Попис пораза

Резултати пописа становништва нису само одраз постојећег стања. Они ће се још додатно одразити на услове у којима живе и у којима (не)ће живети преостали Срби у Хрватској.

Пише: Оливера Радовић

Први резултати пописа становништва у Хрватској који се односе на укупан број становника и домаћинстава нису донели никаква већа изненађења у односу на оно што су демографи већ најављивали. А није било ни неопходно слушати демографе да би се предвидели овакви резултати, довољно је било погледати напуштена села, празне школе, запарложене њиве. Једино што може још да изненади је ламентација над овом сликом оних који су је толико година и деценија уназад мирно посматрали не предузимајући ништа озбиљно.

Кроз историју су бележени различити трендови флуктуације становништва, карте су исцртаване услед последица ратова, природних непогода, економских миграција, урбанизације… Нису то појаве специфичне само за историју, ни само за Хрватску. Крајеви у Хрватској у којима су традиционално живели Срби, међутим, као да су били погођени већином фактора који су поспешивали њихово нестајање.

Почевши од Другог светског рата и стварања усташке НДХ 1941. године и њене политике систематског убијања Срба, нестајање Срба у Хрватској напредовало је уз мања или већа успоравања, све до данас. Истраживања показују да се исељавање наставило и након завршетка Другог светског рата, између 1945. и 1948. године са такозваном колонизацијом Војводине. Доступни подаци говоре да је тада у Војводину из Хрватске досељено више од 50 хиљада Срба, и то из крајева у Хрватској у којима су традиционално живели као што су Банија, Кордун, Лика, далматинско залеђе…

Последњи рат у Хрватској од 1991. до 1995. године поново је опустошио ове крајеве, када је прогнано више од 200 хиљада становника. Послератно запостављање ових делова земље само је зацементирало започете процесе. Повратак избеглог становништва реализован је тако да су они који су и одлучили да се врате на своја имања и у своје куће били у мањини, јер су опструкција и застрашивање били на сваком кораку. А и од њих је највећи део чинило становништво старије животне доби, док они млађи, радно и репродуктивно способни, поново одлазе.

Резултати претходних пописа кажу да је 1991. године Срба у Хрватској било 581.663 или 12,16 одсто, а према првом послератном попису из 2001. године, тај број се смањио на 201.631 или 4,54 одсто. Смањивање се наставља и по попису из 2011. године, када Срба у Хрватској има 186.633 или 4,36 одсто, а иако за овај актуелни попис још увек нису објављени подаци о националној структури, из доступних података се с великом вероватноћом може закључити да ће ове бројке бити још мање.

Две жупаније у којима је према претходним пописима живео процентуално значајан број Срба, на овом су попису имале најгоре резултате. Вуковарско-сремска и Сисачко-мославачка жупанија имале су највећи губитак становника, у првој се за протеклих десет година број становника смањио за 19,5 одсто, у другој за 18,5 одсто. У много чему су и илустративне за популационе политике које су ту вођене. Једна захваћена природном катастрофом која је само оголила труле темеље на којима се заснивао повратак и обнова. Друга захваћена политиком која почива на анимозитету и наглашавању ратних траума.

Резултати пописа становништва, кад су Срби у Хрватској у питању, нису само одраз постојећег стања. Они ће се још додатно одразити на услове у којима живе и у којима (не)ће живети преостали Срби. Уставни закон о правима националних мањина предвиђа конкретне мере за остваривање равноправности, од службене употребе језика и писма којим се служе припадници националне мањине, па све до права на представнике, организовање, на заступљеност у државним службама. И то на подручјима где припадници поједине националне мањине чине најмање трећину становника. Тамо где је овај закон чак и примењиван, створиће се услови да за то више – не буде услова.

На све то они који би требало да размишљају о демографској обнови и који би требало да је спроводе, слабо су осетљиви. Како се држава “посебно скрбила” о одређеним крајевима, бројке говоре саме.

Шта су Срби сами урадили да побољшају свој положај?

Шта су урадиле њихове институције?

Нажалост, недовољно. Изузев предузетних појединаца који су сами својим знањем и спретношћу изборили себи напредак, на нивоу заједнице мало тога је остварено. Можда се улагањем у школовање деце и омладине ојача заједница у виду добијања “ресурса” као што су знање, образовање и способности да се ти млади људи сутра сами изборе за боље услове.

Међутим, изостанак било какве осмишљене и активне мањинске политике, уз све друге “погодне” факторе, поспешио је исељавање и допринео нестајању. Ову политику најбоље илуструје свака интервенција на овим просторима у виду електрификације или других тековина савременог света који се овде – прослављају.

Колико год биле добронамерне, сваки пут кад се ове интервенције прикажу као напредак и успех, заправо само подржавају прећутну политику маргинализације и затирања ових крајева. Јер омогућавање елементарних услова за живот, осветљена улица, прикључак домаћинства на струју или воду, саобраћајна повезаност – више је пораз него успех.

Извор:
ЈАДОВНО