Ава Јустин Ћелијски – О светињи брака и о бестрашћу

…Оно што полност прља, обесвећује, огреховљује јесте страсност, сладострашће као греховна сила. Сладострашће изазива блуд, прељубу као свесно обесвећење светог психофизичког јединства двоје супружника. Љубав сједињује јер је „свеза савршенства“ (Кол. 3, 14), савршенства и у браку (ср. Еф. 5, 22—32); прељуба разједињује, јер је сва од несветости, од сладострашћа, од ненормалне употребе пола. Постоји ли прељуба, нема богозданог и богообећаног светог јединства двоје брачника. Попуштајући сладострашћу, људско срце отврдне и осладострасти се, те ненормалну распаљеност полну сматра нормалном и природном, мада је све то ненормално и неприродно, противнормално и противприродно. Зато Спас и вели: „по окорелости срца вашег (стих 8), по огреховљености срца од сладострашћа. Поседовати бестрашће, то је нормално, богоздано стање људске природе…

О браку, разводу и безбрачном животу. Исус благосиља децу.

1. И када сврши Исус речи ове, отиде из Галилеје, и дође у крајеве јудејске преко Јордана.
2. И за њим иђаше народ многи и исцели их онде.
3. И приступише му фарисеји да га кушају, и рекоше му: Је ли допуштено човеку отпустити жену своју за сваку кривицу?
4. А он одговарајући рече им: Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио мушко и женско?
5. И рекао: Због тога ће оставити човек оца својега и матер, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело.
6. Тако да нису више двоје, него једно тело; а што је Бог саставио човек да не раставља.
7. Рекоше му: што онда Мојсеј заповеди да се даде књига отпусна и да се она отпусти?
8. Рече им: Вама је Мојсеј допустио по окорелости срца вашега да отпуштате жене своје; а из почетка није било тако.
9. А ја вам кажем: Ко отпусти жену своју, осим за прељубу, и ожени се другом, чини прељубу; и ко се ожени отпуштеницом, чини прељубу.
10. Рекоше му ученици његови: Ако је тако човеку са женом, није добро женити се.
11. А он им рече: Не могу сви примити ту реч до они којима је дано.
12. Јер има ушкопљеника који су се тако родили из утробе материне; а има ушкопљеника које су људи ушкопили; а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради небескога. Ко може примити, нека прими!
13. Тада му приведоше децу да стави руке на њих, и да се помоли; а ученици им брањаху.
14. А Исус рече: Пустите децу, и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско.
15. И положивши на њих руке, отиде оданде.

(Мк. 9, 1—15)

Пре но што су фарисеји приступили са кушањем, Спаситељ им пружа доказ о своме свезнању и свемоћи. И у Галилеји и у Јудеји човек је од исте материје, од истих састојака. Све што је човечије познато је Христу, и нема ничега у човеку што би могло бити неочекивано за Господа, што би га могло збунити и навести на погрешан суд о човеку. Нема питања које човек носи у души својој на које Господ Христос не би могао дати савршен одговор. Један исти основни грех суштином својом проходи све душе људске и сва тела људска. Жалостиви Спаситељ има и љубави и моћи да спасе човека и од свакога греха и од свих болести. Спаситељ има исту љубав према свима болесницима; а сваки је човек болесник када само стане пред лице Његово. Човек у Галилеји и човек у Јудеји робови су једне исте болести. Са много љубави Спаситељ исцељује и човека из Галилеје и човека из Јудеје. Еванђелист благовести: И кад сврши Исус речи ове, отиде из Галилеје, и дође у крајеве Јудејске преко Јордана. И за њим идоше људи многи и исцели их онде (стих 1—2).

У суштини полова је нешто божанско, нешто свето, и стога нешто безгрешно. Јер је и полове створио безгрешним Бог као нешто „веома добро“ (1 Мојс. 1, 31). То показују Спасове речи: Онај који створи човека у почетку, мушко и женско створи их. Зато оставиће човек оца свога и матер, и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело, а што је Бог саставио човек да пе раставља (стих 4—6). Такво јединство полова указује на њихово, безгрешно општење, јер су саздани безгрешно. Улазак греха у људску природу, огреховио је и полове; грех се разлио и по њиховој природи и делатности. Али оно што важи за људску природу као за богоздану целину, важи посебно и за полове. Грех је раставио оно што је Бог саставио; унео у полне односе зло, греховност, сладострашће, страсност, хаотичност. Полови су унакажени и обеспућени грехом, као и остали састојци људске природе. Грех је начело и сила ненормалности; он је оненормалио полове и њихове односе, разлио таму и мрак по њима; пореметио божански поредак уопште, па и полове. Грех је раставио, и раставља, оно што је Бог саставио, и саставља.

Оно што полност прља, обесвећује, огреховљује јесте страсност, сладострашће као греховна сила. Сладострашће изазива блуд, прељубу као свесно обесвећење светог психофизичког јединства двоје супружника. Љубав сједињује јер је „свеза савршенства“ (Кол. 3, 14), савршенства и у браку (ср. Еф. 5, 22—32); прељуба разједињује, јер је сва од несветости, од сладострашћа, од ненормалне употребе пола. Постоји ли прељуба, нема богозданог и богообећаног светог јединства двоје брачника. Попуштајући сладострашћу, људско срце отврдне и осладострасти се, те ненормалну распаљеност полну сматра нормалном и природном, мада је све то ненормално и неприродно, противнормално и противприродно. Зато Спас и вели: „по окорелости срца вашег (стих 8), по огреховљености срца од сладострашћа.

Поседовати бестрашће, то је нормално, богоздано стање људске природе. Бестрасна полност, то је полност безгрешна, света, без примеса сладострашћа, страсти, пожуде. У небеском свету: бестрасност Анђела; у земаљском свету: идеална бестрасност, човечански остварена, у Богочовеку Христу; у Њему „нема мушкога рода ни женскога“, сви су једно (Гал. 3, 26; Кол. 3, 11). Ту богочовечанску бестрасност Богочовек разлива по душама чланова тела свог — Цркве, нарочито светих подвижника. Својим световрлинским и светотајинским живљењем Светитељи и достижу бестрасност, као еванђелски идеал људског постојања у свету. Зато, по христомудром учењу Светих Отаца, бесташће, и кроза њ обожење и охристовљење, и јесте циљ свих христочежњивих подвига хришћанинових на земљи. До пада, бестрасност је била нормално стање наших прародитеља. Томе нормалном стању људи се враћају кроз еванђелске подвиге: кроз свете тајне и свете врлине. Зато је то и заповест за све, не само за изузетне личности. Свети Григорије Богослов благовести: Када Спас поводом тога вели: Не могу сви примити те речи до они којима је дано (стих 11), Он не искључује никога, јер се то даје свакоме који хоће, који се труди, подвизава. То сведоче речи Спасове у 12. стиху. Тај стих могао би да значи и ово: нека танана бестрасност струји кроз људску природу као целину, зато је она и осећа као идеал, као циљ; покаткад се та бестрасност згусне у једну личност, и рађају се „ушкопљеници из утробе материне“; покаткад људи светим подвизима обестрашћују себе, своју душу, своје тело, цело биће своје „ради царства небеског“; то су ушкопљеници који су сами себи ушкопили.

Свети Златоуст благовести: Када Спаситељ вели: „сами себе ушкопили“, Он под тим не разуме одсечење делова тела, — не било тога! — него истребљење злих помисли. Одсецање делова тела одувек се сматрало делом ђавољим и подлом преваром Сатанином. „Не могу сви примити тих речи до они којима је дано“ (стих 12). А дано је онима који хоће.

Господ благосиља децу

Своју благовест о светињи брака и светости бестрашћа, Спаситељ је одмах потврдио делом. Еванђелист благовести: Тада приведоше к Исусу децу да метне руке на њих, и да се помоли Богу; а ученици им забрањиваху. А Исус рече: Оставите децу, и не забрањујте им долазити к мени, јер је таквих царство небеско. И метнувши на њих руке отиде оданде (стих 13—15). — Ова спаситељева божанска љубав и нежност према деци је изузетно дирљива и многозначајна. Дечица — мали анђели у телу људском. У свакоме има много неба, много небескога. Дете? — Гле, парче неба на земљи; гле, парче небеске истине, парче небеске правде, парче небеске бестрасности. На то указују Спасове чудесне речи: „јер је таквих царство небеско“. Спаситељ је благословио децу и помолио се Богу за њих, јер је живот и сувише озбиљна и тужна тајна, да би деца без Бога могла ући у њу и живети њоме. Ученици су забрањивали да приводе децу Господу Исусу, не из гњева или из мржње, већ из жеље да не сметају Господу у проповедању Еванђеља и Царства небеског. У одговор на то Спаситељ даје својим ученицима нову богочовечанску благовест: деца, самим тим што су деца, поседују Царство небеско у незлобивим душицама својим. У одраслих, сладострашће је учинило своје: потисло је, или потискује, све што је небеско, божанско, бестрасно; смањује небеску истину у човеку, и небеску правду, и небеску љубав, кроз које небо и царује међу анђелима и међу људима. Смањује ли се на тај начин небо у души човековој, смањује се над њим и право небо, отаџбина светих духова, жилиште Бога. Пример? — Оче наш: да буде воља твоја и на земљи као што је на небу. А она бива на земљи кроз наше практиковање еванђелских, божанских, небесних, светих врлина.

Извор:
ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЦА