Евроунионисти правовернији од Брисела

Историјско измирење не долази након политичког фетиша формалних извињења и бесмислених декларација. За помирење је потребна катарза истином, а управо је историјска истина о два светска рата на ревизији у Европској унији. Нивелација кривице, жртава и одговорности први је корак у том процесу

Чим сам прочитао вест да је Народна скупштина Републике Србије у петак усвојила Декларацију о осуди аката против цивилног мађарског становништва у Војводини, почињених од 1944. до 1945. године, сетио сам се Иштвана Лодрија. То је име човека са Споменика „Птица сломљених крила“, подигнутог у Суботици деведесетих година, мимо прописа, али уз прећутну дозволу СПС-а.

Лодри је био екстремиста и 1941. године убио је ненаоружаног цивила Спасоја Нинковића и његову ћерку Бојку Нинковић, пред седмогодишњом Нинковићевом ћерком Анђом. Лодријево име данас, заједно са именима Иштвана Челеа, Иштвана Пелхеа, Јаноша Пелхеа и десетина других злочинаца „красе“ овај, по свему скандалозан споменик.

Као што је власт у Београду деведесетих година, из страначких интереса, била спремна да крши прописе које је сама доносила, данас чини сродан преседан у односу на историју сопствене земље, а све због ЕУ. Није спорно да држава треба да осуди сваки злочин, као што није спорно да не постоји рат без злочина. Споран је контекст одлуке Народне скупштине Србије.

Историјско измирење не долази након политичког фетиша формалних извињења и бесмислених декларација. За помирење је потребна катарза истином, а управо је историјска истина о два светска рата на ревизији у Европској унији. Нивелација кривице, жртава и одговорности први је корак у том процесу.

Српски званичници невешто и помодно опонашају гест Вилија Бранта у свакој прилици и у свакој могућој форми. Брант је 1971. године пред жртве Другог светског рата у Пољској клекао у име будућности Немачке. Клечао је пред непобитним чињеницама, које не оспоравају ни Пољска ни Немачка, што на Балкану није случај.

Званичници се сваке године, на пример, клањају поменутом споменику у Суботици, на коме су имена убица и силоватеља перфидно измешана са једним бројем недужних цивила, страдалих у беспотребној одмазди Народно-ослободилачке војске и партизанских одреда.

Нераздвојеност жртава од злочинаца основни је разлог, због ког председник Србије, уколико јесте ауторитет, није смео да изједначи помен жртвама рације из 1942. године са наврат-нанос исписаним именима „жртава одмазде“ 1944. и 1945. године.

Сада имамо још једну бесмислену скупштинску декларацију, донету у непријатно време када је лако помислити да се све чини због „подршке“ Мађарске европским интеграцијама Србије. Неће Николићева декларација поништити фрустрацију Тријанонским уговором у Будимпешти, нити ће одшкринути европска врата Србији.

Отвориће пут за нове захтеве, као што је онај о извињењу Србије за злочине у Другом светском рату, који се чуо одмах по усвајању декларације. Декларација ће, исто тако, бити врло добар прилог идеји о Другом светском рату као морално солидарном неспоразуму зараћених страна, које треба да деле удео у злочину, узроцима и последицама рата.

На жалост, српска помодна брантовштина, у свом петпарачком исповедању евроунионизма правовернијег од оног у Бриселу, не зна за „источну политику“ Вилија Бранта, због које је овај и страдао у режираној шпијунској афери. Брантова политика није била само покајничка, него и визионарска. Шта је политика Томислава Николића?

Бранко Жујовић / Глас Русије