СВЕДОЧАНСТВО УЖАСА ИЛИ САТАНИЗАМ НА ДЕЛУ

„Ми пут свој знамо, пут Богочовјека,/ И силни, као планинска ријека,/
Сви ћемо поћи преко оштра кама!/
Све тако даље, тамо до Голготе,/  И кад нам мушке узмете животе,/
Гробови наши бориће се с вама!“
(Алекса Шантић, „Ми знамо судбу“)

• Акциони „крижарски“ план уништења православног Хришћанства изнео је пре више од 400 година папа Климент Осми (Clemens Octavus, столовао од 1592–1605). Он је сматрао да се раскол међу Хришћанима може решити тако што ће трећина православних Хришћана бити преведена у латинску веру, трећина протерана у „недођију“, а да се остатак оних у православној вери  најпостојанијих –  има немилосрдно побити

Пише: Драган Р. Млађеновић

Права и озбиљна прилика за остварење овог сатанистичког плана затирања православног, тј. изворног апостолског Хришћанства и Хришћана, као и свих побожних монотеистичких народа, појавила се тек у 20. веку са изазивањем и вођењем два светска рата.

Ове глобалне ратове, чији циљ је био затирање већег дела човечанства у складу са препорукама енглеског демографа Томаса Роберта Малтуса (Thomas Robert Malthus, 1766–1834), планирала је, водила и у своју корист окончала зликовачка и крајње непринципијелна коалиција Империје зла, а коју воде центри закулисне моћи – Ватикан, Лондон и Берлин.

Професорка Смиља Аврамов (1918–2018), је била водећи српски и светски стручњак за међународно право. Цео свој дуги животни и радни век посветила је истраживању Великог злочина (лат. Magnum crimen) над српским народом у тзв. Неовисној држави Хрватској. Податак да јој је отац зверски убијен у логору Јасеновац и трауматично искуство заувек је обележило њен живот и усмерило правац њеног научног деловања и рада.

Професорка Аврамов је у архивама Лондона и Рима са запрепашћењем открила да су Бенито Мусолини (Benito Mussolini, 1883–1945), вођа фашистичке Италије, и Анте Павелић (1889–1959), поглавник „државе Ендехазије“, постали британски шпијуни, први 1919. а други  1926. године. Истовремено, професорка Аврамов је открила и да је југословенска избегличка Влада у Лондону молила Черчила и британску владу да бомбардује пруге до логора Јасеновац, али да то никада није учињено.

Професорка Аврамов је открила и улогу Јосипа Броза Тита (1892–1980), доживотног председника СФР Југославије. Он је постао британски агент такође између два светска рата, тако да је већ 1943., у току рата, постављен за „врховног команданта“ тзв. „народно–ослободилачке“ војске. Србождерски, усташко–комунистички тандем Павелић–Тито, инсталиран у окупираној и поцепаној Југославији, координирано је вршио истребљење Срба за време (1941–45) и после рата (1945–52). Ово послератно истребљивање Срба наставиле су усташе које су се 1944. масовно пресвукле у партизанске униформе. Тако су другу Југославију (СФРЈ) са „маршалом“ Титом на челу, у току рата, у новембру 1943. Године, у босанском градићу Јајцу на подручју НДХ, основали британски премијер Винстон Черчил (Sir Winston Leonard Spencer Churchill, 1874–1965) и његова тајна служба МИ6 (Military Intelligence, Section 6, осн. 1909). Британска империја, која је планирала, водила и у своју корист окончала оба светска рата, стварањем друге Југославије поново је федеративно објединила (формалне) победнике и поражене, а један од главних задатака ове фантом–државе била је рехабилитација свих снага које су се у рату бориле на „погрешној“ страни Хитлерове коалиције. Штавише, друга Југославија је дала могућност пресвученим усташама да и после рата као Титови комунисти наставе са сатирањем и затирањем Српства.

Фра–Сатана Филиповић Мајсторовић 

Тзв. Неовисна Држава Хрватска (НДХ) основана је 10. травња/ априла 1941. године, неколико дана по капитулацији Краљевине Југославије. Првенствени задатак и циљ ове „државе“ било је затирање „нижих раса“ – Срба, Јевреја и Рома. „За дом (и клање српске нејачи) спремни“ одмах се показало више од 1.300 (тисућу триста!!!) „духовника“ фрањевачког реда. Међу њима се већ у свибњу/ мају 41. по мајсторству у клању српске деце истакао извесни фра-Томислав Мирослав Филиповић, који је ускоро добио надимак фра-Сатана Мајсторовић. О бестијалности фра–Сатане сведочио је после рата на суду његов помоћник Марко Плетикоса:

„Ја сам при обреду помагао велечасном господину (Мирославу) Томиславу Филиповићу, који је тада био усташки сатник. Ја се нисам одвајао од њега. Показивао сам му пртину кроз село и водио га до српских кућа када је био покољ. Он је то од мене тражио иако је и он познавао српске куће и српске домаћине, пошто је био свећеник у Петрићевцу (данас општина Бања Луке у Републици Српској, нап. Д. М.). Он ми је говорио да ја то боље знам и да познајем српску дјецу у свакој кући. Волио је да га неко прати.

Фратар је био спретан и умјешан код клања. Није се хтио служити сикиром ни маљем, као друге усташе. Сикира и маљ нису били код Распећа пред којим усташе полажу заклетву. Ту су били бомба, самокрес и нож. Велечасни се служио само ножем. Велечасни је највише волио да коље дјецу. У томе је много уживао.

Ја сам то знао и то сам говорио усташама. Онда су усташе посебно по кућама хватале дјецу и приводиле их велечасном с ријечима:– Изволте, госпон велечасни! И док би усташа држао дијете да се не копрца и не брани, што је сметало велечасном, дотле би велечасни једном руком ухватио дијете за главу, а у другој је држао нож. Посебна олакшица биле су дјевојчице, које је држао за косу. Због те олакшице је и његов колега велечасни фра Брекало радо клао дјевојчице. Једну дјевојчицу клао је сасвим полако док га је фотограф сликао. Хтио је да слика буде што љепша, за успомену. Фра Брекало је касније показивао те слике и наговарао усташе да тако кољу српску дјецу’.”

„Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао!“

Већ у пролеће 1941. по злу су се истакли разуларени чопори херцеговачких усташа, који су поклали читава српска села. О овим покољима је обавештен и италијански генерал Алесандро Лузано, који је одмах упутио писмо у Рим свом врховном команданту, дучеу Мусолинију. Ово потресно сведочанство заслужује да буде наведено у целини:

„Драги Дуче,

Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао.

Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) – сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, када се то прочује, околни Срби поново да се узнемире.

Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година!

Злочин је неумесна и наивна реч. Tо је превазилазило свако лудило!

Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начету врећу соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове!

На слици се види Генерал Алесандрo Лузанo како стоји изнад једнoг прекланог српског детета испред школе у Пребиловцима. 

И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.

Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Србкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је пред децом убили.

Силовали су и девојчице од осам година. За све то време певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре!

На вечну срамоту наше, римске цркве и један Божији човек, један жупник, у свему томе је учествовао!

Дечак кога смо спасили брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд; нашли су га на прагу куће закланог!

Од хиљаду и нешто душа у селу више нема никога!

Истога дана, то смо открили касније, кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 800 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили.

Спасило се само око 300 мушкарацa. Jедино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети. Њих је у неку руку и стид што су преживели!

А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација.

Покољи Срба су достигли такве размере да су у тим крајевима загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио!

На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!“

Извор:
НАУКА И КУЛТУРА