Меденица: Добро, кад крећемо са кампањом: Је suis Донбас и Луганск?

Мислим, били смо све, од „Шарли Ебдоа“ преко Нотр Дама до кенгура и коала, пресамићивали смо се од бола над жаловном судбином поља маслачака на Обали Слоноваче, саосећали са импотенцијом медведа на Аљасци, стрепели за опстанак колонија комараца у Азербеџану, одушевљавали се „активизмом“ Грете Тунберг, оног чуда од генетски модификованог детета, па је ваљда логично да сада саосећамо са народом Новорусије, зар не?

Заправо, не!

Мислим, ок, није у реду то што украјински фашисти чине, што у бесомучним гранатирањима гину деца, старчад, што им се домови премећу у пепелишта, али, опет, то су само Руси.

Није као да је поскупео еспресо по кафићима па да имамо реалан разлог да дигнемо глас, ипак су тај Доњецк и Луганск толико далеко и таква забит да ни ваљаног селфија вероватно нису вредни…

Ипак су то само Руси, рекох, није да су нека угрожена биљна врста, а вала ни историјска знаменитост, тек неки дивљаци који би само да буду своји на вековном својему али им неки фини фашисти не дају, но…

Хоћу да кажем – није запад, није ИН, сувише је то паорска прича, онако некако мусаво и каљаво, Руси, бре, а њих је као и нас вазда превише па да и један једини остане.

Мислим, нема везе што су вековима страдали за нас, што су гинули за Србију као да праг свог дома бране, што су их мајке са благословом испраћале да им се не врате са заветне српске земље – ипак су то само Руси, нормално је, ваљда, да гину, рођењем, баш као и ми, понесу и свој крст и крстове предака што им се хумке не знају, па за шта су тако распети него за страдање..?

Није баш да су ретка врста ноћног лептира па да се онолико узбудимо, или не дај Боже обесправљена сексуална мањина, значи бисмо тад шта нам ваља чинити али овако-најбоље нам је не чинити ништа па можда и прође, ко осип на препонама…

Е, због тога и написах с почетка: „Кад крећемо с пројектом?“, јер у нас је све постало пројекат, све је некаква табела и све је у рачуници.

Саосећамо на комад и кило, а зна се да кило западне живе ваге никако није исто што и кило источне, па нек је и све мање жива, не мари, има тих Руса вазда превише, баш као и нас.

Но, искрено и не очекујем да се шта промени јер на страдање браће и сестара по енклавама пресветог Косова и Метохије смо осетљиви колико и међед на убод комарца у гузицу, па што би смо се пренули на крв невиних из тамо неког Доњецка и Луганска?

Није ИН, рекох, сузе чувамо за своје крвнике, ипак су нас они гробовима задужили, а Руси…па ничим осим животима, ништа нарочито, ко да је подвиг пострадати на туђој земљи љубећи је ко своју ливаду.

Србин се удавио у кратком еспресу, потрага траје, мале су шансе да буде пронађен…

Извор:
ИСКРА