СВЕТИ НИКОЛА, БОЖИЋ БАТА И ДЕДА МРАЗ

• Као правило вере и образ кротости, учитеља уздржања, истина ствари објави те стаду твоме. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатство; Оче, свештеноначелниче Николаје, моли Христа Бога да спасе душе наше. (Тропар Св. Николи)

АУТОР: Драган Р. Млађеновић,
НАУКА И КУЛТУРА, 22.12.2021.

У житију (животопису) Светог оца Николаја или Николе (гр. Ο Άγιος Νικόλαος, име значи „народна победа“ или „победнички народ“), читамо да је рођен 15. марта 270. лета Господњег у граду Патари у Мири Ликијској на јужној обали Мале Азије (данас Турска). Био је јединац богатих родитеља Теофана и Ноне. Николај, епископ града Патаре (гр. ἐπίσκοπος, „надзорник“, владика) и оснивач манастира Нови Сион, уводи у духовни живот и затим монаши младог Николаја, свог синовца и имењака.

По упокојењу стрица, монах Николај је постао епископ Патаре. Захваљујући својим духовним даровима, доброчинствима и милосрђем, брзо је изашао на добар глас, иако је све то скривао испуњујући налог Господњи: „да  не зна левица твоја што чини десница твоја“ (Матеј 6, 3). Свима се одазивао и помагао. Једно од многих доброчинстава владике Николаја је помоћ коју је пружио једном побожном хришћанину, тако што је кроз прозор тајно убацио врећу са златницима за мираз његовим трима кћерима и тако спасао сиромашну породицу.

Свети и чудотворни отац Никола(ј) упокојио се 6. децембра 343. године (данас у календару СПЦркве пада 19. децембра). Од тада се на овај дан успомена на Светог Николу слави у читавом хришћанском свету, јер је он заштитник деце, морнара, путника и „Други Спаситељ“ (гр. ἄλλος σωτήρ) свих људи у невољи. Називан је још и „оцем и заступником целог света“ (гр. πατήρ και προστάτης της Οικουμένης).[1]

Култ Светог Николе се нагло проширио по целој Европи крајем 11. столећа. Наиме, 9. маја 1087. године, морнари из Апулије на југу Италије, прерушени у монахе, су светитељеве нетрулежне мошти украли из манастира Нови Сион у Мири Ликијској и пренели у свој град Бари на италијанској страни јадранске обале. Отада је Свети Никола заштитник града Барија, а његове мошти су сахрањене у величанственој базилици њему посвећеној. Захваљујући Светом Николи, град Бари је, после Рима, постао најпосећеније место поклоника из целе хришћанске васељене. Пренос моштију Св. Николе (9/22. мај) слави и црква на Новом гробљу у Београду.

Познато је да слава Светог Николе међу Србима има највише свечара, а светиња и цркава посвећених овом свехришћанском светитељу широм Србије и српских земаља има више од шест стотина. Св. српски краљ Стефан Дечански је у знак благодарности што му је Чудотворац повратио вид, даровао велику икону која од 1325. године стоји изнад гроба Светог Николе у његовој базилици у Барију.[2]

Свети Никола и(ли) Божић Бата

И тако се Свети Никола као “правило вере“ и „образац кротости“ показао као најпогоднија личност која ће, дарујући децу, унети празичну радост у све хришћанске домове. Мушкарац прерушен у Светог Николу појављивао се у поворкама уочи или на дан Светог Николе (6. децембра по грегоријанском, односно 19. по јулијанском календару), обилазио насеља и даривао децу. Деца би у предпразнично вече остављала у прозору ципеле или дубоке чарапе, које ће Свети Никола у току ноћи напунити поморанџама, чоколадама, орасима, бомбонама и понеком играчком.

Обичај даривања деце настао је у протестантској средини средње и западне Европе у 17. веку. Обичај је померио прослављање Светог Николе (6. XII) и Божића (25. XII) из колективних светковина по улицама у оквире породичног простора – и дао му значење породичног празника. „Сматра се да од тада почиње међусобно, као и даривање деце које дарује особа маскирана у лик Божић Бате“.[3]

У Војводини су Свети Никола Мирликијски Чудотворац и Божић Бата, као „симболи дарежљивости и тајног милосрђа“,  заједно делили поклоне доброј деци. О Божић Бати, који је био обучен као Свети Никола, певао је чика Јова Змај (Нови Сад, 1833 – Сремска Каменица, 1904):

Данас целим светом Херувими лете Данас ће се родит Христос мало дете
Данас нема туге, Данас боли ћуте, Све су данас мисли наше Небу подигнуте.
Данашња је ноћца Од сухога злата Божић, Божић, бата!
Данаске се бришу Нехотични греси, Данаске се душа Рајским миром реси,
Данас мелем свети, Сваки недуг цели, Данаске се опроштење И прима и дели.
Данаске је свету Нова светлост дата Божић, Божић, бата!
Топла нам је соба, Топле су нам груди Свуд су наша браћа, Где су добри људи.
Воштаница гори, Слама је просута, А `Рождество` певаћемо По стотину пута,
Ево, већ и вертеп Отварајте врата Божић, Божић, бата.[4]

Синтерклас, Сантаклоз и Деда Мраз

Синтерклас (хол.  Sinterklaas или  Sint-Nicolaas)  је главна фигура истоименог народног (у почетку дечјег) празника, који се слави 5. и 6. децембра  у  Холандији,  Белгији  и у неколико бивших холандских колонија. Варијанте овог холандског Синтеркласа су енглески Сеинт Ник (ен. Saint Nick), Крис Крингл (ен. Kris Kringle), амерички Санта Клоз (ен. Santa Claus или скраћено Santa) и француски Пер Ноел (фр. Père Noël, „Отац Божић“).

Данашњу општеприхваћену слику (или „имиџ“) Санта Клоза је лансирао амерички карикатуриста и илустратор Томас Нест (Thomas Nast) 1881. године, надахнут песмом „Посета Светог Николе“ („A Visit from St. Nicholas”, 1823) лутеранског вероучитеља Клемента Кларка Мура (Clement Clarke Moore).

Вођи богоборне бољшевичке револуције (1917) су из календара избацили све црквене празнике и Божић, а увели Нову Годину, па су и Св. Никола и Божић Бата замењени Деда Мразом (рус. Дед Мороз, блр. Дзед Мароз, укр. Дід Мороз, слов. Дедек Мраз). То је предхришћански, словенски митолошки злодух који је људе замрзавао из чисте злоће и пакости. Совјетска власт је све то сматрала празноверјем, па је насмешеног декицу који деци дели поклоне, прогласила за „буржоаску и религијску творевину“ и „савезника свештеника и кулака“.

Међутим, врхунац (зло)употребе лика љубимца деце целог света, досегли су компанија Кока-Кола и њен дизајнер–илустратор Хедон Сандблом (Haddon Sundblom) 1931. године. Реч је о најагресивнијој рекламној кампањи свих времена у којој је добродушни декица Св. Никола–Божић Бата–Деда Мраз, који деци за Божић и Нову годину доноси и дели слаткише и радост, постао „манекен“ потрошачког друштва и његове безобзирне капиталистичке трке за профитом.[5]

Кроз ову сажету причу видели смо, дакле, да је благородни и вазда добро расположени дедица који доноси дарове и празничну радост деци широм света, за сразмерно кратко време, прешао пут од Светог Николе, узорног и несебичног учитеља хришћанског правоверја и заштитника деце, морнара и путника, преко слично обученог, а измишљеног Божић Бате, француског Оца Божића и комунистичког Деда Мраза дизајнираног по лику злодуха из прехришћанске словенске митологије, на крају (последњих стотинак година) постао Санта, „икона“ предпразничког лудила избезумљеног, кокаколизованог потрошачког друштва Запада.

[1] Лазар Мирковић, Хеортологија или историјски развитак и богослужење празника православне источне цркве, Београд, 1961, стр. 82.

[2] Бојан Миљковић, Немањићи и Свети Никола у Барију, Зборник радова византолошког института XLIV Београд, 2007, 275—294.

[3] Весна Марјановић, Маске, маскирање и ритуали у Србији, Етнографски музеј-Београд, 2008.

[4] Чика Јова Змај, Српској деци, 1901; http://bronzic.com/dedamraz/da-li-je-bozic-bata-decak-ili-deda/

[5] https://www.coca-colacompany.com/company/history/five-things-you-never-knew-about-santa-claus-and-coca-cola