Они стварно хоће рат

Пише: Слободан Антонић

Атлантисти нас виде као „руског тројанског коња” на Балкану, а тај стереотип још више подгрева њихова овдашња пета колона. Она непрестано денунцира Србију као „кључну испоставу руске политике”

Никада атлантске империјалне елите нису биле тако отуђене и никада нису тако мало мариле за обичан свет. А ако се питамо да ли ће збиља да нападну Русију, одговор је – да, они су полудели од моћи и богатсва, заратиће, само ли процене да тиме могу да зараде још који билион долара.

Амерички психијатар, Вилијам Ведин, својевремено је анализирао профил Хилари Клинтон и осталих атлантиста из „дубоке државе”. Описао их је као хладнокрвне убице милиона људи (овде). Постоји документ Размишљања о Армагедону, подсећа Ведин, у коме се саветује ескалација нуклеарног притиска на Русију.

„Путин је превелики хришћанин да би дочекао да види крај човечанства у тоталном нуклеарном рату”, сажима основну идеју овог документа Ведин. „Пре ће се повући него гледати истребљење људске врсте”.

Пошто мисле да ће Руси у једном тренутку да се уплаше општег помора, каже Ведин, „они ће са радошћу гледати снимак првог удара и нуклеарног уништења руских градова – сигурни у неком склоништу, дубоко под земљом”. И радоваће се што ће „после слома Русије” моћи да купе још једну јахту и направе још један базен иза куће.

Јер, њихов циљ није овај или онај уступак Москве. Руси би могли, каже Џатрас, да предају Донбас, напусте Крим и сами обесе Асада – али, то не би ништа променило у америчкој спољној политици. Англосаксонском елитом, наиме, влада суманути антирусизам који не потиче од тога шта Руси раде, него шта Руси јесу. Зато је њихова главна столетна лозинка: Russia delenda est = Русија се мора разорити! (овде).

„Русија је превише велика”, објашњава Пол Кенеди (овде), „требало би да напусти већи део Сибира”, иначе ће „и даље слабити” (?!). Волтер Мид је предлагао да Русија прода источни Сибир САД-у (овде), а слично је писао и New York Press (овде).

Ото фон Хабзбург је нудио Русији чланство у ЕУ „кад напусти азијске области које данас зовемо Сибиром” (овде и овде), а Збигњев Бжежински је очински саветовао да би „лабава конфедерација, састављена од европске Русије, Сибирске републике и Далекоисточне републике, могла да се развија брже но садашња Русија” (овде, 202).

И уредник британског Економиста жалио се да „привреда Русије почива на непоштеним приходима од вађења и продаје природних ресурса” (овде), па се у Британији до танчина разматра како извршити „контролисани распад Русије” (овде).

„Крајњи циљ САД и НАТО је да поделе (балканизују) и пацификују Русију, или је учине вечито нестабилном (сомализују је). Била би сведена на територију која је деиндустријализована, осиромашена, без одбрамбених капацитета и без способности за експлоатацију сопствених ресурса”, лепо се анализира у чланку „Подела Русије после Трећег светског рата” (овде).

Стратфор, та „ЦИА у сенци”, у својој пројекцији за раздобље 2015-2025. предвиђа да је „мало вероватно да ће Руска Федерација преживети у садашњем облику”. Русија ће, каже Стратфор, поновити искуство распада СССР, што ће „довести до формалне и неформалне фрагментације Русије” (овде).

Империјални атлантисти, дакле, хоће да разоре Русију и преотму јој Сибир, и само ако процене да то могу постићи нуклеарним нападом – неће се од тога либити. А Србија?

Атлантисти нас виде као „руског тројанског коња” на Балкану (овде), а тај стереотип још више подгрева њихова овдашња пета колона. Она непрестано денунцира Србију као „кључну испоставу руске политике, не само на Балкану него и шире”, односно као „кључни фактор дестабилизације у региону, у сврху спровођења руске спољне политике” (Миливој Бешлин, овде).

Наводно, у Србији постоји „квислиншки однос према Русији” (Никола Самарџић, овде), „српски национализам постао је тек продужена рука руског” (Бешлин, овде), односно код нас делује „руска агентура” и „екстремистичке групе под очигледном контролом српских и руских служби” (Самарџић, овде). „Путинова Русија нам отима остатке европског идентитета, економског потенцијала и здраве памети” (Самарџић, овде), па је  у Србији на делу „еволуција из српског шовинизма у квислиншки путинизам“ (Самарџић, овде), тачније у „квислиншки пројекат путиновске Србије”.

Уопште, у Србији је на делу „руска ратнохушкачка пропаганда” (Самарџић, овде), а „медији и интелигенција, након Велике Србије, смислили су идеју руске губерније” (овде), као део „издајничког деловања државних служби, доминантне ‘интелигенције’ и кругова у СПЦ” (овде). „Српски русофили заправо су класична пета колона и потенцијални квислинзи, били плаћени или неплаћени” (Дејан Тиаго Станковић, овде).

Руси су, иначе, криви за све лоше што нам се десило: „царистичка Русија увукла је Србију у Први светски рат” (Самарџић, овде), за албанску побуну на Косову 1981. и распад Југославије 1992. криви су заправо Руси (Бешлин, овде), а они су криви и за убиство Ђинђића (Самарџић, овде и овде). Једноставно, „време је да Србија рашчисти са Русијом и да се окрене Западу” (Оленик, овде).

Проблем је у томе да Срби воле Русе. Према истраживањима самих атлантиста, 72% грађана Србије сматра да је утицај Русије код нас добар за Србију,  68% да је утицај ЕУ лош, а 59% да је утицај САД рђав (овде, 13). У случају рата НАТО против Русије, симпатије Срба очигледно би биле на страни Руса, а то би се могло привремено неутралисати једино озбиљном репресијом.

Из наведних цитата види се да је кандидата за тај посао међу нашом компрадорском елитом много, поготово код НАТО лобиста који су део власти (овде). Међутим, то неће ићи тако лако, јер је највише противника Вашингтона и Брисела међу млађим, урбаним светом (овде, 7). А управо тај свет је, у јулу 2020, показао колико му не пада на памет да трпи репресију (овде).

Наравно, сви ћемо молити Бога да нас та чаша мимоиђе и нико овде не жели да се поново качи са НАТО. Али, ми знамо да ако Запад сломи Русију у следећем кораку ће хтети да се обрачуна и с нама. Јер, и Србији је, као средином прошлог века, у коначници намењена судбина „беле колоније” (овде).

Зато се морамо бранити. Руси кажу да када пса бију палицом – у Кореји, рецимо, како би му месо било мекше за јело – он се може спасити само ако угризе не палицу, већ злотвора, и то директно за грло (овде). Москва је спремна да сваког могућег нападача и злостављача бије у главу.

То ћемо и ми овде морати да радимо. Како знамо и умемо. С оним што имамо. И кога дохватимо. Па да видимо хоће ли на Србима ломити зубе и ова империја похлепе, мржње и зла.

Извор:
СТАНДАРД