Александра Мирковић, МОЈА БАКА ЈЕ САХРАНИЛА САПУН

Моја бака никад није користила сапун.
Говорила је: Не ваља се…
А увек је мирисала на босиљак и нану,
Јутро у пролеће и шуму у лето.

Моја бака никад није користила сапун.
Говорила је: То је од ђавола, сине…
(Иако сам јој била једина унука).
Ђаволи га праве у казану,
Кувају људске душе, додала би.

Деца у селу су ми рекла да је луда.
Мамa је вртела главом: Не пије лекове…
Тата је причао о неком давном рату,
А ја сам их слушала, гледала и волела…

Бака се сваки дан молила, предвече, код крушке.
Плела венчиће од цвећа, полагала их на земљу
И опет се молила док се не смркне.
Зашто се ту молиш, једном сам питала.
Дођи, рекла је, дођи кад нико не види.

Лето, дрхти август, мирише у врелини свој крај.
Топле и благе отварају се очи неба.
Дошла сам, а она је почела да копа ─
И откопала дрвену кутију.
Отворила је, а унутра:
─ Сапун!
Бако, зашто си закопала сапун.
Сине, рекла ми је, (а била сам јој унука),
Сине, дали су ми га ’45, ал то није сапун,
Погледај ове тачке, то су очи мога Ђорђа,
Звезде, исте твоје, а ово, ово је Павлов осмех,
Погледај косе Јеленине, дуге прсте Станине ─
То су моја деца.
А овде су очи, и уши, и главе, и руке, и ноге
Јованове, Милошеве, Миланове, Ђурђине, Јованине…
Читаво наше село стало у један сапун…
Па сам га, сине, сахранила…

Дечји гласови у даљини ме дозивају.
Летња ноћ, топла, пуна. Мирише на живот.
А ја дрхтим, не знам зашто, не разумем…
И осећам да моја бака није луда.
Није луда! Није луда!

Александра Мирковић III/1
Карловачка гимназија
Сремски Карловци

Извор:
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ