Шајкашка окупана у крви

Власт у Будимпешти донела је одлуку да се у јужној Бачкој спроведе свеобухватна рација, која ће цео ледени јануар 1942. године обојити невином људском крвљу, испољен невиђени садизам.

Пише: Ђорђе Вукмировић

Почетак 1942. године у јужној Бачкој био је леден. Температура је, данима, била око тридесет степени испод нуле, па је Тиса сасвим заледила, тако да се на банатску страну могло прећи пешице. Још леденије је, међутим, било у душама житеља Чуруга, Жабља, Ђурђева, Госпођинаца, Титела, Гардиноваца, Лока, Шајкаша, Мошорина, Вилова, Ковиља… Мађарска окупација трајала је већ девет месеци, а слутња великог зла, додуше још не сасвим дефинисана, стално је висила у ваздуху.

КРВАВЕ облике та слутња почеће да добија на Туциндан, 4. јануара 1942. У шест ујутру, добро наоружани одред мађарских жандарма, пограничних ловаца и мештана Мађара, који су једва дочекали Хортијеву окупацију Бачке, из жандармеријске станице у Жабљу кренуо је ка приобаљу Тисе. На салашу Гавре Пустајића, открили су логор Шајкашког паризанског одреда, једине још активне устаничке јединице у целој Бачкој. После не много успешних акција у лето и јесен 1941, остале су се, практично, расуле и покрет против окупатора био је у потпуној дефанзиви.

Иако је четрдесетак бораца Шајкашког одреда имало свега 17 пушака и 20 бомби, пружили су доста јак отпор, али су, уз седморицу погинулих и тројицу заробљених, ипак потпуно разбијени. Остали су се разбежали по жабаљском атару или су, преко Тисе, покушали да се пребаце у Банат.

Вести о овом сукобу су се, наравно, муњевито прошириле целом Шајкашком. Он је означен као “Божићни устанак” којим је мађарска пропаганда локално становништво, иначе, плашила недељама. Тако је туциндански окршај на Пустајићевом салашу претворен је у “огорчене борбе са добро наоружаним партизанским бандитима”, које су биле повод да се и локални Мађари одмах наоружају, да у својим местима формирају одборе за обрачун са “нелојалним и незахвалним Србима” и да крену у личне одмазде.

У ЧУРУГУ, највећем и, у доживљају Мађара, најбунтовнијем месту Шајкашке, у Одбору за рацију су, уз остале, били и председник општине Ђула Варга, месни свештеник и главни инспиратор прогона Срба и Јевреја Балинт Дуп и учитељ Ласло Ереш. По њиховој одлуци, већ тог 4. јануара увече, 25 најугледнијих Срба и Јевреја је убијено и бачено под лед Тисе. Сличне одмазде су почеле и Жабљу и другим местима.

Истовремено, мађарске власти у Будимпешти донеле су одлуке да се у јужној Бачкој спроведе свеобухватна рација која ће цео ледени јануар 1942. обојити невином људском крвљу. За то је, махом из гарнизона у Сегедину и Сенти, доведено око 2.000 жандарма и војника, а придодале су им се и стотине наоружаних мештана Мађара. Наредбом начелника Генералштаба мађарске војске, генерала Ференца Сомбатхељија-Кнауса, за команданта рације именован је генерал Ференц Фекетехалми-Цајднер.

НЕСТАЛЕ ЦЕЛЕ ПОРОДИЦЕ

У рацииу Чуругу већина породица је десеткована, а неке, попут лозе Чура, су буквално затрте. Једна од таквих је и породица Чура којој је побијено свих 14 чланова: Рада (73), Јован (53), Мирослав (49), Јелена (48), Богдан (47), Милорад (37), Мирјана (21), Љубица (20), Бранко (18), Раде (17), Анђелка (16), Кристина (14), Владимир (13) и Радојка (седам година).

Избор овог генерала није био случајан, напротив. Изузетно амбициозан официр и фанатични Мађар, али и човек врло близак високим војним кругова у Хитлеровој Немачкој, Фекетехалми-Цајднер је био идеална личност за два постављена задатка: већ планирану десрбизацију “Јужних крајева” и, по жељи Немаца, радикалније решавање јеврејског питања. У очима оних који су желели и једно и друго, крвави учинак који ће он остварити најпре у Шајкашкој, а нешто доцније и у Новом Саду, а који ће се мерити хиљадама зверски убијених Срба и Јавреја, свакако је био потврда да је тај избор био добро промишљен.

О ВАЖНОСТИ акције која је почињала, сведочи и то да су Фекетехалми-Цајднеру, такође по изричитој жељи Сомбатхељи-Кнауса, као оперативни руководиоци природати људи од његовог личног поверења, пешадијски пуковник Ласло Деак и командант жандармеријских јединица Геза Батори. Штавише, у Жабаљ у којем је био смештен командни штаб рације, стигли су и највиши цивилни функционери Бачко-Бодрошке жупаније, велики жупан Лео Деак и поджупан Ерне Бајшаи.

– Наш Чуруг је већ 5. јануара био потпуно замукао. Добошар је претходно пренео наредбу да се све становништво затвори у своје куће. Као и други, и ми смо то урадили. Селом је одјекивао само бат војничких корака. Када су се приближавали нашој кући, доносили су неописив страх, а када би минули поред ње, барем краткотрајно олакшање – сећа се страшних дана Јулкица Милин којој је тада било 12 година.

МАЂАРСКИ жандарми и наоружане комшије Мађари су, наставља она, најзад ипак дошли и у њену кућу. Залупали су на капију и њен отац Душан Ђурагин је изашао да им је отвори.

– Рекли су му да се спреми и пође са њима. Већ смо чули за убијања по селу и тата их је онда упитао да ли ће се вратити, јер ако неће, оставио би зимски капут неком од укућана. Рекли су му да га обуче и ништа не брине. Послушао их је и отишао. Никада га више нисмо видели – каже, кроз сузе, крепка старица.

ФОТОГРАФИЈА Душана Ђурагина се, уз мноштво фотографија других невиних чурушких жртава, данас чува у локалном Музеју жртава рације 1942, иначе једином у нас. Захваљујући несвакидашњој упорости мештанина Милана Радомира, он је отворен пре четири године, као симбол вечног сећања на невине жртве.

Не заостајући ниједног тренутка за жандармима и војницима који су у Чуруг и друга шајкашка места са својим јединицама дошли из унутрашњих делова Мађарске, њихови егзекутори биле су и комшије, чурушки Мађари чија мржња и садизам су, често, превазилазили и најшире границе људског поимања.

СВЕДОЧЕЊЕ Петера Телекија које је, у изузетној књизи “Рација у јужној Бачкој 1942”, пренео новосадски историчар Звонимир Голубовић, најбоље илуструје шта се дешавало тих дана:

“И ја сам један од оних прљавих који смо радили са секирицом, који смо убијали људе. У току убијања ми смо се уморили и како је преостало још једно 170 до 180 лица, ја сам отишао до бележника Варга Ђуле и рекао му да смо већ заморени и да даље не можемо. Варга ме је напао: ‘Зар се не стидите, зар ви нисте Мађари?’. Ја сам онда изашао и посао убијања смо наставили”, испричао је Телеки пред истражним органима непосредно по завршетку рата.

Није то, међутим, био и најстрашнији пример нељудског које, у крвавим временим, може да покуља из људи, а који у својој књизи бележи Голубовић. Чуружанин Елек Ковач је, тако, Србе пробадао бајонетом, а потом их још живе гурао под лед Тисе. Ипак, врхунац његовог садизма било је тестерисање живих, обнажених жена, на чије језиво запомагање је цинично одговарао:

“Не плачите, полако ће Елек-бачи”.

“Бачи”, иначе, на мађарском значи “чика” и углавном се изговара из миља!

Истовремено са чурушком, која ће свој крвави крешчендо достићи на Божић, 7. јануара 1942, рација се захуктавала и у другим шајкашким местима. Број жртава се најпре мерио стотинама, а врло брзо и хиљадама.

Извор:
ЈАДОВНО