Божићна прича. Борис Ганаго

То се догодило крајем 19. века. Петерсбург. Бадње вече. Из залива дува хладан, продоран ветар. Сипа фини бодљикав снег. Коњска копита звецкају по калдрми, врата дућана лупају – последње куповине се врше пред празник. Сви журе да брзо стигну кући.

Само мали дечак полако лута снежном улицом. С времена на време извуче хладне, поцрвенеле руке из џепова отрцаног капута и покушава да их угреје дахом. Онда их опет гура дубље у џепове и иде даље. Зауставља се на прозору пекаре и гледа у переце и ђевреке изложене иза стакла.

Врата радње су се отворила, пуштајући још једну муштерију, а из њих је допирао мирис свеже печеног хлеба. Дечак је грчевито прогутао пљувачку и корачао даље.

Неприметно пада сумрак. Све је мање пролазника. Дечак застаје испред зграде, на чијим прозорима су упаљена светла, и, стојећи на прстима, покушава да погледа унутра. После кратког оклевања, отвара врата.

Стари службеник је данас закаснио на посао. Нема где да жури. Већ дуже време живи сам и празницима посебно тешко осећа своју усамљеност. Чиновник је седео и с горчином помислио да нема с ким да прослави Божић, нема коме да га поклони. У то време врата су се отворила. Старац подиже поглед и угледа дечака.

– Чико, чико, морам да напишем писмо! Дечак је брзо рекао.

– Да ли имаш новац? — строго је упитао службеник.

Дечак је, петљајући по шеширу, направио корак уназад. А онда се усамљени чиновник сетио да је Бадње вече и да је тако једва чекао да га некоме поклони. Извадио је празан лист папира, умочио перо у мастило и написао: „Петербург. 6. јануар. господине…“

– Како се зове господин?

„Ово није господин“, промрмља дечак, још не верујући у потпуности својој срећи.

– Ох, да ли је то дама? упитао је службеник смешећи се.

Не, не! Дечак је брзо рекао.

– Па коме желиш да напишеш писмо? – зачуди се службеник,

– Исусу.

– Како се усуђујеш да се ругаш старцу? – огорчен је службеник и хтео да покаже дечака до врата. Али тада сам видео сузе у очима детета и сетио се да је данас Бадње вече. Постиди се свог беса и већ топлим гласом упита:

– Шта желиш да напишеш Исусу?

– Мама ме је увек учила да тражим од Бога помоћ када је тешко. Рекла је да се Бог зове Исус Христос. – Дечак је пришао службенику и наставио: – А јуче је заспала, а ја не могу да је пробудим. Нема ни хлеба код куће, тако сам гладан“, обрисао је дланом сузе које су му наврле на очи.

– Како си је будио? — упита старац устајући од стола.

– Пољубио сам је.

– Да ли она дише?

– Шта питаш, чико, дише ли су у сну?

„Исус Христос је већ примио твоје писмо“, рече старац, грлећи дечака за рамена. – Рекао ми је да се бринем о теби, а твоју мајку је узео к себи.

Стари чиновник помисли: „Мајко моја, одлазећи у други свет, рекла си ми да будем добар човек и побожан хришћанин. Заборавио сам твоју наредбу, али сада се нећеш стидети мене.“