Ето Боже преко воде…

(или- Божић дође, а ми о’ђе…)

Тешко jе данас дочарати осjећаj радости, весеља, узвишеног полета и љепоте прослављања Божића у Пребиловцима приjе и послиjе Другог свjетског рата.

Mного тога се промjенило, усљед рата и других догађања коjи су нас отргли од села. Промjене, можда за ову причу и битниjе наступиле су раниjе, када се мало ко надао посљедњем рату и егзодусу. Оне су биле у начину живота коjи jе постаjао лакши и удобниjи, али са другим обавезама, коjе су допринjеле губитку многих дотадашњих вриjедности.

Што jе било више плата, пензиjа, диплома, телевизора, машина, возила, зараде на пиjаци- било jе и мање времена за себе и друге, за рођаке и комшиjе, село и његову околину. Празнике смо и даље празновали и то много богатиjе, али њихов значаj се смањивао, а простосрдачна радост jе нестаjала. Многи су напуштали село, без кога нема праве славе, ни обичаjа.

Некада, „док jе све било на своме мjесту“, таjанствена радост доласка Божића нас jе обузимала тек што би прошао Никољдан и његови утисци. Приjатно ишчекивање расло jе сваким даном за коjи се знало да постаjе дужи- мада се то ниjе много примjећивало. У народу се вjеровало да по Никољдану –Дан продуљи колико пjевац скочи са прага. Тада се некако окончавао и посао са дуваном за ту годину. Други сељачки послови, осим оних око стоке, престаjали су привремено. Дан jе био кратак, а у дугим ноћима прелазила су чељад из jедних кућа у друге у комшилуку. Заjедно би се листао дуван, а ако њега ниjе било, окупљене жене би уз ватру преле вуну, а људи сjедили и причали. Често уз ново вино и мезу.

Причало се o свему – протеклом рату, људима и дешавањима у селу, стоци и радовима, таjанственим поjавама, о лову и риболову… Честа тема jе била Косовски боj и епске народне пjесме коjе су се слушале уз звук гусала или би их неко читао из читанке или „пjеснарице“. Слушаоци су узидисали брисали сузе за маjком Југовића, или за младом Гоjковицом, коjу су узидали у темеље Скадра на Боjани. У другим приликама преовлађивала jе веселиjа атмосфера, уз вино и пjесму из грла. И ту би била слична тематика- О Милошу и Лазару, крвавом Вучjем долу, Сердар Јоли, Пребиловцима селу малом… Опет уз узбуђење и коjу сузу.

Приближавање Божића, доносило jе и неке нове послове и пjесме. Ваљало jе прво одступати jечам за ћешкек, jело коjе je било обавезно на божићноj трпези. Ступа jе била тешка посуда- удубљење у чврстом дрвеном трупцу. У њу jе jечам сипан у одређеноj количини и затим jе ступан, одмjереним ударцима посебне гвоздене полуге. Циљ jе био да се зрну ољушти омотач- т. j. да се одступа.

Божићно пjевање из грла- веселање почињало би неколико дана приjе празника. Започело би ускликом jедног пjевача, коjи jе наjaвљивао долазак Божића- Ето Боже преко воде! Затим би он и други сложно почели рефрен; Весело, весело, весело, вееселоооо! На краjу рефрена jачина гласа се поjачавала до врхунца, уз дуго отезање последњег самогласника. Исти или други пjевач би затим ускликнуо други стих- На алату сав у злату! Опет рефрен: Весело, весело, весело, вееселоооо! Као дjеца, тада смо замишљали Божић као силног коњаника, у сjаноj у златном огртачу, како прелази Брегаву да би током ноћи дошао у Пребиловце.

До Божића, приjе Бадњег дана, би се из брда дониjели усjечени бадњаци. То jе обично био млађи цер, очишћен од грана и лишћа, дужине око 2 – 2,5 метра.

Два дана пред пред Божић jе Туциндан. Тада би се обично клала живина и издвоjио наjбољи ован за печеницу. Она се у Пребиловцима зoвe веселица, у складу са општим обиљежjем празника. Са овим се, за више мjесеци, прекидало са клањем брава- обично до Спасовдана. Долазио jе зимски период када jе стока мршала, а овце су почињале да се jагње. Како су се брави за сушење (пастрву) клали око Никољдана, у Пребиловцима се говорило: Никољ прикољ, Божић отри ножић!

Дан уочи Божића jе Бадњи дан коjи jе дио великог празника. Сви коjи би се тога дана сретали послиjе поздрава; Помоз Бог или Добар дан или Добро вече, говорили би и Срећан ти Бадњи дан (или Бадње вече)! Рано на Бадње jутро настављао би се ћешкек на ватру. У наjвећи лонац у кући стављао би се читав пjевац, а преко тога одступани jечам и долиjевала вода. Ћешкек би се кувао цjели дан на лаганоj ватри- тако да би се месо одвоjило од кости и сjединило са житом. Мjешао се тек увече, на краjу кувања. Затим се пекла чесница, округли обредни хљепчић. Спремала се сарма и друга jела.

За то вриjеме домаћин, обично са неким од комшиjа, спремао jе овна за печење. Рогови би му се одсjецали. Пажљиво jе набиjан на ражањ, везиван жицом по средини кичме и у врату. Задње ноге би се савиjале назад и између њих, као и по средини трбуха провлачене одсjечене предње ноге. Послиjе подне ражњеви са печеницама стављани су поред жара од ватре коjа jе сатима приjе заложена. Пекло се напољу, или у просториjи са огњиштем. Обично заjедно су пекли наближe комшиjе и приjатељи. Како jе вече одмицало, по кућама и око ражњева расположење уз пjесму и пуцњаву jе расло. Пуцањава и детонациjе почињали би од jутра, а кулминациjу jе доживљавала на Бадње вече и цjели дан на Божић. У поjединим тренуцима село се просто тресло. Експлозиjа на jедном краjу, добиjала jе одговор на другом, уз општу радост.

Обавезан дио Божићних обичаjа у Херцеговини, па према томе и у Пребиловцима, jе кићење бршљаном на Бадње вече. Гранчицама ове биљке, са зрелим црним бобицама украшавала се славска икона, чесница, чаша са житом у коjу jе стављана свиjећа, бокал и кригла из коjе се наздрављало вином, капиjе и надвратци свих просториjа за људе и за стоку. Дjеца коjа су тог дана била наjрадосниjа, грабила су се да оду у До или негдjе друго. Пели се на дрвеће обрасло бршљаном да би њиме обрадовала маjке и стрине. Бршљан, као риjетка зимзелена биљка jе симбол предстоjећег прољећа и новог живота, коjи jе са зимом замирао. Била jе и пjесма- Оj брштане горо света/ Кити дворе цjелог свиjета (некад се пjевало краља Петра).

Кад вече одмакне бадњаци су се уносили у просториjу са огњиштем. То би чинила мушка дjеца или наjмлађи мушкарци у кући. Уносили би их на рамену, jедан за другим, поздрављаjући: Добро вече! Срећна Бадња вече и добро вам Божић дош’о! Домаћица би одговарала, засипаjући их житом: И ти здраво и весео био! Бадњаци су налагани на ватру на огњишту, али не да потпуно изгоре.Ражањ са веселицом прислањан jе уз зид куће, да се месо хлади. Дjецу jе мамио мирис, али нису смjели да га окусе, jер jе био пост. У то доба се мjешао и ћешкек и скидао са ватре. Вечерало се послиjе кађења и молитве. Наjстариjи и дjеца су одлазили на спавање. Жене су настављале са радом, а млађи су ишли тамо гдjе се весеље одржавало.

На Божић 25. децембра / 7. jануара, сва су чељад устаjала рано, jер jе Божићни ручак почињао са свитањем. На синиjи, а у касниjим временима на столу, упалила би се свиjећа. Просториjа би се окадила тамjаном, као и чељад окренута у исток. Послиjе молитве домаћин би наздравио окићеном криглом пуном вина, узвикуjући; Христос се роди! Одговарали би му сви углас: Воистину се роди!Потом би се чељад мирбожила. Љубили су се три пута узвикуjући истовремено;Мир Божиjи, Христос се роди! Поклањамо се Богу и Христову рожденству! Овим су се мирили и они коjи би били до тада у свађи.

Потом се сjедало за за богату софру, са чесницом, печеницом, ћешкеком, сармом, сувим месом, сиром, колачима, вином. У кућу jе долазио полазник- мушко диjете из комшилука да честита Божић. Послиjе мирбожења jе дариван, скромно за данашње прилике- jабуком или наранчом и коjом бомбоном и новчићем. За дjецу jе то доста значило па су журили да обиђу куће што приjе, jер jе само први био полазник.

Сви коjи су се тога дана сретали у селу поздрављали су се са Христос се роди, Воистину се роди!, а често се и мирбожили. Осим Бадње вечере и раног Божићног ручка, слављење Божића у Херцеговини ниjе строго породично празновање као у Србиjи, гдjе се практично не излази из своjе куће. У Херцеговини, а тако и у Пребиловцима, комшиjе прелазе jедни код других, честитаjу, мирбоже се, госте jелом и пићем и пjеваjу. Посебно jе бучно и свечано било вече, када jе из домова широм села одjекивало веселање. Увече би неки обавезно ишли у заселак Грлић, код Екмечића и Крунића, гдjе jе било наjвеселиjе и славило се дубоко у ноћ. Други би ишли у Кулине, гдjе jе живио дио Булута и Шушићи. Пjесма ниjе престаjала. Обично би ишли ови усклици, уз рефрен весело; Што Божића не пjевамо, Божић дође, а ми о’ђе, Божић нам jе, драго нам jе, Весели се српски сине, Ми смо Срби од старине… И пребиловачки ђаци коjи су пjешачили у Чапљину, у школу, веселали би све до улаза у град.

Божић би се славио три дана. Други дан jе Сабор Пресвете Богородице или Божиндан, а трећи празник Светог првомученика и архиђакона Стефана-Шћепањдан. У вези тога jе и пjесма – У Божића Триножића, одн- Оj Божићу Триножићу, весело…

Његош каже; Нема дана без очињег вида, нити праве славе без Божића. Заиста jе тако. Божић jе вjера, славље, радост, весеље, пjесма, богаство, снага, нада, полет… Рекло би се да се тада радуjе „и гора, и вода, и небо над њима“. Ми коjи смо некада прослављали Божић у Пребиловцима, посебно шездесетих година минулог виjека, сада се можемо тога присjетити, са коjом сузом, као Алекса, пjесник Херцеговине у Претпразничкоj вечери. Али, онима коjи то нису доживjели, рjечима не можемо дочарати љепоту и радост некадашњих Божића. Ни ми нисмо могли осjетити доживљаj раниjе прославе празника, ни запамтити многе изгубљене Божићне обичаjе о коjима смо слушали од стариjих. Све се промjенило па и гора и вода, а наjвише људи у чиjе немирне душе истинска радост тешко улази.

Ако и запjевамо Божић дође (или прође), а ми о’ђе– знамо ли ђе смо?

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ – ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!!!

Припремио: Миленко Јахура

Извор:
ЈАДОВНО