ЖИВИ И МРТВИ: Захар Прилепин о Украјини – Долази нови распад

Руски писац Захар Прилепин објавио је поему под називом “Живи и Мртви”, где је изнео своје виђење ситуације у Украјини и поновном уједињењу историјских руских земаља.

Поему Захара Прилепина “Живи и Мртви” преносимо у целости:

ЖИВИ И МРТВИ

У Русији живи много више од 145 милиона људи.

У Русији одлучује много више од 145 милиона људи.

Оних 5 милиона људи који су живели у Древној Русији живе у Русији.

У Русији живи 7 милиона људи који су живели под Иваном Грозним.

У Русији живи 15 милиона људи који су живели под Петром Великим.

У Русији живи 37 милиона људи који су живели под Катарином Великом.

У Русији живи 170 милиона људи који су преживели Велики рат до 1945. године.

Сви су овде, сви са нама. Сви који су раније живели. Дужни смо им.

Дужни смо њима, а не себи.

Ово је бескрајна трпеза.

Њихова лица сежу до хоризонта.

Године 1654. Кијев су заузели војводе Алексеја Михајловича.

У децембру 1919. црвени командант Шорс је истерао Петљуру из Кијева.

По месту рођења, Шорс је био Украјинац, по националности, што је карактеристично, Белорус.

У новембру 1943. године, Кијев је заузет у офанзивној операцији коју је водио армијски генерал Ватутин.

Сви који су погинули ослобађајући Кијев, и сви који су погинули ослобађајући земље Тауриде, или Мале Русије, или левообалне Украјине, или деснообалне Украјине, и сви који су се борили за ову победу пре и после, учесници су овог разговора.

Укључујући и оне који су још две године по завршетку великог рата сламали бандеровце.

Они нас посматрају.

Никада нас неће оставити на миру.

Данас неко каже: Не треба ми ништа тамо, у том правцу.

Али можете га питати: Зашто мислите да сте и сами овде потребни?

Зашто мислите да сте потребни?

Шта уопште значи твоја реч?

Устајеш, као да наздрављаш за овом бескрајном трпезом, упрте су у тебе безбројне очи предака, и одједном кажеш: Слободан сам! Одричем се свих обавеза.

Ако си слободан, иди.

Иди и буди слободан.

Напусти овај сто.

Остале заједно држе пали и њихово сећање.

Зашто сте нам ви важнији од једног генерала Ватутина којег су убили бандеровци.

Само 1943. године, само приликом ослобођења Кијева, страдало је 418 хиљада људи.

Како сте то бољи од њих?

Зашто мислите да је ваш глас тежи од целог овог огромног гробља?

Да ли си ово одлучио само зато што си жив?

Али све је то непоуздано, све је променљиво.

Данас смо ту, а сутра смо за тим бескрајним столом.

Да ли смрт поништава наше гласове?

Када прочитам сва ова колективна протестна писма, видим само парче папира стављено на тас ваге, док су са друге стране 418 хиљада погинулих новембра 1943. године приликом заузимања Кијева.

Украјина се мора ослободити не само ради живих.

Она мора бити ослобођена у славу свих палих.

Ово је литургија.

Био сам у Кијеву, и показали су ми камен где је записано да је овде почела руска земља.

Они који су показивали овај камен са поносом су ме гледали: Јеси ли разумео одакле си, Московљанине?

Разумем одакле сам.

Ја сам Московљанин, ја сам Рјазанац, ја сам потомак крајишника са Горњег Дона.

Желим да се вратим свом камену.

Та стара Русија, одакле смо сви потекли, била је подељена на кнежевине.

Распала се на кнежевине да би се поново ујединила.

Онда се распадала изнова и изнова.

Али сваки пут би се поново ујединила.

Долази нови распад.

Земље које су биле део онога што се јуче звало Украјина ће се одвојити да би се осврнуле око себе, размислиле и схватиле: ко су, зашто су, где су?

Где су они – не данас, већ у целој дужини и ширини руске историје.

Где су 863. године.

Где су 1654. године.

Где су 1919. године.

Где су 1943. године.

То је живот, овако изгледа.

Поновно уједињење постојећег у име прошлости и у славу будућности.

Извор:
ПЕЧАТ