостављени, Русији не дају реалне могућности да учествује у доношењу одлука. Данас се одлуке понекад доносе без нас, а онда нас накнадно замоле да их потврдимо (…) Још се каже да је без Русије немогуће реализовати такве одлуке. Питамо се, да ли је то нормално, да ли је то право партнерство?”

Такав однос према Русији Путин је приписао преживелим идејним хладноратовским атавизмима, не скривајући разочараност због опстанка европских подела, чиме је, између редова, критиковао искључење Русије из европских послова: “Још донедавно чинило се да ће се наш континент претворити у праву заједничку кућу, у којој се Европљани неће делити на источне и западне, на северне и јужне. Линије поделе су, међутим, опстале, и то зато што се нисмо до краја ослободили многих стереотипа и иделошких клишеа из периода Хладног рата. Данас морамо коначно јасно да кажемо: Хладни рат је прошлост.”

Прекидан честим аплаузима, Путин је нагласио, и то је можда била његова најсубверзивнија порука тог дана, да је перспектива Европе пре уз Русију него уз САД: “Нико не оспорава велику важност односа Европе са САД, али ја сам мишљења да Европа своју репутацију моћног и независног центра светске политике може на дуже стазе да учврсти само сједињавањем својих капацитета са руским људским, територијалним и природним ресурсима, односно са природним, културним и одбрамбеним потенцијалима Русије.”

Крешчендо Путиновог наступа у Бундестагу представљала је његова порука Немцима, чиме је руски председник јасно подвукао да је он руско-немачко партнерство видео као окосницу уједињене Европе. Током овог вишеминутног ласкања Немачкој Путин је понудио такву интерпретацију историје руско-немачких односа из које су упадљиво изостављене крваве епизоде, које је он еуфемистички назвао “болним странама” заједничке историје. Уместо тога, у говору је наглашен утицај Немаца на развој Русије: трговаца, интелигенције, војника, политичара. Посегнуто је и за најтежим адутом: Катарином Великом – најпознатијом Немицом у руској историји. Хвалио је руске преводе немачких писаца, поменувши Пастернаков превод “Фауста”. Индиректно је поручио да Русија у Европи нема никог ближег од Немачке и подвукао дистанцу у односу на Вашингтон: “Између Русије и Америке су океани. Између Русије и Немачке је једна велика историја.”

Тада, у Берлину, Путин је куцао на отворена врата. У већ поменутим мемоарима канцелар Шредер је без остатка подржао Путинову иницијативу за јачање партнерства Русије са Немачком и ЕУ: “Тежња Москве ка јасној европској перспективи је од користи и за Европу и треба да јој изађемо у сусрет да би се та амбиција преточила у привредне и културне везе. Када један визионарски руски председник све уложи у то да те везе постану нераскидиве, у обостраном интересу, онда би требало да прихватимо ту понуду.”

У циљу јачања односа с Москвом немачки канцелар је позивао на напуштање “фантазија” о опкољавању Русије, односно на пружање безбедносних гаранција Русима. Указивао је на потребу превазилажења старих страхова од колоса с Истока. Русија није медвед који само чека да неког поједе, тврдио је Шредер у својим мемоарима. Посебно је важно, наставио је немачки канцелар, елиминисати отпоре приближавању Европе и Русије у прибалтичким државама и Пољској, традиционално несклоним (послужимо се еуфемизмом) руском фактору. Према Шредеру, радило се о анахроним осећањима: “Могу да разумем страховања од превелике блискости Русије и Немачке, с обзиром на трауматичну заједничку европску историју. Ипак, у 21. веку такви страхови су лишени основа.”

Немачки канцелар је сматрао да Немачку на партнерство с Москвом обавезује и својеврсна историјска одговорност према Русији. Када је маја 2005. године посетио Русију, Шредер је, са тадашњом сурпугом Дорис, посетио немачко војничко гробље код Москве, присетивши се милиона руских, али и немачких жртава “Хитлеровог криминалног режима”. Међу њима је био и његов отац, који је октобра 1944. године страдао код Клужа (Румунија) у тешким борбама са трупама Црвене армије. У својим мемоарима Шредер пише да се на долазеће генерације неће преносити кривица за догађаје из Другог светског рата, али да ће оне бити у обавези да се тога сећају и да за недела из прошлости плаћају потребну цену. И то посебно у односу према Русији: “Ми, Немци, имамо посебну одговорност, која проистиче из наше историје, не само према Пољској и осталим европским земљама, већ управо према Русији. Та свест мора да обликује наш однос према Русији (…)”

Чини се да је Путин тада настојао да растерети Немце осећаја историјске кривице, сматрајући, свакако, да би то олакшало приближавање Москве и Берлина. Томе је, поред осталог, требало да послужи сусрет руских и немачких ветерана Другог светског рата, али и Шредерово присуство војној паради у Москви 9. маја 2005. године, где је на почасној трибини стајао поред председника сила победница.

*****

Тако се почетком 21. века размишљало у Москви, али и у Берлину. У наредним деценијама историчари ће трагати за узроцима потоњег неуспеха идеје о приближавању Русије и Немачке (Европе). Последице видимо и осећамо већ данас.

[1] https://www.bundestag.de/parlament/geschichte/gastredner/putin/putin_wort-244966

Извор:
STELLA POLARE