Писмо европском пријатељу

Драги европски пријатељу!

Пишете ми већ пето љутито писмо са захтевом да се изађе на улицу како би се, у име подршке Украјини, свргнуо Путин са власти.

Неоспорно је – оно што се догађа ових дана, за скоро све нас који живимо у Русији, био је шок и тежак ударац. Ово је права катастрофа. Осећала сам огроман бол и страх у овим данима као никада раније – а сигурна сам да већина грађана Русије мисли и осећа исто. Осећамо свој део одговорности за оно што се дешава, и не можемо без ужаса да гледамо како гранате падају по разним деловима Украјине, како људи седе у подрумима и на станицама метроа, како беже из градова, како гину од насилника.

Међутим, најгоре од свега је, можда, оно што сви разумемо – све су то само последице катастрофалног следа догађаја, који смо сви, вероватно, могли да спречимо пре десет, петнаест година.

Али, свеједно, ја заиста ценим вашу укљученост у ток догађаја у Украјини и тако активно учешће у њима које имате, барем на речима.

Не сумњам да сте са истом истрајношћу позивали своје пријатеље из Сједињених Америчких Држава и своје суграђане и комшије из земаља НАТО-а да одмах прекину рат у Ираку, Либији, Сирији, Јемену, Авганистану. Наравно, осудили сте монструозно бомбардовање Југославије и распарчавање ове некада слободне и независне земље – лично, ја се тога нешто не сећам, но хајде да верујемо да сте осудили.

Неколико оружаних сукоба тиња на садашњој мапи света, од којих су већину покренуле земље НАТО-а. Не чини ли вам се савршено логичним да се Русија прибојавала да подели судбину земаља које је уништила НАТО војска, па се зато Путин окренуо Западу са захтевом за безбедносне гаранције?

Штампа, коју контролишу НАТО земље, наравно, одавно вас је уверила да је Путин тоталитарни агресор и да су сви његови поступци и речи диктирани личним амбицијама. Али, верујте ми – у овом случају Путин је говорио у име већине Руса. Можда вам се чини необичним, али већина нас не жели да нам САД и земље ЕУ донесу демократију – јер нисмо видели ниједан, искрено, ни један једини пример у последњих тридесет година, да је овај вихор промена, кроз револуције достојанства, лала и ружа, донео „демократизованим“ земљама ишта друго, осим наглог осиромашења, необуздане корупције и грађанског рата. Истина, нема ниједног примера благостања, економског раста, ширења права и слобода у земљама у које су долазили амерички саветници и други добри Самарићани земаља НАТО-а.

Знате ли ко су ови Самарићани?

Дозволите ми да вас подсетим кроз чињенице.

На територији других земаља, укључујући границе Русије, налази се 177 америчких и НАТО база, амерички војни буџет од 778 милијарди долара и 307 милијарди укупног буџета осталих земаља НАТО-а.

Војни буџет Русије је само 60 милијарди. Војно присуство Русије је у само 9 земаља.

Ко је тачно овде агресивни тоталитарни тиранин?

Да подсетим, Русија је пре два месеца тражила од Сједињених Америчких Држава и НАТО-а безбедносне гаранције, као и преговоре о међусобној контроли наоружања и повратак на споразуме о разним врстама  наоружања.

На то смо добили јасан одговор: НЕ.

Коме, пак, кажу ДА?

Наравно, Украјини, коју НАТО земље већ дуги низ година снабдевају оружјем, затрпавају својим саветницима и консултантима, позваних у разне међународне организације, где сложно и дугоаплаудирају.

Резултат ових савета/састанака и консултација (у Украјини) је разочаравајући: проблеми у привреди, огромна корупција, колапс индустрије и извоз свега што вреди у иностранство. Где тачно – бићете изненађени. Стварно, зар у исте те земље НАТО-а? Да, погодили сте!

Шта је још био резултат демократизације и европског пута Украјине? Пад броја становништва – људски ресурс је такође скуп и цењен на светском тржишту;

– фактичка забрана руског језика; забрана опозиционих партија и покрета;

– затварање свих донекле независних медија;

– невиђено повећање политичких убистава;

– необуздавање злочина; освета нацистичких идеја;

– грађански рат и губитак територија.

И, наравно, мржња према руским суседима делимично је продукт свега наведеног.

Кап која је прелила чашу у мору демократских реформи у Украјини био је предлог закона о иступању земље из споразума о овековечењу сећања на храброст и херојство народа ЗНД[1] у Великом отаџбинском рату.

Драги пријатељу!

Пишете ми да Руси нису били угњетавани у Украјини – бар не знате за то. А ако се нису слагали са Владом, могли су слободно да оду. Односно „кофер – станица – Русија“, чујем како говориш, мој европски, демократски, просвећени, толерантни и слободоумни пријатељу? Искрено, запрепашћена сам.

Хајде да разјаснимо, где то Руси треба да иду, а да не сметају земљама НАТО-а – не живиш ли ти у једној од њих? Колико далеко морамо да се померимо да не бисмо нарушили ваш мир? Можда одмах у концентрационе логоре и крематоријуме, као Јевреји током Другог светског рата? Да, знам да ваша земља има богато искуство у овој области, као и многе друге земље ЕУ. Па, ми рецимо имамо искуство Нирнбершког процеса које је покренула, организовала и спровела моја земља уз помоћ савезника. Можда ћемо то морати да урадимо ускоро.

Пишете да су ваши украјински пријатељи страшно увређени на то колико мало Руса их подржава у „фашистичкој Русији“ – баш тако то и наводе?

Али, шта је у овоме чудно?

Осам година слушамо увреде са друге стране границе. Русњи, мокашњи, угри, бурјати – ове речи су из неког разлога постале уобичајена увреда у свим украјинским ресурсима, у медијима и у личној комуникацији. Сетимо се и „Московљане на гране, Московљане на ножеве“.

Осам година смо, беспомоћно стежући песнице, гледали нацистичке бакљаде са транспарентима нацистичког покрета „Бандера” у центру Кијева и другим градовима. Видели смо како се руше спомен-обележја совјетским херојима-ослободиоцима и подижу споменици озлоглашеним саучесницима нациста, убицама стотина хиљада цивила. Слушали смо злобне приче о окупацији, глади, угњетавању Украјинаца од стране Русије – иако сви знамо да је то пропагандна лаж, будући да је као део Руског царства, а потом СССР-а, Украјина делила све наше заједничке историјске трагедије, али и победе, уз чињеницу да су Украјинци одувек били део руске културне средине, техничке и владајуће елите равноправно са Русима и другим народима.

Такође, усуђујем се да вас подсетим да је током совјетског периода Украјина била најпросперитетнија, технички најнапреднија, водећа република са широким овлашћењима локалних власти. Књиге на украјинском језику излазиле су у милионским тиражима, у свакој школи је то био обавезан предмет. Као и руски, то је језик комуникације међу различитим народима СССР-а, а данас Русије. Да подсетим, Русија данас има око сто деведесет народа који живе у пријатељству и добросуседству и настоје да све сукобе и спорове решавају мирним путем.

Данас, Украјина је на светској економској ранг листи пала на ниво најсиромашнијих земаља Азије и Африке.

Верујте ми, бескрајно сам повређена и постиђена због овог рата. Јер, вероватно смо могли другачије да поступимо, могли смо и раније да одбранимо Украјину, а не да вам је дамо да је прождрете.

Али, сада је већ касно. Све се догодило онако како се догодило.

Ми спроводимо операцију спасавања остатака Украјине од коначног уништења. А уједно спасавамо и себе.

Јер, у Украјини раде четири совјетске нуклеарке које представљају реалну претњу свету – опрема на њима годинама није поправљана, а коришћење нестандардних горивних склопова сваког минута може довести до катастрофе. Руководство Запорошке нуклеарне електране, узете под контролу наших трупа, већ даје страшне изјаве. Они нам достављају документацију о удесима и кваровима Вестингхаус горивих склопова и спремни су да сведоче на суду. Можда ће ускоро цео свет знати да се Путин одлучио на тако радикалан корак не зато што је луд, већ да би заштитио Русију, Украјину, Европу и свет од лудака.

Драги европски пријатељу!

Упозоравате ме да је рат огромна траума за нацију, која траје дуги низ година, и преноси се на генерације које долазе.

Ми то знамо.

Али, ми Руси знамо и да рат није само траума. То је још увек чин у којем се раздвајају добро и зло.

И, упркос свим жртвама и катастрофама, главни исход рата није жаљење за мртвима, нити је лицемерни универзални хуманизам.

Главни резултат рата је победа.

И победа ће бити наша. Јер, иза нас није само снага. Иза нас је истина.

Па, пренеси то својим људима тамо, драги европски пријатељу.

Срдачан поздрав,
Олга Погодина-Кузмина

[1]Заједница независних држава (рус. Содружество Независимых Государств, СНГ).

Извор:
НОВИ ПОЛИС