ЈУРИЈ ПОДОЉАКА: ГЛЕДАМО ПЛАН Б – АКО СУКОБ ПОТРАЈЕ ДУЖЕ ОД ГОДИНУ, УКРАЈИНИ СЕ НЕ МОЖЕ ДОСТАВИТИ ДОВОЉНО НАОРУЖАЊА

Подољака је војнополитички аналитичар који је од почетка специјалне војне операције Руске Армије у Украјини избио у први план. Из Украјине је, родио се и школовао у СССР, те чврсто стоји на идеолошким становиштима сверуског јединства и антиглобализма. Не двоји побједу Русије у тренутном рату, али говори и податке какве не саопштавају званични извори Русије, често их и критикујући.

Његов канал на руској платформи Телеграм има преко 2,1 милион потписника. Због велике популарности и међу Србима, отворен је и сличан канал на српском језику, преко којег се из овог извора можете наставити обавјештавати у реалном времену о дешавањима на ратишту у Донбасу.

У интервјуу који је наш Дани(ј)ел Симић направио у Москви, дотичемо се читавог низа актуелних, али и стратешких питања.

Од разлике између Руса и Украјинаца, преко утицаја војне помоћи Запада на тренутни сукоб, значаја и посебности овог рата у односу на друге посткомунистичке сукобе, те какав ратни утицај ово може имати на српски народ и његове замрзнуте конфликте.

У америчким филмовима осамдесетих сви Совјети су се називали Русима. Са намјером да се ствара антагонизам између Руса и других народа СССР. Након пада Берлинског зида, нагло су се појавили Украјинци, који објашњавају да нијесу Руси. Ви сте се родили у Украјини. Каква је разлика постојала прије, а какава је она данас?

Разлика између Украјинаца и Руса се увијек „гура“ споља. Раније, народ уопште није обраћао пажњу да ли је неко Украјинац или Рус. Често се дешавало и да се у документима некоме писала националност „Украјинац“, а да је особа Рус или обрнуто. Ја лично знам много таквих људи. Нико на то није обраћао претјерану пажњу.

Људи су почели да обраћају пажњу на то оног момента када је дошло до распада Совјетског Савеза, и када су почели да траже повод да подијеле људе у Совјетском Савезу. За то су измишљани разни разлози. А најбољи начин да се људи подијеле је на основу националне основе. То је и код вас велики проблем, у Србији. Исте технологије које су коришћене за раздор у Југославији, коришћене су и код нас. Све је то постепено ишло. У почетку, када су биле деведесете године у Украјини, важило је мишљење да све те подјеле неће дуго трајати. Људи су мислили, био је Совјетски Савез, а сада је „СНГ“ (Савез независних држава).

Пролазиле су године, и код нас је се појавио предсједник Кучма. Он је написао књигу „Украјина није Русија“. Одатле је кренула системска изградња Украјине, не као „НЕ-Русије, већ као Против-Русије. Послије два Мајдана, држава је се претворила не у просту Против-Русију, већ у агресивну Против-Русију. Посљедњих осам година ми можемо да видимо у шта је се претворила Украјина.“

Специјална војна операција Русије почела је спектакуларним хеликоптерским десантима и наглим напредовањем, полуокружењем Кијева и Харкова. Након посљедњих мировних преговора са Кијевом у Истамбулу, она је застала. Да ли је то посљедица погрешне процјене руске стране, које се надала Кримском сценарију, или је у питању нешто друго?

Оно што сада видимо на ратишту је такозвани план „Б“. План „А“, који је првобитно спроводила Русија, имао је за циљ повратак Украјине у стање из 2013. године. Тада је на власти био Јанукович и људи који су били у великој мјери одани Русији. Ти људи су требали да дођу у Кијев и „врате“ ситуацију за осам година уназад. У таквој ситуацији је све требало да буде као раније. Али, тај план је пропао, због тога што је он постао познат украјинској страни и они су се веома добро за то спремили.

План „А“ је пропао, и данас ми гледамо план „Б“. Ослобођење Донбаса од Оружаних снага Украјине. На Донбасу људи не могу да смисле Кијевску власт и украјинску војску. Мени лично многи гледаоци пишу о томе гдје се налазе позиције украјинске армије. Позивају да се на њих изврше напади. Ја сам имао случај у Харкову, када је један човјек позивао да се изврши удар на њега. Говорио је да је код њих у сусједном стану снајперско гнијездо, и позивао да се „удари“ на ту зграду. Таква је ситуација била у Харкову.

Сада је се пажња помјерила на југ и тамо је много лакше водити борбена дејства. Јасно је да се рат одужио, и он неће трајати још један мјесец. На југу је степа, нема много шуме, и далеко је лакше извршити напад. Руска команда је донијела одлуку да се главни напад пренесе на југ. Није ми јасно због чега, али украјински пропагандисти су прогласили то за своју побједу.

Буквално у посљедње двије недеље су почели да мијењају своје ставове, и схватили су да би за њих било боље уколико би са Русима ратовали под Кијевом. Сада се већ говори да се прави нови „котао“ око Лисичанска и Сјеверодоњецка. Ја мислим да ће уколико одбију да повуку војску одатле, сигурно упасти у окружење. То што се украјинској страни чинило као побједа прије два мјесеца, сада се показало поразом. То је резултат и тога што је руска команда погријешила, мислећи да ће им бити лако да врате стару власт у Кијев.

Српска публика је, обзиром на америчке кампање у Ираку, Босни, Србији, Либији; имала осјећај да ће се то окончати за највише два мјесеца. Да ли у случају Украјине улазимо у Сиријски сценарио или је могућ Авганистански?

Тренутно може да се оствари и један и други сценарио. Сада се на Донбасу рјешава судбина – по каквом сценарију ће се даље развијати ситуација. Украјинске оружане снаге су сломљене. Они су морално сломљени Маријупољским поразом. И, уколико сада доживе још један пораз у Лисичанску и Сјеверодоњецку, нарочито са „обручем“ и неколико хиљада нових заробљеника, они ће бити потпуно сломљени.

Баш сам данас говорио са једном групом украјинских војника која ми је рекла да желе да се предају, и ја сам их повезао са руском командом. Таквих група, које желе да се повуку из рата, разумијевајући да тај рат за њих нема никаквог смисла је много. Око 80% украјинских војника је мобилисано и они не желе да ратују. Њих су натјерали да ратују. Ти војници или гледају како да се предају Русима или да на неки начин максимално смање ризик за своје животе. То је за Кијев опасно, јер то може рат да претвори у дуги конфликт по авганистанском моделу.

Уколико Кијев не успије да одржи морално стање у војсци али и код грађана, онда ће све поћи сиријским моделом. Постепено ће се уништавати украјинске снаге на истоку, затим на југу, а даље се тај сценарио може претворити у авганистански. У авганистански сценарио се ситуација може претворити сваког часа. Када у потпуности буде деморалисана армија и када се растури.

У историји Украјине се то већ дешавало. Прије сто година у грађанском рату. Тада је такође била Украјинска народна република. Али, послије тога, када је претрпила неколико значајних пораза, њена се армија, која је бројала пола милиона војника, буквално распала за пар мјесеци.“

Украјина је полигон обрачуна Русије и САД, што није нешто ново, али које су посебности овог ратног сукоба у односу на друге у посљедњих три деценије?

По величини – овај рат који сада можемо да видимо је дио великог рата – који условно можемо да назовемо „Трећим свјетским ратом“ за лидерство у свијету. Мислим да није тајна да се сада не води никаква битка за Украјину, већ за нови поредак у свијету. Ко, и у каквим условима ће да командује новим свијетом, послије распада „Pax Americana“.

Американци и Британци покушавају да очувају своју лидерску позицију, а Руси и Кинези их отворено изазивају. Треба имати на уму да главни противници још нису ступили у рат. Кина и САД се још увијек само припремају за предстојећи обрачун. Украјина се јавља кључном тачком, прије свега за Русију. Разумијевајући глобални карактер конфликта, ми можемо да разумијемо да никакав рат у посљедњих 30 година не може да се мјери са оним што наступа. Ни по величини, ни по посљедицама.

Ратови који су били у посљедњих 30 година, били су ратови у којима су Американци покушавали да реализују ту позицију коју су добили распадом Совјетског Савеза. Сада видимо обрнути процес. На неки начин се ово сада може поредити са ратом у Грузији из августа 2008. године. Али, тај рат је био веома кратак. И наравно, по величини се не може поредити. По логици, то је продужетак. За последњих 12-13 година, Русија је далеко ојачала. И Русија покушава да поврати свој утицај на постсовјетском пространству.

Владимир Путин је у децембру прошле године објавио ултиматум Западу, у коме је рекао да ће он претендовати на сво постсовјетско пространство са тачке гледишта геополитичког утицаја. Никакав други циљ пред собом Русија нема. Јасно је да Американцима и Британцима то не одговара и да су они против. Не могу да одступе са својих позиција, и рат ће бити неизбјежан.“

Осим очекиваног питања једном аналитичару: Колико мислите да ће рат трајати? – овај сукоб има и још једну непознаницу: Шта тачно за Русију значи побједа? Које циљеве је потребно постићи, да би се она прогласила? Заузимање територије читаве бивше совјетске републике Украјине, или постоји нека друга граница?

За Русију данас побједа прије свега значи: излаз на границе Совјетског Саваза, са можда неким измјенама. Што се Прибалтике тиче, то ће се одложити. Што се тиче Западне Украјине, Пољска ће сигурно покушати да узме дио Украјине. Пољска је од самог почетка гурала Украјину у оружани сукоб. И сви су давно разумјели да ће се „Украјина није Русија“ односно „Украјина Против-Русија“, сукобити са Русијом. И Русија и Украјина су упали у замку.

Јасно је да ће Русија као неупоредиво јача држава да побједи. Пољаци су разумели да је то за њих идеална варијанта да врате своје „Источне територије“. Пољаци имају своју стратегију, која се донекле разилази са америчком и британском. Украјински политичари су сада полако почели да разумију да им Пољаци од самог почетка држе нож за леђима. Сада им они полако забијају тај нож.

Помоћ у оружју Украјинцима је једноставно тактика слабљења Русије. Онда када Пољаци уђу у Украјину, имаће мање проблема са Русима. Управо је у украјинској Врховној ради донесен закон по коме се фактички легализује присуство пољске армије на територији Украјине. Пољски војници ће опуштено моћи да бораве на територији Украјине, сагласно украјинском закону. То је још један корак ка пољској анексији те територије. Русија је планирала да што већи дио Украјине узме под своју контролу. Касније ће ријеч бити о читавом постсовјетском пространству. Закавказје, Средња Азија. Једино остаје Прибалтика.

Тамо ситуација такође може занимљиво да се развија. Све три прибалтичке земље су у НАТО пакту. Питање које се ту поставља је да ли ће ту Русија кренути против цијелог НАТО пакта. С обзиром на позицију и став Турске, с обзиром на унутрашња неслагања унутар Европске Уније, а најважније – велика системска економска криза која ће наредних година бити свуда – то може да подијели Европску Унију и НАТО. Тада Русија потпуно може да узме под контролу читаву Прибалтику.

Сигуран сам да ће послије Украјине Русија кренути даље на Балкан. Србија је традиционални савезник Русије. Србија се прије свега може ослањати само на Русију. Русија ће покушати да створи некакав империјални утицај на пост совјетском пространству. Послије тога ће она да помогне Србији да створи државу која неће бити Југославија, али која ће окупљати велики број Срба на једном мјесту.“

Колико војна помоћ са Запада утиче на досадашњи ток сукоба, а колико мислите да ће њен утицај бити у даљој будућности? Украјински руководиоци већ излазе са најавама контраофанзива на љето?

То што Запад помаже је прије свега психолошка помоћ. Уколико Запад не би Украјини слао оружје, оно би им већ давно нестало. А друго, то би потпуно сломило морал војске и становништва и авганистански сценарио би био на дјелу. На првом месту је психолошка помоћ.

Доста се помогло и у оружју. Нису слали тешко оружје, али лакше наоружање нарочито противтенковско оружје је стигло. Сада велика количина муниције стиже из Бугарске, Чешке. Да нема тога, не би имали муниције. Тешког оружја такође немају много. Колико ја разумијем, оно ће још више да нестаје. Послије уништења на Донбасу, у тим дјеловима Оружаних снага Украјине који остану ће бити катастрофични мањак тешког оружја, без велике помоћи. Оно што сада стиже у Украјину се може поредити са помоћи коју је добијао Совјетски Савез преко „Ленд лиза“ за вријеме Другог свјетског рата. Негдје од 7 до 10 процената од потребних количина.

Послије слома на Донбасу, ту помоћ ће им бити потребно увеличати на неколико пута. Њима ће требати не само тенкови, који су били у саставу пољског наоружања. Из Пољске су стизали тенкови јер су били совјетске производње, као Т72. Тенкови су долазили и из Словачке. Украјинцима није била потребна никаква обука. Није им била потребна никаква техничка помоћ. Даље ће морати да прелазе на НАТО системе. Али, ја мислим да то неће бити лако да се уради.

Најважније је то да та количина оружја која је потребна фронту, уколико рат буде трајао више од годину дана, неће моћи да се пошаље. Украјинци ће или сами морати да обнове производњу или неће имати уопште технике.

Ви у својим видео блоговима објављујете напредовања јединица руске коалиције, док Министарство одбране Русије говори само о статистици ваздушних и артиљеријских напада, те достављања хуманитарне помоћи. Зашто је то тако?

У Министарству одбране Руске Фадерације имају неке своје методе. Ја лично мислим да праве грешку. Постоје правила вођења информационог рата. Не само да Министарство одбране РФ није било спремно за информациони рат, већ ни руско новинарство. Све је то мене избацило у први план. Ја и још неколико блогера смо фактички првих мјесеци рата држали информациони фронт. То је био озбиљан пропуст руског руководства. Нису очекивали дуг рат, па самим тим су мислили да то није важно.

Тренутно Министарство одбране РФ није још радило на тим пропустима. Лично сматрам да још не раде правилно. Људи морају да знају не само број удара, о којима ништа не разумију. Они морају да разумију шта се дешава на фронту. Зато они и прате мој канал. Ја за неколико минута могу да објасним и особи која није имала никакво војно образовање, шта се тамо заиста дешава. По закону информационог рата, уколико ти немаш довољно информација, онда почињеш да тражиш информације код противника.

Примјер како то изгледа. Данас у Украјини има безброј проблема. Губици десетина хиљада војника који су нестали без трага. Многи од њих су убијени, многи су у заробљеништву. Украјински рођаци, који живе у Украјини, траже своје нестале рођаке. Они их траже у руским изворима. На жалост, за неке сазнају да су убијени, а за неке да су у заробљеништву. Али то показује како такве информације могу да раде против тебе.“

Зеленски је изјавио да под својом командом има 700.000 војника, а да су планови да их буде 2 милиона. Да ли је то реално, односно са колико војника је Русија ушла у овај сукоб? Видите ли могућност да Москва прогласи општу мобилизацију и шта би то значило за земљу?

Два милиона они не могу да саберу. Они ни један милион војника не могу да имају. Јер они немају оружје. Они већ сада шаљу војнике на фронт са оружјем из Другог свјетског рата. Већу количину пјешадијског наоружања они са Запада не добијају. За сада.

Иако је јасно да би могли да добију. Проблем је у томе што сада позивају резервисте. А резервисти умију да користе совјетско оружје. Пушке попут Калашњикова и слично. За њих је прелазак на западно оружје сада велики проблем. Уколико би им и дали оружје, они вјероватно не би могли да га користе. То је веома озбиљан проблем, и да њега нема они би вјероватно до сада послали велики број пушака, и два милиона уколико је потребно.

Уопште је тешко да окупе толику војску, 700.000, милион. Они сада буквално лове људе гдје стигну. Већина украјинских мушкараца је се сакрила попут бубашваба када се укључи свјетло. Њих буквално лове и вуку на фронт. Не знам који је ту смисао осим једног – убити што више људи да би касније та рана крварила што дуже. Они не представљају никакву вриједност. Једино што добијају је вријеме. Они их пошаљу на фронт, и док их не сломе, руска армија не може да иде даље. Значи, добијају на времену, али са војне тачке гледишта немају ништа.

Два милиона је нереална цифра. Они немају ни потребну инфраструктуру, нити економски могу да то уздрже. Руска армија је пробала са планом „А“, мислили су да неће требати велика армија, али се сада види да их је било мало. Било је 170.000 руских војника. И ДНР је имао око 30.000 до 40.000 хиљада војника. Сада је у ДНР у току мобилизација, али не великог броја људи. Можда још пар десетина хиљада. Они имају имају могућност ратовања отприлике као и украјински војници. То су показале прве битке. Али то није ни битно. Важно је да су они попуњавали неке празнине на фронту.

Армија од 170.000 људи на више хиљада километара фронта је мало. Сада је фронт још и смањен. У вријеме Другог свјетског рата, толики фронт је покривало отприлике десетак пута више војника. Сви разумију да ће рат дуго трајати. И то не само у Украјини, већ и рат за свјетско вођство. Побиједиће она страна која боље од свих прође првих пар година економски. Уколико би се у Русији сада прогласила мобилизација, почела би веома велика економска криза у земљи. Ја мислим да управо због тога не проглашавају мобилизацију.

Проблем мора да се рјешава и они га рјешавају. Колико је мени познато у почетку су окупљали добровољце по цијелој Русији, и скупили су негдје око 40.000 до 50.000 добровољаца. Сада ја сазнајем од мојих потписника, да почињу да се формирају добровољачке јединице из свих дијелова Русије. Управо су ми јавили да се у Башкирији формира, да ли пук или батаљон. Веома је успјешан модел Кадирова у Чеченији. Стварање таквих регионалних јединица које добро опремљене могу да рјешавају без проблема неке лакше задатке, а понекад и тешке. Колико ја знам, појавиле су се козачке јединице и појавиће се још таквих група.

На тај начин се неће проглашавати мобилизација. Тако ће се рјешавати проблем попуњавања фронта. Ја сам сигуран да ће на љето тај проблем да се ријеши. Јер моји извори ми то потврђују.

Какве правце напада и развој догађаја предвиђате до јесени? Колико смо далеко од Одесе са заставом Црвене армије на згради обласне администрације?

Сада је прво на реду Донбас. Значи уништење Донбашке групе. Сада се формирају обручи  у Лисичанску и Сјеверодоњецку. Украјински војници одатле неће изаћи и биће уништени. Даље се иде на Авдејевку, Славјанск и Краматорск. По завршетку ових операција, мислим да ће доћи наредба да се нападне југ и тај контранапад о коме сада машта Кијев, има за циљ руске снаге које су се чврсто укрепиле, одбацити из Херсона преко Дњепра и на тај начин онемогуће даље напредовање према Николајеву.

Главна бојишта ће се свакако пренијети на југ, јер послије Донбаса, најлогичније је напасти Николајев и Одесу. Поготову јер је тамо лојално становништво. На тај начин се Украјина у потпуности одваја од мора и Руска Армија се повезује са Придњестровљем.

Видим да сада покушавају да гурну Молдавију у тај конфликт. И највјероватније да ако руска војска скоро не крене тамо сама, биће приморана. Русија може да доживи политичко уништење ако Придњестровље буде уништено. У сваком случају, тај проблем мора да се рјешава и биће удар на Одесу послије Донбаса. Донбас у сваком случају је за пар мјесеци, а надам се да ће до краја љета да се вијори застава Побједе у Одеси. Сигуран сам 100%. Уколико се не умијеша политика.

Шта и када треба да се деси, да Русија у потпуности нормализује одосе са Западном, прије свега земљама НАТО?

То је већ немогуће. Конфликт је геополитички, за будући поредак свијета. Двије велике коалиције држава претендују на лидерску позицију. У најмању руку, Русија и Кина претендују на то да буду равноправни партнери, а не то што желе Американци и Британци. Значи, овде не може да дође до договора. Нереално је да дође до договора. Побједа само једне стране ће да заврши овај конфликт.

Ми не говоримо о Украјини, ми суштински говоримо о „Трећем свјетском рату“ за свјетско лидерство. Ту су Кина и Русија „бациле рукавицу“.

Обратите пажњу да државе које су стале уз Украјину и оне које нису уводиле санкције, ми видимо јасну линију разграничења. Све државе потрошачи, које штампају долар, евро и тако даље; на страни су Украјине. Све земље које производе материјалне ресурсе који су потребни Западу, нису подржале санкције.

Имамо такву линију подјеле, која показује да је дошло до „устанка“ земаља које производе, против оних које троше, а да при томе не производе ништа заузврат. Као некада у средњем вијеку, када је неки човјек владао ресурсима, имао своје робове. Е сада су ти робови устали против онога који ништа не ради, а користи много ресурса. Тако да је договор нереалан.

На неки начин, сада је у току велика револуција цијеле планете. Земље које производе, Кина, Индија, Русија, многе азијске земље, латиноамеричке државе, афричке државе… Све те земље су се ујединиле против оних који су навикли да живе за њихов рачун. Овдје је немогуће договорити се.

Срби су сада бијела врана у Европи, будући да једино Србија и Босна и Херцеговина због Републике Српске, нијесу увели ни један озбиљнији облик санкција Русији. Да ли та симболична подршка Русији, може имати посљедице да НАТО отвори жаришта на Косову и Метохији, односно Босни и Херцеговини, као замрзнутим конфликтима?

Наравно да ће они покушати да то ураде. Американци и Британци губе свој утицај у свијету. Уколико изгубе у Украјини, они разумију да ће прије или касније Русија да се врати на Балкан. И Русија ће да завршава све конфликте у корист својих савезника. А Србија је свакако савезник Русије.

Уколико НАТО државама, попут Америке и Велике Британије, треба да рјешавају тај проблем, онда је Балкан идеалан. Јер ће се сад разбуктати и Придњестровље, а они знају да ће молдавски проблем бити сигурно ријешен у корист Русије. Послије пораза у Украјини, свакако да Aмериканци нису глупи и да све одлично разумију. За њих је идеална варијанта да почну нешто на Балкану. Једино што их тренутно зауставља у томе је, што би тај сукоб драстично ослабио Европу у помоћи Украјини.

Јасно је да би их нови рат ослабио, Европска Унија би се онда преоријентисала са Украјине на Балкан. И само то их зауставља. Само уколико Русија изгуби у Украјини, онда ће рат на Балкану бити неизбјежан и они ће уништавати преостале Србе гдје год могу.

Извор:
ФРОНТАЛ