Српска суза нема родитеља

Јасеновац, једна ријеч а толико туге, бола, крви, страдања! Јасеновац, једна ријеч а толико зла, мржње, свирепости, злочина! Јeдна ријеч, а толики вапај, врисак, урлик који је допро до неба, али авај, никако да допре до нас! Ех, да је бар само Јасеновац, да су бар само ту набијана дјеца на бајонет, вађене очи, бацани људи у јаме, чупана дјеца из утроба трудница и вршени ко зна још какви дивљачки злочини. Није само Јасеновац… Дракулићи, Мотике, Шарговац, Шушњар, Пребиловци, Сански Мост, Челебић, Јадовно и бројна друга стратишта.Тешко је само набројати мјеста натопљена крвљу српских мученика! Колико још само има неоткривених мјестa, неоткопаних јама, неиспричаних прича, незараслих рана које и дан данас крваре?!

Да ли ми, потомци тих мучки убијених Срба, његујемо сјећање на наше претке? Знамо да је историја учитељица живота, а да ли ми учимо нашу дјецу о крвавим страдањима Срба? Да ли имамо неки званичан термин за геноцид извршен над Србима као што имају Јевреји (холокауст), Роми (парајмос)?  Не, немамо!!! Ми о својим жртвама не причамо! Данас се углавном могу чути изрази типа „нећемо о томе да причамо да не бисмо увриједили ученике друге националности“, илипак „тешка нам је и садашњост, не можемо да слушамо о крвавој прошлости“,а ако неко и проговори на ту тему, све је у смислу „да се опрости, а да се не заборави“. Како да опростимо кад нико и не тражи опроштај за злочин, већ напротив, понављају га чим имсепоново укаже прилика! И да ли ми уопште имамо право да опростимо у име жртава! Кад се мало боље размисли, опроштај треба да тражимо ми, микоји своје жртве нисмо оплакали, ми који своје жртве нисмо сачували од заборава! Истину о геноциду над Србима у НДХ нису криле усташе, већ ми. Ако се о томе није смјело причати у вријеме комунизма, ко нам сад брани?!

Наша просвјета је незаинтересована за ова питања!Требало је преко 70 година да се само почне причати о тој теми и да се бар мало градива о страдању уврсти у уџбенике.Срамотно биједан је одзив професора на семинаре и предавања која говоре о српском страдању!А миједноставно морамо да учимо своју историју и никад не смијемо да је заборавимо, јер заборав се скупо наплаћује! Заборављена ‘ 41. је поновљена ‘ 91.

А шта ради наша држава по том питању?! Она се толико брине о томе да сад кад одете у Јасеновац немате шта да видите, нема фотографија жртава, нема документације,нема пећи у којима су живи људи претварани у пепео, нема ножева којима су их одране клали, нема јама… Ма, ничег нема! Јасеновац је, у ствари, гола ливада! Док су потомци жртава нијеми, потомци злочинаца на сва звона негирају злочин! Друштво за истраживање трострукоглогора Јасеновац, око којег се окупљају бројни хрватски научници, тврди да су затвореници у Јасеновцу имали потпуно хумане услове, чак да су играли позоришне представе, а најновија истраживања тврде да се у Јасеновцу умирало од болести! Хрвати не уче своју дјецу да су њихови преци звјерски убијали невине Србе, да су се у Јасеновцу организовала такмичења ко ће више заклати Срба, да је побједник заклао 1360 Срба у једном дану! Не уче их да су усташе као поклон Павелићу дали двадесет килограма људских очију, не уче их да је више од 1400 римокатоличких свештеника, фратара, часних сестара учестовало у бруталном уништењу Срба! А што је најжалосније, не учимо ни ми!!!

Док ми ћутимо, Хрвати своје злочинце представљају као жртве или чак као свеце! У Хрватској се служи света миса задушница за Алојза Степинца, молитва да се један од највећих злочинаца човјечанства прогласи блаженим! Колико је усташки лоби и данас јак види се по догађају који се недавно десио у Србијиу Храму Светог Јована Богослова у Белој Цркви када је на захтјев Католичке цркве прекречена свјеже осликана фреска гдје је приказан злочинац Степинац у адским мукама. Хрвати су могли на најсвирепији начин да убију преко милион Срба, а ми не можемо ни своје храмове осликати по нашој жељи! Откуд толика снага, утицај и моћ да Католичка црква одређује шта ће бити фрескописано у храмовима Српске православне цркве?!

И на крају,штаради наша Српска православна црква попитању српског страдања?! Наши поглавари називају Хрвате браћом, папу светим оцем! Главни поглавар Српске православне црквеклања се папи и цјелива му руку, а папска рука је благословила и свим силама подржала крвави злочин над Србима!!!

Сви су нас издали, и просвјета и држава и црква! Једино нас Бог воли, а ми то не видимо! Он је наш једини, али најјачи савезник! Ништа нам друго не преостаје него да из свег гласа завапимо Богу, јер наша суза нема родитеља!!! Дани сјећања, спомињање жртава, молитве, не требају њима, невино страдалима, они су своје мјесто нашли у  царству небеском, него нама, њиховим грешним потомцима, да нам буду путокоз, да не гријешимо више и да знамо у кога једино можемо да се уздамо – у Бога, јерако је он са намачега да се бојимо, а ако није, чему да се надамо!

Нада Поњевић
Бањалука