Фанар признао расколничку МПЦ као Охридску Архиепископију

Дана 9. маја 2022. године, на заседању Синода Константинопољске Патријаршије којем је председавао Патријарх Вартоломеј, детаљно је разматрано црквено питање Скопља, и oценивши га са позиције крајње инстанце у апелационом поступку, имајући у виду потчињавање Мајци Цркви од стране скопске Цркве, као и поновљени захтев Републике Северне Македоније о решавању тог питања, донете су одлуке:

1. да се прими у евхаристијско општење јерархија, свештенство и паства под Архиепископом Стефаном из скопске Цркве и да се на тај начин зацеле ране настале расколом, „зацељујући ране наше православне браће ‘вином и уљем’ „, о чему ће бити објављен Синодски и Патријаршијски акт.
2. да се успостави контакт са Српском Православном Црквом ради правног уређења детаља око односа између ње и Северне Македоније, у оквирима црквених канона и свештене традиције
3. да се скопска црква признаје се под именом Охридска Архиепископија под којом се подразумева искључиво територија државе Северна Македонија (- а парохије у дијаспори ће по свој прилици припасти Константинопољској Патријаршији – прим. ПЖВ), те у складу са писменим обећањима Константинопољској Патријаршији и њеном предстојатељу, искључујући појам „македонски“ као и без изведених речи из тог појма.

Вест о одлукама из Константинопољске Патријаршије објављена је на познатим интернет-порталима који се баве православном тематиком.

До овог момента, из Београдске Патријаршије нема никаквих коментара на ову вест. Међутим, током викенда, на појединим српским и македонским интернет порталима појавила се вест о проповеди Епископа зворничко-тузланског Фотија на празник Св. великомученика Георгија у којој је обнародовао вест о скором сусрету Синода Београдске Патријаршије са представницима тзв. Македонске Православне Цркве у Нишу и изразио оптимизам да на мајском заседању Сабора Београдске Патријаршије буде обновљено канонско јединство са „Македонцима“. Вест о томе да су преговори са Београдском Патријаршијом у току потврдио је и расколнички Митрополит Тимотеј, тзв. портпарол МПЦ. Занимљив детаљ јесте и вест о сусрету Патријарха Порфирија и америчког амбасадора Кристофера Хила од 7. маја 2022. године у седишту Београдске Патријаршије.

Црквени проблем у данашњој Северној Македонији има дубоке корене и сеже најраније до времена од почетка Другог Светског рата. Наиме, доласком бугарских окупатора обновљена је политика „Бугарске егзархије“ из 19. века и уследио је прогон канонског епископата и свештенства Српске Православне Цркве из епархија са подручја тадашње Вардарске Македоније и преузимање истих под власт Бугарске Православне Цркве која се још тада налазила у расколу са остатком Православне Цркве. Током 1944. године, бугарску окупацију Вардарске Македоније постепено је сменила власт комуниста и започето је спровођење политике Коминтерне, према којој је било одређено да се оснује македонска нација као посебна у односу на Србе. Имајући у виду историјску снагу Српске Православне Цркве за српски национални корпус, локалне комунистичке власти су инспирисале и потпомогле локално свештенство да организује „Иницијативни одбор за обнову Охридске Архиепископије“ већ у другој половини 1944. године са основним захтевом – да се обнови Охридска Архиепископија али као македонска црква, самостална (аутокефална) у односу на Српску Православну Цркву. По завршетку рата, комунистичке власти су онемогућиле и забраниле повратак канонском Митрополиту скопском Јосифу као и Епископу охридско-битољском Викентију на епископске катедре у послератној Македонији. Током наредних тринаест година, црквени живот у комунистичкој Македонији одвијао се без епископа, под окриљем властима блиским свештеницима и са тенденцијом уништавања свега што је имало везе са канонским епископима (нпр. уништавани су антиминси са потписом Митрополита скопског Јосифа). Године 1957. „Иницијативни одбор“ је организовао „Црквено-народни сабор“ на којем се појавио и викарни Епископ топлички Доситеј Стојковић који је том приликом изабран за „архиепископа охридског и скопског и митрополита македонског”. Под даљим притисцима комунистичких власти, Сабор архијереја Српске Православне Цркве ипак је признао безакони акт бившег викарног Епископа Доситеја и свештенства у Македонији и у наредном периоду, како би показао фактичку надлежност и власт над епархијама у Македонији, Патријарх Герман је током канонске посете Скопљу 1959. године извршио чин рукоположења Епископа преспанско-битољског Климента, што се показало као наиван и врло штетан потез који је злоупотебљен у сврхе развијања сепаратистичке македонске црквене организације.

Године 1967. године на „Другом црквено-народном сабору“ у Охриду проглашена је аутокефалност „Македонске Православне Цркве“ што је довело до дефинитивног раскола између Београдске Патријаршије и епархија на простору тадашње СР Македоније. Године потом обележене су прогонима и насиљем над српским монаштвом које се затекло у манастирима СР Македоније. Иста судбина задесила је и епископат, свештенство и монаштво из Македоније које је коначно прихватило Нишки споразум 2002. године и обновило канонско јединство са Српском Православном Црквом. Од тада, у данашњој Републици Северној Македонији, као канонска Црква постоји аутономна Православна Охридска Архиепископија у саставу Српске Православне Цркве (али блиска новотарско-екуменистичким структурама Београдске Патријаршије) са Архиепископом Јованом Вранишковским као предстојатељем и насупрот ње тзв. Македонска Православна Црква, комунистичка творевина, под окриљем македонске државе.

Да ли је Београдска Патријаршија била упозната са корацима које ће предузети Патријарх Вартоломеј и у којој мери је учествовала у томе? Шта су следећи кораци у погледу односа Српске Православне Цркве и „Охридске Архиепископије“ односно Константинопољске Патријаршије? Какав ће бити расплет и епилог Православне Охридске Архиепископије? Одговоре на ова питања очекујемо у блиској будућности. Оно што је извесно јесте да је „Пандорина кутија“ беспоретка у Православној Цркви отворена „Критским сабором“ 2016. године и да папистички апетити Патријарха Вартоломеја започети разбојничким упадом у Украјину 2019. године узимају маха и  неконтролисано расту из дана у дан.

Извор:
ПРАВОСЛАВЉЕ ЖИВОТ ВЕЧНИ