„Где су двоје или троје у Име Моје…“

Бескрупулозност, бруталност, дивљаштво и безосећајност затвореника је амбијент у којем се одиграва радња ове приче. И управо ту, у љуском зверињаку, у срцу земаљског пакла јавља се Он, који светлошћу и топлином призваним молитвом, спасава од сигурне смрти. Овај истинити догађај је сведочанство и охрабрење за све оне грехом озебле, измучене и изморене који скапавају у тамници живота, у свету који у злу лежи, на коју смо осуђени сви ми земнородни.

Једне зиме у бараку оца Арсенија дође један младић, студент, по имену Алексеј. Имао је 23 године и био осуђен на двадесет година тешке робије у логору „специјалног“ режима. Логорски живот му није био сасвим непознат, јер је у овај логор дошао из злогласног московског затвора „Бутирок.“ Но, будући веома млад, није знао шта га чека. Чим је дошао у логор, сусрео се са криминалцима.

С обзиром да је у затвору у Москви провео само неколико месеци, одећа овог младића је била још увек доста пристојна и наравно, одмах је привукла пажњу криминалаца, који сместа одлучише да се докопају његовог одела. Иван Смеђи предложи партију карата у којој губитник скида све са себе. Сви су одмах знали да ће Алексеј ускоро остати без одеће, али нико није могао ништа да учини да то спречи; чак се ни Сазиков није усудио да се меша. Спречити овакво коцкање или осујетити овакву намеру криминалаца значило је сигурну смрт, што се у логору веома добро знало.

Иван Смеђи, наравно, доби партију и са њоме, сву Алексејеву одећу. „Скидај све са себе, пријатељу,“ рече.

Тада ствари кренуше наопако. Алексеј, који је све то био схватио као шалу, одби да скине са себе одећу. Смеђи тада започе представу: најпре му се обрати тобож љубазно, а затим насрну на њега песницама. Алексеј замахну у самоодбрани, што само још више разјари Смеђега. Свима је било јасно да Алексеју нема спаса, да ће га Смеђи убити. Сви су скамењено стајали и посматрали како Смеђи на смрт пребија младића. Алексеј је био сав обливен крвљу, крв му је потекла и из уста. Већ је посртао. Неки криминалци су га изазивали, тобож навијајући за њега и бодрећи га.

Отац Арсеније није видео почетак борбе, јер је на супротном крају бараке слагао дрва. Наједном виде да Смеђи туче Алексеја који више није имао снаге да се брани, већ је само покрио лице рукама, јер га је Смеђи без милости ударао песницама. Отац Арсеније мирно одложи дрва, брзо им приђе и, на опште запрепашћење, зграби Смеђега за мишицу.

Лице Смеђега се изобличи од беса: поп се умешао у тучу – мора умрети. Смеђи је одавно био испуњен мржњом према оцу Арсенију, но раније није смео да му приђе, јер се бојао осталих криминалаца. Сада је, међутим, имао ваљан разлог да га убије.

Он остави на тренутак Алексеја и запита: „У реду попе. Ово је крај – и за тебе, и за њега. Прво мали, па онда ти.“ У руци му севну нож и он се баци на Алексеја.

Нико није могао да објасни шта се тада догодило. Слабашни и кротки отац Арсеније наједном замахну и удари Смеђега по рамену таквом силом да му изби нож из руке. Затим га одгурну даље од Алексеја. Смеђи посрну, паде и удари лицем у ивицу кревета. Отац Арсеније се окрену Алексеју и рече му: „Иди, Аљоша, умиј се. Неће те нико више тући.“ Затим, као да се ништа није догодило, настави са својим послом.

У просторији је владао мук. Иван се полако подиже са пода. Нико од злочинаца не изусти ни реч. Смеђи је пред свима изгубио образ. Неко поче полако да брише трагове крви ногом. Алексејево лице је било потпуно смрскано, једно уво му је висило, а једно око било сасвим затворено, док му је друго било сво обливено крвљу. Сви су ћутали. Знали су да ће криминалци сада засигурно убити и Алексеја, и оца Арсенија.

Све је, међутим, испало сасвим другачије. За криминалце је поступак оца Арсенија био изузетно храбар и одважан. Премда су се сви бојали Ивана Смеђег, отац Арсеније није оклевао када је Смеђи насрнуо ножем на Алексеја, а криминалци су веома поштовали човека који није показивао страх. Раније је отац Арсеније био познат само по својој доброти и непристрасности, а сада су га поштовали због храбрости. Смеђи оде у кревет и поче да се дошаптава са својим пријатељима, но убрзо увиде да је код њих изгубио углед.

Прође ноћ. Ујутро сви отидоше на посао. Отац Арсеније је, као и обично, пословао око пећи, чистио их и скидао наслаге прљавшине са пода. Увече, само што су се затвореници вратили с посла, у бараку уђе надзорник са неколико војника.

„Мирно!“, дрекну. Сви затвореници поскакаше са својих кревета и стадоше крај њих у ставу мирно. Надзорнак крену између редова лежаја и стаде да гледа лево и десно. Када је дошао до оца Арсенија, окоми се на њега и поче да га удара. Војници зграбише Алексеја и стадоше да га вуку према излазу.

„Затвореници П18376 и П281 у казнену ћелију бр. 1 на четрдесет осам сати, без хране и воде, због кршења логорских правила и туче!“, заурла надзорник.

Смеђи их је, дакле, пријавио. Међу криминалцима, пријављивање властима је важило за најнижи и најподлији начин разрачунавања.

Казнена ћелија бр. 1 беше кућица која се налазила на самом улазу у логорски комплекс. У кућици је било неколико ћелија самица, и једна ћелија у коју су могла да стану два човека. На средини те просторије налазила се, уместо лежаја, узана даска, ширине једва око четрдесет сантиметара. Зидови и под ћелије су били застрти лимом. Ширина просторије није била већа од три четвртине метра, а дужина јој је била два метра. Напољу је било -ЗО°С, мраз, дувао је јак северни ветар. Било је довољно да човек само на кратко изађе напоље, па да сав утрне од хладноће. Сви становници бараке су знали да боравак у казненој ћелији при оваквим временским неприликама значи сигурну смрт. При оваквој хладноћи, смрт наступа за два часа. Никада пре овога нису никога слали у казнену ћелију на оваквој хладноћи. Понекад би слали тамо затворенике на двадесет четири сата, при температури од неколико степени испод нуле. Овакву казну су могли да преживе само они који су били у стању да све то време скачу горе доле и да на тај начин загревају крвоток. Ко престане да скаче, смрзава се и умире. А тога дана је температура била -30°С. Отац Арсеније је био стар и изнемогао, Алексеј сав испребијан. Обојица су били сасвим исцрпљени.

Стражари их обојицу одвукоше ка излазу. Авсенков и Сазиков се усудише да иступе из врсте и покушају да одврате надзорника: „Друже надзорниче, неће преживети мраз. Немојте их слати у самицу!“ Надзорник распали песницом прво једног, па другог, толиком жестином да обојица полетеше, ошамућени, ка зиду.

Иван Смеђи обори поглед. Обузе га страх. Знао је да су његови бивши пријатељи у стању да га убију због овакве издаје.

Оца Арсенија и Алексеја одвукоше у казнену ћелију и гурнуше их унутра. Обојица падоше на под. Унутра је био потпуни мрак. Отац Арсеније се први усправи и рече: „Ето нас, дакле, нас двојица скупа. Бог нас је саставио. Хладно је, Аљоша, свуда око нас је лим.“

Чули су затварање врата и окретање кључа у брави, а затим и кораке стражара како се удаљавају. Од мраза су им се одузеле и руке и ноге, а дах у плућима се ледио. Гвоздене решетке на маленом прозору пропуштале су бледе снопове месечине.

„Смрзавамо се, оче Арсеније“, зајеча Алексеј. „Ја сам крив за ово. Умрећемо обојица. Не бисмо смели да лежимо, морамо да скачемо горе – доле, али не можемо тако два дана… Ја се већ осећам тако слабо, сав сам изубијан, Ноге су ми већ промрзле. Умрећемо, оче Арсеније! Нељуди … боље да су нас одмах стрељали.“ Отац Арсеније не рече ништа. Алексеј покуша да скаче, но то му ништа није помагало. Било је сасвим беспредметно одупирати се толиком мразу.

„Кажите ми нешто, оче. Зашто ћутите?“

Као из даљине, до њега допре глас оца Арсенија: „Молим се, Аљоша.“

„Чему се молите, кад се смрзавамо?“, једва чујно прошапута Алексеј.

„Сами смо, Аљоша. Нико нам неће ући наредна два дана. Молићемо се. Ово је први пут у овом логору да је Бог допустио да се молимо наглас, пуним устима. Молићемо се, а остало нека буде Божја воља.“

Студен је постепено савлађивала Алексеја који помисли да отац Арсеније губи разум. Отац Арсеније се осени знаком Крста и поче нешто да говори тихим гласом, обасјан месечевом светлошћу. Алексејеве ноге и руке су сада биле сасвим обамрле од мраза, у њима више није било ни трунке снаге. Смрзавао се, више га није било брига ни за шта.

Отац Арсеније за тренутак заћута, а онда Алексеј сасвим јасно и разговетно чу његове речи и наједном схвати да су то речи молитве. Алексеј је до тада само једном, из радозналости, био у цркви. Премда га је баба крстила док је био још мали, у његовој породици није било побожности. Вера их уопште није интересовала, нити су знали шта је то. Алексеј је био студент, комсомолац. Какве је везе то имало са вером?

Упркос обамрлости тела и бола од задобијених удараца, Алексеј је јасно чуо речи оца Арсенија: „Боже, смилуј се на нас грешне! Свемилостиви Боже! Господе Исусе Христе, који си из Своје превелике љубави према нама постао човек да би нас спасао, спаси нас сада Својом превеликом милошћу, смилуј се на нас и избави нас од страшне смрти, јер у Тебе, Бога и Творца нашег верујемо!“, тако су се изливале речи молитве и у свакој се речи осећала најдубља љубав и вера у Божју милост, безусловно поверење у Бога.

Алексеј поче пажљиво да прати речи молитве. У почетку су га збуњивале, но постепено поче да их схвата. Молитва му је уносила мир у душу, уклањала страх од смрти и сједињавала га са човеком који је стајао поред њега.

„Господе Боже наш, Исусе Христе! Ти си сам Својим пречистим устима рекао да ако се двоје или троје моле за једну ствар, онда ће Отац Твој небески услишити њихову молитву, јер ‘где су двоје или троје сабрани у име Моје, тамо сам и Ја са њима.“ Алексеј стаде да понавља речи оца Арсенија.

Хладноћа му је сасвим обузела тело и он беше сав обамро. Више није знао да ли седи, лежи или стоји. Ћелија у којој су се налазили одједном исчезе, заједно са хладноћом, болом и страхом. Остао је само глас оца Арсенија. Где су се они то налазили? Алексеј окрете главу да погледа оца Арсенија и виде да све око њега одједном све преобразило. Паде му на ум страшна помисао: „Губим памет, ово је крај. Умирем.“

Ћелија је постала шира и пространија. Месечине више није било. Сав обасјан неком чудном светлошћу, отац Арсеније се гласно молио са уздигнутим рукама, одевен у блиставо беле свештене одежде. Такве одежде је Алексеј само једном видео, давно, када је из радозналости био у цркви.

Сада су речи оца Арсенија биле лаке за разумевање, постале су му познате, понирале су му право у душу. Више није осећао никакву тескобу, ни бол, ни страх, само жељу да се поистовети са овим речима, да их разуме, да се сједини са њима. Ћелије више није било: налазили су се у цркви. Како су доспели тамо? Алексеј са дивљењем примети да нису сами. Оцу Арсенију су прислуживала два младића. Обојица су били одевени у исте блиставо беле одежде и обојицу је обасјавала иста необјашњива бела светлост. Није могао да им види лица, али је осећао њихову лепоту.

Молитва испуни читаво Алексејево биће. Он устаде и поче да се моли заједно са оцем Арсенијем. Било му је топло, дисао је лако, душу му је испуњавала неизрецива радост. Говорио је молитве за оцем Арсенијем, но то није било механичко понављање, већ се заиста молио заједно са њим. Чинило му се као да се отац Арсеније сав утопио у речи молитве, но знао је да га баћушка није заборавио и да му све време помаже да се моли. Алексеј је схватао сада да Бог заиста постоји, да је са њима, видео Га је очима душе. Повремено би му на ум долазила помисао да су обојица већ умрли, но разговетан глас и присуство оца Арсенија брзо би га враћали у стварност.

Није знао колико је времена прошло док су се тако заједно молили, када се отац Арсеније окрете ка њему и рече му: „Лези, Аљоша, уморан си. Ја ћу наставити да се молим, а ти ћеш ме чути.“ Алексеј леже на под застрт лимом, затвори очи и настави да се моли слушајући оца Арсенија. Речи молитве су испуњавале читаво његово биће: „…сабрани у име Моје, Отац МоX Небески даће им…“ Срце му је на хиљаду начина усвајало те речи. „Нисмо сами“, помислио је Алексеј.

Све беше мирно и топло. Наједном се однекуда појави његова мајка. Гле, покрива га топлим покривачем. Рукама му грли главу, привија га уз себе. Хтеде да јој каже: „Мама! Чујеш ли? Можеш ли да чујеш оца Арсенија како се моли? Сазнао сам да Бог постоји, мама, поверовао сам у Њега!“

Као да је чула његове речи, мајка му одговори: „Аљошењка! Кад су те ономад одвели, и ја сам пронашла Бога. То ми је дало снаге да живим.“

Сав ужас претходног дана је нестао, мајка и отац Арсеније су били уз њега. Речи молитве, до тада непознате, грејале су му душу и враћале га у живот. Хтео је да никад не заборави те речи, да их памти до краја живота. „Не желим никада да одем од оца Арсенија, желим да сам стално уз њега“, мислио је Алексеј.

Лежећи у полусну крај ногу оца Арсенија, Алексеј је чуо прекрасне речи. Отац се молио, а двојица младића у светлим одеждама молила су се с њим и прислуживала му. Били су задивљени његовом молитвом. Отац Арсеније сада није ништа више искао од Бога у молитви, само Му је узносио славослов и благодарење. Колико је све то дуго трајало, није могао да оцени.

Све што је остало у Алексејевом памћењу биле су речи молитве, топла и радосна светлост, слика оца Арсенија, два младића у светлосним одеждама и свеобујмљујући, неупоредиви осећај топлине која му је давала нови живот. Неко удари у врата, зашкрипа смрзнута брава и зачуше се неки гласови споља. Алексеј отвори очи. Отац Арсеније је и даље стајао у молитви. Младићи у светлим одеждама их благо ословише и лагано се удаљише. Светлост поче да бледи и ћелија поново постаде мрачна, хладна и суморна.

„Устани, Аљоша“, рече отац Арсеније. „Дошли су по нас.“

Алексеј устаде. Управник логора, лекар, начелник специјалног сектора и један стражар стајали су на вратима. Неко иза њих рече: „За ово нема оправдања – неко би могао да нас пријави Москви. Ко зна како ће они на ово гледати. Смрзнути лешеви – то није савремени начин…“

У казненој ћелији стајао је старац у искрпљеној кошуљи, а поред њега младић у исцепаној и крвавој одећи, сав у модрицама и подливима. На лицима им се огледао мир, а по одећи и читавом телу им се ухватио дебео слој леда.

„Живи су?!“, запрепашћено изусти мајор. „Како је то могуће?“

„Живи смо, друже мајоре“, одговори отац Арсеније.

Сви се згледаше у неверици.

„Претресите их!“

„Напоље!“ повика један од надзорника. Отац Арсеније и Алексеј изађоше напоље. Стражари скидоше рукавице и стадоше да их претресају. И лекар скиде једну рукавицу, гурну је испод одеће оца Арсенија, а затим и испод Алексејеве и рече, сам за себе: „Невероватно! Како су успели? Тела су им топла.“

Лекар уђе у ђелију, погледа около и упита: „Чиме сте се грејали?“

„Вером у Бога и молитвом“, одговори отац Арсеније.

„Обична халуцинација. Сместа их вратите у бараку!“ нареди један од надзорника, видно узнемирен.

Док су их одводили, Алексеј чу лекара како говори надзорнику: „Запањујуће! При температури од -30°С смрт наступа најкасније за четири до пет сати. Ви, надзорници, сте данас заиста имали среће. Ово је могло да се заврши неповољно за све нас.“

У бараци су их дочекали као да су васкрсли из мртвих. „Како сте се спасли“, сви су хтели да знају?

Њих двојица су само одговарали: „Бог нас је спасао.“

Кроз неколико дана Иван, звани Смеђи, би премештен у другу бараку. Недељу дана после тога догодио се несрећан случај: Док је радио напољу, једна стена се одвалила и згњечила га. Издахнуо је у страшним мукама. Пронео се глас по логору да су стену одвалили његови бивши пријатељи.

Алексеј је постао други човек, као препорођен. Кад год је могао, пратио је оца Арсенија у стопу и молио га да му прича о Богу и Православном богослужењу.

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ