Прича о зиданом мосту

Бесомучна, кукавичка бројна убиства и стријељања од стране партизана вршена су одмах по повратку на простор Словеније и то у Камнику, Похорју, Кочевском Рогу, Копишчу, Техарју, Камничкој Бистрици и на још неким мјестима, као и на Зиданом Мосту, који је и симбол свег тог страдања. Последњи злочини у Словенији су се збили крајем јула 1945. године

Пише: Милија Пајковић

Ђавољим слугама није било крвопролића у рату доста,

Село или насеље Зидани Мост налази се у Словенији, у општини Лашко, припада Савињској регији, а угнијездено је на самом ушћу Савиње у Саву; по последњем попису из 2002. године у њему је живјело 330 становника. Познато је као жељезнички чвор, односно раскрсница, одакле пруга, направљена далеке 1862. године, вијуга ка истоку, а то је правац Љубљана-Загреб-Београд. Други дио пруге рачва се према Штајерској и Марибору. Иначе, Зидани Мост се спомиње чак 1224. године!

Насеље и дан-данас краси камени мост који је у петнаестом вијеку порушио Чех Јан Витовац ( Витовец) Гребенградски, војвода, племић, гроф загорски, војни плаћеник, који је вршио дужност славонског бана. Многима је непозната чињеница да је цар Фридрих III одобрио Витовцу да кује свој новац – сребрне крајцаре. Мост љепотан је срећом обновљен и даље се огледа у свом огледалу – у зеленој води Саве.

Међутим, петнаестог и шеснаестог маја 1945. године, као и неколико наредних дана, гиздави мост није могао да види свој одраз у води, јер је она била сва црвена и замућена – црвена од људске крви, а замућена од људских лешева. Наиме, тада су припадници црногорских партизанских јединица, које су се у међувремену осилиле под заштитом својих војно јаких савезника од којих је свако имао и своју рачуницу, кукавички побили преко 10.000 четника из Црне Горе ( многи спомињу и знатно већи број) и чланова њихових породица, дакле, својих земљака, суграђана, сусељана, браће, кумова, комшија; претходно су их крвнички повезали телефонским и бодљикавим жицама да се којим случајем неко од њих не би избавио и свједочио о њиховом злочиначком учинку. Злочин, иако је дуго и на разне начине заташкиван, испливао је на видјело, јер истина увијек када тада исплива из дубине временског вира, а о грозотама које су чинили црвени ђаволови шегрти причали су и они који су се, ипак, на волшебан начин, спасили тог незапамћеног погрома.

Наставак својег ратног злочиначког наума и својих недјела комунисти и партизани су почели да остварују и управо тих дана, дакле, и послије рата, онда када је наступио мир и потписана капитулација Њемачке, када им је црногорске четнике и њихов збјег, који су успјели упркос свим недаћама да пређу из Словеније у Аустрију, енглеска војна команда Петог корпуса са сједиштем у Блајбургу, односно Плиберку, како гласи назив тог мјеста на словеначком језику, одмах изручила, иако су добро знали каква их злехуда судбина чека. Уосталом, то су нагласили и признали федмаршал Харолд Александер и генерали Патрик Скот и Фредерик Морган – ,,изручили смо их без обзира што смо знали шта их тамо чека“. Кад се сазнало о том бездушном чину својих војних главешина у Министарству спољних послова Велике Британије ( Фореинг офис – Форин офис ) признали су да се ради о ,,гадној грешци“…

Из Клагенфурта и Блајбурга, послије неуспјешних преговора са Енглезима, дојучерашњим савезницима, након њихове издаје и предаје комунистима, услиједио је усиљени марш четничке колоне, натраг ка Словенији, а убиства су започела још и тада – једноставно, чим би неко од несрећника из колоне малчице заостао или пао од изнемоглости добијао је метак у потиљак од стране партизана који су јахали на коњима.

Већ тада припадници црногорских партизанских трупа са својим старјешинама су знали шта им ваља чинити, а свако је од њих добио задатак и одријешене руке да препознаје своје земљаке, рођаке и кумове и да им пресуђује без милости.
Различита и опречна су мишљења о томе ко је издао наређење да се побију страдалници из Црне Горе и то без икаквог суђења и утврђене кривице. Сва прилика, судећи према неким тајним документима и написима појединих комунистичких публициста, одлуку је донио сам врх КПЈ, а тим поводом четрнаестог маја 1945. године у Љубљани су се састали Јосип Броз Тито, Едвард Кардељ, Милован Ђилас, Александар Ранковић и Иван Мачек-Матија, шеф ОЗНЕ за Загреб. Састанак је веома кратко трајао, а одлука је била једногласна – побити све војно способне, нарочито оне који су били препознати по одлучним борбама против комуниста, један мањи дио послати на робију послије суђења, а млађаријом попунити партизанске редове. Међутим, само три дана доцније таква одлука је преиначена у – побити све пунољетне, а малољетне уврстити у јединице нове војске.

Јосип Броз Тито ( са одређеном сумњом треба прихватити име и презиме ове личности чије је тачно поријекло још увијек велика непознаница, а поготово што су челници Комитерне били прави мајстори у преузимању цјеловитости неке особе од друге, живе или мртве, свеједно) наивно је, не засигурно намјерно, а ношен усхићеношћу преузимањем власти, јавно признао, изговарајући слављенички говор 26. маја 1946. године у Љубљани, да је – ,,квислинге и контрареволуционарне елементе стигла рука правде, рука освете нашег народа“!

Бесомучна, кукавичка бројна убиства и стријељања од стране партизана вршена су одмах по повратку на простор Словеније и то у Камнику, Похорју, Кочевском Рогу, Копишчу, Техарју, Камничкој Бистрици и на још неким мјестима, као и на Зиданом Мосту, који је и симбол свег тог страдања. Последњи злочини у Словенији су се збили крајем јула 1945. године.

А баш тада, кад је завршен тај сулуди нељудски чин, над Словенијом је неколико дана без прекида шкропила и лила обилна киша. У брдима гдје су махом поубијани несрећници потоци су постајали праве набујале ријеке које су ваљале и носиле стабла, камење, али и људске лешеве, које су гомилале на дну планина, села, путева. Да се злочини не би открили и допрли до европске јавности комунистички новопечени генерали и вође су опет опколили та мјеста и обучавали су своје војнике, партизане, како да конопом или телефонском жицом вежу лешеве за врат или ноге и да их вуку узбрдо и по више километара, да би их потом бацали у јаме или у јаруге и затрпавали.

Послије се изведрило, над Словенијом је опет засијало сунце, али породицама побијених оно никад више није затреперило правим сјајем.

У појединим дјеловима Црне Горе тешко да је било куће из које неко није убијен у Аустрији и у Словенији или прије тога по нашим врлетима и недођијама Босне. Свјетски мир донио им је тугу, јад, црнину, муку, јад и чемер. А да би се он појачао слане су жене из комунистичких породица код унесрећених породица, код удовица са дјечицом, на ,,посједак“, ширећи им лажне приче како су им мужеви, браћа, синови живи и здрави, како су виђени у Италији, Њемачкој, у Америци, сладећи се и уживајући у туђим мукама.

А те измучене породице комунисти су посматрали као своје робље – слали су их на присилне радове, одузимали земљу, пљачкали имовину, говорећи им често да треба да буду срећни што су уопште и живи.

Посебан лудачки, необјашњиви изум ,,побједника“ састојао се у томе да су кад би убили неког тјерали чланове његове породице да игра оро око његовог леша. Оне који то нијесу хтјели да раде, а било их је доста, још више су мучили. Али ни у том случају није могло да се заврши без ора и пјесме – умјесто њих играли су они и пјевали, у посебном заносу, шенлучећи и пуцајући.

А на свој пут према Словенији и Аустрији, на тај пут без повратка, четничке снаге са збјегом су се запутиле у сриједу шестог децембра 1945. године, предвече. У колони која се протезала од Дољана у Кучима, близу Подгорице, па према братоножићком превоју Вјетерник било је, према неким наводима, преко 12.000 бораца, као и преко 6.000 дјеце, жена, стараца, рањеника, цијели састав Великог суда, професори, учитељи, љекари, разни чиновници, сељаци, грађани, занатлије, трговци, ученици и студенти. Међу њима је био и црногорско-приморски митрополит Јоаникије Липовац са 77 ( 70) свјештеника ( иако је преживио голготу у Словенији, заробљен је, одведен најприје у Београд, а потом у Аранђеловац, гдје су га партизани и убили, негдје испод Букуље) . Многи од њих су били смјештени, док су боравили у Подгорици, и у породицама Подгоричана, па и оних муслиманске вјере, гдје су били срдачно прихваћени; склопљена су нова пријатељства, а о томе свједочи и чињеница да су се неке од породица муслиманске вјере, прикључиле овој колони која је кренула у слободу, а стигла до погибије. Тај податак се намјерно прећуткује од стране дежурних ,,историчара“ комунистичке власти. Слично као што се ради и са многим вјеродостојним подацима, па и с податком да је у редовима четничке војске током Другог свјетског рата било и преко 10.000 муслимана из Босне који су се осјећали припадницима српског народа, па је у Краљевини постојала за њих прихваћена одредница – Србин или Српкиња муслиманске вјере.

Најаву мука и патњи које ће снаћи оне који су се одлучили на одступницу, најавило је и једно од најтежих бомбардовања Подгорице, града мученика који је бомбардован чак преко осамдесет пута, управо некако уочи пута и то од стране савезничке авијације. Показало се да таква савезничка бомбардовања нијесу случајна, јер су нештедимице засипали бомбама многе градове у Србији и у Црној Гори.

Група прекаљених бораца и јунака, старог црногорског кова, обезбиједила је слободно кретање, пошто су, као извидница, на Вјетернику до ногу потукли добро наоружане партизанске групе које су их ту пресреле; о том болном поразу комунистички историчари, публицисти и списатељи никад нијесу написали ни словца, али зато јесу измишљотине о разним ,,офанзивама“ и ,,побједама“.

На правцу Јабука-Матешево-Колашин колону су бомбама опет засули неуморни ,,савезнички“ пилоти – погинуло је педесетдвоје. Прије тих налета авиона, водили су опет борбе са партизанима који су свим силама покушавали да их већ ту зауставе, као и са групом албанских бораца које су предводили црногорски комунисти.

Припадници четничког покрета са приморја окупили су се испред хотела ,,Авала“, у Будви гдје им је саопштено да ће се на пут запутити преко Албаније, тачније, Скадра. Са њима су била и њихова дјеца и жене. Пошто су безбједно козјим стазама стигли у Скадар на Бојани, смјестили су се код становника поријеклом из Црне Горе. Међутим, дио Маињана и Грбљана је одлучио да се врати у родни крај. Код Буљарица су се сусрели с групом партизана, борцима Другог батаљона Прве бокељске бригаде који су им наредили да одложе оружје и који су обећали да ће сјутрадан бити распоређени у њихове јединице, а нејач враћена кући. Ујутро су им вратили пушке, али без затварача, одузети су им злато, прстени, као и остале драгоцјености, па, чак, и доњи веш из ранаца. Потом су их разврстали у колону, њих око двјеста, и потјерали ка Бару.

Смјестили су их у зграду гимназије, а онда су их изводили по десет-дванаест и убијали хицима из митраљеза.

Дванаесторицу оних најстаријих су издвојили уз причу да ће их тобоже пустити да се врате кућама – побили су их лопатама и ашовима. Тако је у Бару, у ноћи између 24. и 25.-ог новембра 1944. године побијено осамдесет Грбљана, Маињана и Будвана. Био је то трагични увод у трагедију оних који су припадали званичној војсци Краљевине и њихових породица.

Главнина четничких снага са збјегом је тако стигла у Рудо уочи Божића, а број оних који су одступали према Словенији и Аустрији се ту увећао, јер су приступили борци са породицама из сјеверних дјелова Црне Горе, као и Дурмиторски одред.

Очекивао се сусрет са око 120.000 четника из Србије под командом генерала Драже Михајловића, с којима су требали да наставе пут ка западу, али је он изостао.

На путу ка Словенији и граници са Аустријом четничке трупе су се запутиле преко Босне водећи узгред жестоке и исцрпљујуће битке са удруженим усташким и партизанским снагама, којима је помагао и дио босанских муслимана. Међутим, тежи непријатељ од њих био је тифус који је масовно харао и односио животе, као и хладноћа.

Дио четника који је оболио од те болештине упућен је у болнице у Старој Градишки и у Загребу, а одатле су послије опоравка, кад је КПЈ сасвим преузела власт, неки убијени, а неки враћени назад у Црну Гору, гдје им се судило, а судије су биле, махом, нешколовани партизани који су се јако уживјели у улогу дјелилаца ,,правде“; тако је испред зграде суда у Беранама, приликом суђења тим мученицима, било доста окупљених партизана, партизанки, скојеваца и скојевки, омладинаца и омладинки, као и чланова њихових породица који су, по задатку, узвикивали пароле, тражећи линч за несрећнике. Многи од тих заробљеника, заробљених од сопственог народа, али оног који је постао дио нових накарадних учења која су проповиједала некакву лажну једнакост уз разбијање породице и уништење морала, затварани су у новонастали берански затвор познат као ,,Шефковача“; многи су одатле извођени на мјесто поред Лима познато као Талум, гдје су их џелати убијали без милости. Убрзо су дозволили на том мјесту дивљу градњу и сада је ту велико насеље никло на костима несрећника које није имао ко да сахрани.

Шта су комунисти, партизани из црногорских бригада, учинили дијелу свог народа, не само у Аустрији, Словенији, него током цијелог Другог свјетског рата сурово, свједоче бројке – напоменућемо само о страдалим противницима комунизма и њихових породица из два среза, беранског и андријевачког! Преко 4000 житеља ових крајева није се вратило са споменутих стратишта у Словенији и у Аустрији; не знају се имена, презимена оних који су их убили, а то је и једини завјет којег су се комунисти и придржавали, искључиво због голог страха да не буду убијени и они које су уморили тако буду освећени. Зна се само да су то били све убице из Црне Горе, сваки од њих задужен за свој крај – тамо су препознавали и убијали надничари и сиротиња оне код којих су надничили и који су их хранили, лоши ђаци своје учитеље и професоре, они ништавни оне који су вриједјели, само због тога јер никада нијесу могли бити ни приближно као они, убијали су из чисте мржње, зависти, а острашћени наопаким учењем и причама.

Убили су тако, мучки, 152 јединца, из 169 кућа по три брата, из 35 кућа по четири брата, из 17 кућа по петоро браће, у преко 100 кућа по два брата, оца, сина и кћерку, дјеце млађе од 15 година 47, а убијали су и дјецу од двије године, старце и старице., интелектуалаца 405, ученика и студената – 374, 147 свјештеника, ученика и студената богословије, црквењака, а јаме у беранском крају у које су бацали своје неистомишљенике, а неке чак и живе, јесу Рудешка јама, Лучило, Грижанска јама, Дивљак, а убијали су и на мјесту Талум, Беране, код ријеке Сунге и школе у Барама Краљским !

Ако се опет у помоћ призову бројке оне указују на сљедеће – да је ових 4000 убијених остало живо, имали би у просјеку по пет чланова породице, односно тај број би нарастао на 20.000. До данас би се тај број увећао на око 200. 000! Па и да се преполови – дакле, 100.000.

Број жртава страдалих од комуниста, био би још већи јер је током 1947. године оним комунистичким породицама које нијесу имале оружје, оно подијељено тајно, на одређеним мјестима. Задатак је био да на команду, у одређени сат, свако од њих упадне у четничке породице, да мушкарце убију на лицу мјеста, а жене и нејач пошаљу у Русију. Овакав нездрави наум потврдили су, касније, и неки од оних којима је подијељено оружје, јер се нијесу могли сложити са њиме, а и међу комунистима је било, наравно, моралних и угледних. Међутим, тај последњи обрачун су осујетила збивања из 1948. године када су се комунисти позавадили између себе и о своме јаду забавили.

О овим комунистичким ратним злочинима у Аустрији и у Словенији, које су учинили на самом крају Другог свјетског рата, у освит слободе, али и уопште, многе телевизијске куће, а да их не спомињемо, као и новине, упорно ћуте свих ових година чекајући да нестане са лица земље и последњи свједок тих грозота. Он ће, свакако, и нестати, по сили природног закона, али ће истина остати за сва времена.

Наравно, то не значи да неко из овог другог табора, непријатељски расположеном према комунизму, није требао да одговара пред судом нове власти, али само онда кад би му се уистину утврдила кривица, мада таквих није било много, барем су таква свједочења, а не разне измишљотине и лажи нарочито подметнуте о наводним четничким злочинима. Ако је неко од њих био заслужио смртну казну за своје нечовјечно понашање и убиства требао је да се осуди на смртну казну уз њено извршење, у то нема никакве сумње. Али мучки убијати све онако од ока и с реда то не доликује једној војсци и за такве поступке треба неко и постхумно да одговара. У циљу распиривања мржње ширене су неистине о наводно великим злочинима према муслиманском живљу, што не одговара у потпуности истини и стварним дешавањима, а нико и не оспорава да их није било, али не у таквом обиму и у већини случајева ријеч је о освети и одмазди. Шта рећи и написати за уистину апсурдне ситуације из последњег рата, када се и распала комунистичка државна творевина, а кад су поједини босански муслимани и муслиманке за војнике и резервисте ЈНА који су на капама носили петокраке, истицали сваком приликом да су то четници, научени да тако и говоре и уз то и мрзе.

Наравно, криће се имена и презимена црвених убица до могућих отварања неких тајних списа и докумената, из страха од одмазде, иако је начело некадашње крвне освете у Црној Гори јасно – свети се само ономе који је то и заслужио, починиоцу, али не и члановима његове породице, уколико нијесу саучесници у злочину, а сигурно не недужним младим потомцима.

Циљ КПЈ током и послије грађанског рата, јер је он већим својим дијелом био то, а никако само рат против окупатора, био је да се сасвим уништи четнички покрет, а самим тим и бивша власт, односно монархија, а како то нијесу били у стању да ураде током Другог свјетског рата, онда су искористили енглеску издају и све своје тајне договоре и учинили то што су учинили, а да не одговарају за своје злочине. Убрзо су све урадили да четници, иако су у својим редовима имали и Словенце, Хрвате, Муслимане, буду проглашени за невиђене зликовце и кољаче, за мрзитеље и истребљиваче свега оног што није по њиховој вољи, а у ту сврху искористили су лажне свједоке и свједокиње, недошколоване и школоване генерале, народне хероје, публицисте, историчаре, као и списатељску и филмску машинерију.

Четници су и дан-данас, иако не постоје као војни и политички покрет, не рачунајући неке партије које се лажно представљају као њихови сљедбеници, као и појединце, не све, наравно, који по задатку разних служби на јавним скуповима и окупљањима, нарочито на оним политичке природе, глуме четнике, комунистима који су још увијек на власти, ево цијелих 77 година, дежурни кривци за све њихове неуспјехе и промашаје, а њих је од 1945.-е, па до данас заиста премного!

Некакав је ред, да ако је мај мјесец у којем се слави и Први мај, ткз Празник рада, који је дјело и замисао великог нерадника, секташа, језуите Адама Вајсхаупта из Инглоштата, из Њемачке, провјереног сатанисте, оснивача илумината, у којем се навелико славио ничим изазвани и никад доказани рођендан Јосипа Броза, 25. мај, а постоје још они који га се присјете, да се средином маја, у сред таквих веселих збивања, одвоји нешто времена и за тугу, сјету са никад неугашеним сјећањем на оне који су уморени и масакрирани управо у мају, и то од стране својих земљака, рођака, кумова. Спавају у плитким неозначеним гробовима, јамама, а накнадно посађено зимзелено дрвеће с намјером да укрије мјеста њиховог почивала, постало је, у ствари, њихов надгробни споменик.
Послије свега овог стиче се један опор утисак, али и не мора да је тако, можда се то нама само тако чини, причињава, а који се може, отприлике, овако одсликати и дочарати – тешко ти га оном народу, па ма какав и одакле био, у којем се будалетине, лопови, шпијундаре, ништаробе, никоговићи, лажовчине, сплачине, кукавице и изроди много више размножавају од оних паметних, бистрих, храбрих и поштених.

Тешко и претешко!

Извор:
ИН4С