Мене, мене текел уфарсин II

„Измјерен си на мерила, и нашао си се лак.“ (Дан. 24 – 27)

На тему из наслова другом смо се приликом већ осврнули. Неко добронамеран из узурпаторовог окружења (ако у његовој близини таквих још увек има) требало би да га посаветује да пажљиво прати развој догађаја у Казахстану.

Покушај насилног свргавања казахстанског председника и његове  владе несумњиво има низ локалних и регионалних специфичности. Али у ономе што је битно след догађаја у тој земљи приказује шта би се врло лако, у режији истих фактора, могло догодити и у Србији.

Довољно је обратити пажњу на три значајне паралелне околности.

Прво, као што се редовно дешава у инсценираним обојеним револуцијама, непосредни повод за избијање нереда у Казахстану била је бахато донета одлука власти која је убрзо затим постала широко непопуларна и отуђила знатан део становништва. У Казахстану, то је било преконоћно удвостручење цене течног гаса. У Србији, у првом плану налази се еколошка катастрофа проузрокована злоупотребама које власт допушта предаторском страном предузећу Рио Тинто коме излази у сусрет зато што је од њега примила позамашан мито. Уколико се те злоупотребе буду наставиле, уследиће не само  огромна штета по животну средину већ ће доћи и до осетног погоршавања општег здравственог стања становништва, што ће неминовно изазвати оправдани бес милиона људи. Поред овога, у Србији се такође спрема и драстично поскупљење струје, што ће додатно отежати живот већ осиромашеном становништву и допринети стварању „револуционарне ситуације“ коју ће стране службе знати да искористе, по већ уходаној мустри. Веза између корумпиране власти и наведених тегоба непосредна је и свима очигледна. Агитатори под контролом страних служби становништво ће лако мобилисати без потребе да му посебно објашњавају разлоге за бунт.

Друга околност која је такође опасно слична ситуацији у Казахстану уочи избијања побуне је чињеница да су у Србији структуре безбедности пробушене као швајцарски сир. У Казахстану, оваква ситуација допринела је у великој мери почетном успеху обојене револуције, док својим приспећем то нису пресекле војне снаге Русије и њених савезника. Актуелни председник Токајев није имао пуну контролу над безбедносним службама, којима је из сенке руководио донедавно још увек утицајни бивши председник Назарбајев. Назарбајев је по свему судећи био у дослуху са западним фактором и активно је радио на имплементацији његове и агенде удаљавања Казахстана од Русије. Његов утицај над службама безбедности несумњиво је разлог зашто оне нису благовремено откриле и упозориле владу на масивне припреме за инсценирање нереда, да би мере неопходне да се побуна сузбије могле на време бити предузете.

Слична је ситуација и у Србији. Све структуре власти, посебно безбедносне и војне, прожете су страним агентурама, које у ствари контролишу и усмеравају њихов рад. Локално политичко руководство живи у илузији да управља домаћим службама. Дилетанти у власти неспособни су да разликују приземно коришћење служби за малтретирање унутрашњих политичких противника од служења ових структура правој намени ради чега су формиране, а то је да се обезбеди одбрамбени потенцијал државе.

Најзад, трећа важна паралелна околност односи се на значајно присуство домаће пете колоне под контролом западног фактора, оснажене размештањем непријатељски индоктринираних страних хорди које се могу активирати и милитаризовати у сваком тренутку.

У Казахстану је уочи покушаја преврата несметано деловало педесетак „невладиних организација“ које су финансирале западне агенције задужене за надгледање агентура утицаја и њихов субверзиван рад у страним државама. Стање у Србији је упоредиво, с тим што су оперативци тих лажних НВО по допуштењу саме власти инфилтрирани у свим областима државне управе и јавног живота. Нико тачно не зна где су позиционирани „спавачи“ који ће у даном тренутку ометати покушаје власти, када коначно буде одређена за одстрел, да се ефикасно супротстави нередима изрежираним са циљем њеног свргавања.

Поред толерисања овог унутрашњег непријатеља, коме је, у настојању да се додвори својим западним спонзорима и на тај начин себи продужи политички живот и прилику за пљачку, идиотска власт омогућила несметану подривачку делатност и приступ свим  важним структурама, слично Казахстану власт у Србији је направила још једну кардиналну грешку. Дозволила је масовни упад и стационирање страних, непријатељски настројених, потенцијално паравојних формација прерушених у избеглице. Знаковито је да је у нередима у Казахстану откривено учешће џихадистичких ћелија под контролом западних служби које су ратовале у Сирији и Либији, као и одреда етничких Ујгура из кинеске провинције Сингјанг, која је тренутно у средишту западне пажње због наводног кршења „људских права.“ У Србији, ситуација је аналогна. Под изговором „хуманитарне сарадње“ са Европском унијом, количински непознат али судећи по броју и распрострањености инцидената и напада на локално становништво знатан контингент „миграната,“ претежно мушког пола и војног узраста, толерише се широм Србије. Домаће службе безбедности, које не раде за Србију него за стране интересе који њима управљају, немају ни увид ни могућност вршења контроле над овим непријатељским формацијама распоређеним свуда по српској територији.

То су, укратко, најважније паралеле, а уједно и лекције, између ситуације у Казахстану и ситуације која би на притисак дугмета могла да настане у Србији.

Класични детонатори за изазивање нереда у Србији су присутнији него у Казахстану. Споредно је што су разлози за бес грађана, попут коруптивног довођења тровачке компаније Рио Тинто, у потпуности разумни и оправдани. За извођење обојене револуције није битна оправданост незадовољства, него је битно ко незадовољством управља и како га усмерава. Исти разлози за јавно испољавање масовног незадовољства у Србији већ месецима трају, али ниједан покушај добронамерних родољуба-аматера да се мобилише јавност до сада није уродио плодом. То се променило тек однедавно, када је ствар у  своје руке преузео штаб финансиран из иностранства који је, очигледно, поред финансијских средстава на располагању имао и професионалну логистику, што је пресудно за успешну мобилизацију и усмеравање маса. Тек тада обим манифестација у Србији волшебно је прерастао од неколико десетина или стотинак учесника у озбиљне и координисане масовне појаве грађанске непослушности, које избијају широм земље. Као што смо указивали у претходним освртима на ову тему, за сада то су по интензитету још увек строго ограничене манифестације чија основна сврха није да режим одмах оборе него да га упозоре на то шта би му се могло догодити уколико не пожури да испуни уговорене обавезе. Подразумева се да се режиму ни у којем случају не би „догодио народ,“ него искључиво добро испланирана, професионално изведена операција свргавања и замене новом и по кључним питањима још кооперативнијом екипом, у служби истих страних интереса.

Али за разлику од Казахстана и неколико година раније Турске, услед географске удаљености и низа других чинилаца, када дебилни режим коначно буде отписан он неће моћи да рачуна на брзу и  спасоносну интервенцију Русије, ма колико Русија била заинтересована за очување свога присуства и коликог толиког утицаја у Србији.

Ни на домаћем ни на спољном плану режим више нема ниједну поуздану тачку ослонца.

Узурпатор има много разлога за забринутост и дубоку потиштеност. Казахстан ће, стицајем повољних околности, највероватније преодолети споља изазвану кризу. Међутим, то није разлог за задовољство и весеље узурпатора и његових сарадника у Србији. У Србији постоје исти или још погоднији услови за режирање казахстанског сценарија али, за разлику од положаја у коме су се нашле казахстанске власти, српски режим не располаже ни спољним ни унутрашњим средствима помоћу којих би се могао одупрети нападу такве врсте.

Развој ситуације у Казахстану, у поређењу са стањем у Србији, изнова потврђује злу коб српске политике. Организованих родољубивих политичких снага, спремних да поведу српску политику, у Србији нема. У суштини, избор се своди на издајнички и трули режим с једне стране, и нову екипу страних квислинга која је већ у приправности и чека тренутак да буде инсталирана, с друге. Политичка иницијатива није у рукама српског народа нити његових легитимних представника, који би могли да говоре или делају у његово име. За обезглављени и поводљиви народ, свака опција на хоризонту је губитничка. Догађаје и њихов редослед у догледном времену и даље ће диктирати други.

Зато, којим год смером ствари пошле, без обзира на то што су назнаке јасне да су у Србији на помолу крупни догађаји, није време  за отварање шампањских боца. Док се Срби не покају и не постану бољи, људи који ће бити постављани да над њима владају биће све покваренији и гори.

Извор:
ИНСТИТУТ АРЧИБАЛД РАЈС