Тотални рат и културни апартхејд

Свима је јасно да Америка не покушава да тотално изолује Русију из међународне заједнице зато што Русија крши међународно право. Никоме на свету као Америци није разумљив данашњи однос Русије према Украјини. Попут објашњења Марка Твена поводом одрицања од пушења – нема ничега лакшег од тога, Америка се већ сто пута одрекла кршења међународног права. Руско-украјинском сукоб одвија се у ширем контексту америчког багателисања тог права. Дубљи и озбиљнији сукоб између Америке и Русије догађа се с оне стране међународног права, тј. обе стране су га, заступајући своје интересе, оставиле иза себе.

Преостаје да се изврши анализа стратешких, тј. геополитичких интереса обе стране и из те анализе изведе закључак о будућности међународног права поводом украјинског случаја.

Виновник овог сукоба са несагледивим последицама по свет, јесте Америка. После паузе од готово једне и по деценије, када је запустила свој надзор над Европом (као целином), отворила је питање Украјине. Спорови које су Русија и Украјина имале до 2014. године нису превазилазили границу начелно мирног суседства две најважније земље источне Европе. Државним ударом почетком те године, који је пројектовала Америка, спорови међу суседима прерасли су у отворено непријатељство. Ако народ у некој земљи, у овом случају Украјини, тражи демократију, не значи да га треба гурнути у сукоб са суседом. Амерички сценарио извоза демократије и људских права посредством непосредне окупације постао је већ пословичан. Разуме се, украјински случај био је различит од авганистанског, ирачког, сиријског итд., али само за Украјинце, али не и за тамошње Русе. Док су први очекивали цветање демократије и благостања, други су доживели дане и године тешке дискриминације из које су побегли у сецесију. Оваква ситуација већ је била обећавајућа за америчко-натовско ширење даље на исток Европе. Епизода са два споразума из Минска (2014. и 2015) само је била међуигра са Француском и Немачком на истуреној позицији. Нити је Украјина хтела да спроведе одредбе, посебно споразума Минск 2, нити су европски посредници због тога мрднули прстом. Био је то прави ефекат међуигре по америчком сценарију.

Уместо да спроведу договор са Русијом уз два европска учесника и сведока, новокомпоновани политичари Украјине су се залетали ка Европској унији, али via Нато као сигурне станице на путу према немогућем. Таква непромишљеност и политичка лудост биле су у пуној корелацији са америчким планом и утолико су више одавале утисак аутентичне воље Украјинаца уз пуно разумевање Америке и ЕУ. У позадини свега била је рутински банална колико и уобичајено опасна стратегија америчке империјалне експанзије. На исти начин како су увукли босанске Муслимане у рат са Србима саботирајући лисабонски споразум (март 1992), увукли су и Украјинце у рат са Русојим игноришући мински споразум. При том, ни босанским Муслиманима ни Украјинцима нису гарантовали војну заштиту, али су зато оба пута повели тотални рат против типованог непријатеља – онда Републике Српске, а данас Русије. Уз ова два случаја, не треба заборавити и типски исти рат против СР Југославије 1999. године.

Док је амерички случај са Србијом (СР Југославијом) 1999. године  био само експеримент њеног савременог тоталног ратовања, данашњи руски случај представља високи ниво ове новије форме рата. Данашња уобичајена квалификација о „хибридом рату“ овде није довољно објашњавајућа. То је исувише неутралан израз за овај посебан и конкретан случај који претендује да буде свеобухватна пракса запоседања света. Тоталистички карактер данашњег америчког ратног похода огледа се у неограниченој употреби свих форми живота и њиховом увлачењу у вртлог трајног сукоба до коначне победе једног начина живота, једног светоназора, једне вредносне скале, коначно, једне темељне норме над нормама којом би се руководио целокупан људски свет. При томе, реч је о привидним универзалијама које имају порекло у партикуларним интересима једне самозаљубљене грамзиве цивилизације. Све до њене тоталне победе, допуштена је употреба свих средстава против свакога ко се супротстави овој „природној“ експанизији једног дела света на свет као целину.

После америчко-натовског исијавања политике на нуклеарни погон по „одпадничким“ државама као што су СР Југославија, Авганистан, Ирак и др., дошао је ред и на много већи залогај, а то је Русија. Америчка политика циљана на Русију одвија се сада преко леђа Украјине. Она провоцира руску одлуку, да ли да одврати глобалног уљеза, или да прихвати опаки спонтанитет његовог ширења. Као што ниједан од америчких похода на независне државе од почетка последње деценије прошлог века није марио за норме и обичаје међународног права, тако ни руски одговор није могао да их се држи, јер је цена потпуно натовско заокружење земље и њено претварање у војно-одбрамбени логор. Одлука да се нападне Украјина и тако поведе посредни рат против Натоа, била је одлука која извесност стратешког пораза треба да преведе  бар у сферу опште неизвесности. Оно што је уследило као одговор Америке и њених европских сателита јесте школски пример савременог тоталног рата.

У чему је његова специфичност у односу на савремене ратове, рачунајући ту и тзв. хибридне које је Америка водила од првог ирачког рата 1991. године.

Разлика није у директном оружаном сукобу, јер он у данашњем руском случају није манифестан, нити је његова манифестација нужна, јер бисмо у том случају имали нуклеарни сукоб који Америка, бар засад, избегава. Специфичност америчког тоталног рата јесте у свеколикој употреби тактике гушења противника његовим тоталним изоловањем од остатка света. То више није ратна политика већ је пре политички рат (за разлику од оружаног). То је трајна политика са ратним исходом – гушењем једне државе, а заправо народа и цивилизције –  без рата као оружаног сукоба, сем у случају крајње нужде. Тиме Америка у пуном смислу афирмише једно, видимо визионарско, преокретање Клаузевицеве дефиниције рата као наставка политике другим средствима. Насупрот класичном теоретичару рата, Карл Шмит је више деценија касније рекао да је, заправо, политика наставак рата другима средствима.

О тим „другим средствима“ говори нам данашња панамеричка белосветска политика тоталних санкција према Русији. Дакле, нема области јавног и приватног живота у којој оне нису заведене. У области привреде, трговине и финансија – тачно, али то је већ виђено. У области културе, уметности и спорта – то је нешто новије искуство, али не више непознато. У изоловању не само државних, јавних и приватних компанија, него, додатно, и њихових појединачних функционера, службеника и власника – и то нам је постало „блиско“. У суспендовању, па и експропијацији, материјалних добара и финансијских средстава, како јавних тако и  приватних – то већ припада новој генерацији санкција. У затварању информационих и комуникационих канала и електронских медија и спречавању продора тим путем других извора сазнавања како из непријатељског табора тако и од домаћих медијских актера. Надаље, ембарго се шири према сфери високе културе и уметности забранама извођења, емитовања и другог начина перципирања и уживања. Ипак, шлаг на овој отровној торти америчко-европских санкција према Русији чини комплекс моралног уцењивања познатих личности из света културе, уметности и спорта. Врхунски спортисти и уметници да би наступали на тлу завојевача морају да се експлицитно изјашњавају о својој (не)лојалности поретку и посебно председнику своје државе, како би се удостојили приступања и наступања у том вавилонском делу света.

Све у свему, санкције задиру подједнако и са истим степеном ефикасности у политичку, друштвену и приватну сферу Русије и Руса. Али, рука санкционог Бехемота захвата и све поменуте сфере домаће стварности. Водећи игру тоталног рата против непријатеља, белицистичка каста Америке и сателита својом забраном сазнања о збивањима у Русији шири малигни образац затворене јавности и према унутра. Тиме се постиже потпуни ефекат тоталности овог рата и готово идеалан облик контроле обе стране – и своје и непријатељске.

У овом контексту можда највише забрињава одсуство било какве реакције јавних мњења САД и ЕУ, бар њених држава чланица које имају традицију критичке јавности као „категорије грађанског друштва“ (млади Хабермас). Овде се не могу уврстити појединачни наступи истинољубивих интелектуалаца и јавних делатника који овим поводом изражавају снагу и храброст личног погледа и става. Реч је о јавности као критичној величини (броју) независних политички мислећих људи. Она као да је нестала под претећом политиком силе која има и спољну и унутрашњу спрегу. Некритички верујући својим медијима, који уместо извештавања воде перманенту проратну кампању, људи тзв. западне цивилизације чаме у својим удобним кућама и становима и не питају се да ли је све то истина. Једина реакција ове умртвљне и изманипулисане јавности односи се на унутрашњи нуспродукат званичне антируске политике, а то је дневно поскупљење животних потреба, посебно нафтиних деривата и гаса.

Када јавна политика, коју карактеришу друга а не мирнодопска средства, уђе у приватну сферу, онда имамо посла са тоталистичким циљевима и последицама те политике. Она данас таргетира цео руски свет, а не само тамошњи режим. Реч о глобалистичкој политици апартхејда. Она је, како видимо, нераздвојни део савременог тоталног рата. Све и да се постигне неки споразум о престанку ратних дејстава у Украјини, неко примирје или нешто више од тога, не треба очекивати одустајање америчко-натовског глобалистичког погона од исте политике према Русији. Империја се не сме повући из своје стратегије ширења, посебно у конкретном случају када је високо подигла заставу са глобусом у средини.

Кажемо, чак и у случају неког бољег решења санкције према Русији и Русима ће остати из простог разлога што би нормализација бар унутаревропских односа представљала видљиви почетак краја тоталистичке стратегије америчко-натовског комплекса. Зато Русија мора бити изолована до нивоа глобалног апартхејда, што због дефинитивног кажњавања овог архинепријатеља, што због егземпларног значаја овог „случаја“. Управо овде лежи и најслабија тачка ове политике. Свет је већ данас исувише сложен и непрозиран да би био сведен на предмет америчке униполарне рестаурације. Ако би се у то име даље експлоатисао „пример Русије“, Америка са свим њеним сателитима би уместо мултиполарног света добила његов биполарни одговор као много гору и тежу варијанту обуздавања њене светске моћи.

Једноставно, „пример Русије“ не би имао ефекат глобалног застрашивања остатка света, већ напротив, био би то повод за обједињавање остатка света против глобалног тоталитаризма. Када империја буде ово схватила биће то поуздани знак њеног неповратног пада. Тада ће свет моћи поново да рачуна на правила међународног саобраћања и понашања свих његових учесника, дакле правила која ни јадна сила неће моћи да инструментализује.

Извор:
СРБИЈА И СВЕТ