Ото Дубислав Пирх о књазу Милошу Обреновићу

Ото Дубислав Пирх (нем. Отто Фердинанд Дубислав вон Пирцх) (Бајројт нем. Баиреутх, 1. мај 1799 — Бреслава, 20. јун 1832), капетан у пруској војсци. Пошто није добио дозволу за учешће у Руско-турском рату (1828/29), тражио је дозволу за осмомесечно одсуство, које је употребио за путовања. Као резултат су настали путописи. „Путовање по Србији у години 1829“, које је самостално објавио. У Србију је допутовао заинтригиран српским народним песмама и са великом жељом да је упозна. У својој књизи је описао Србију на почетку њеног ослобађања и током прве владе Милоша Обреновића. Први превод на српски језик изашао је 1899. године у преводу Драгише Т. Мијушковића. У наставку прочитајте део путописа где Пирх описује књаза Милоша Обреновића.

Живот је књажев врло уређен. У лето устаје пред зору, у зиму око 6 сати и одмах затим излази из своје собе у двориште. Ту већ стоји његова околина, очекујући његов поздрав. Тада отпочиње обичан разговор, по правилу, у најбољем расположењу, и у почетку не о озбиљним стварима. Оне долазе тек постепено на ред, док се не отпочну прави послови. Господа из канцеларије, уколико нису заузети, иду у канцеларију да почну писмене послове.

Књаз не зна ни читати ни писати, али опет зато он управља свима пословима, и тако влада језиком, при диктирању или наређивању појединих састава, да често изазива чуђење околине. Осим српског разуме потпуно турски, али не говори никад. Свако писмо које дође прочита му се; он решава о томе, и одговоре, као и писмене заповести и упутства кнезовима, наређује он сам. Концепти му се читају, он мења или бира друге изразе или их одобрава; важне ствари читају му се и у препису. Затим удара печат и потписује у његово име један од секретара. Сваки секретар има право да отвара писма која дођу и да ставља потпис и печат књажев. О свима долазећим и одлазећим стварима води се дневник, који може прегледати и контролисати сваки од секретара, те је тако контрола међусобна. Спољни послови, којима рукује Давидовић, потпуно су одвојени од осталих. Други секретари немају одређену струку. Ко се деси, тај и ради. Тако исто, нема одређених часова за реферисање књазу, послови се отправљају у свако доба, секретари су ту целог дана, једу са књазом и станују у конаку. Тек у последње време Давидовић је добио мало независнији положај.

Шест сати увече време је кад наступа мир. Само у неодложним случајевима свршавају се и после тога послови са књазом. У то доба књаз седа да игра карата; улог је мали, а игра таква да не захтева пажње; за то време читају му се новине. Држе Петерсбургер Зеитунг, Аугсбургер аллгемеине Зеитунг, Остерр. Беобацхтер и Цонститутионнел; све новине стижу доста брзо. Ми смо 15. октобра у Пожаревцу имали Аллгемеине Зеитунг од 3. октобра а Цонститутионнел од 1. октобра. Око 8 сати вечера се, око 9 сати леже се, а лети и раније.
Књаз је готово цео дан ван собе, па и зими, његово снажно тело чини да лако подноси свако време, а његова живост не да му да се дуго бави по собама. Све зграде за становање тако су удешене да се и у најтоплије доба може изаћи напоље и у хладовину не остављајући кућу.

Књаз се сматра за изврсног коњаника и стрелца, у последњем рату гонио је једног од старешина непријатељских и сам га је из пиштоља оборио с коња. У џилит игри дуго је времена надмашивао остале. Глас му се чује кад говори на другој страни конака, а његова околина тврди да би се његов убојни поклич могао чути на великом одстојању и у најжешћој ватри.

У конаку, према великој канцеларији, стоји стража. То су један подофицир и дванаест људи, у сељачком оделу, а стражу чува један на самом месту, двојица пред станом књажевим, а један пред барутаном; смењивање страже бива врло лепо, а оружјем рукују штавише врло тачно. Пушке су већином из времена Карађорђа. Већином аустријске, тзв. Цоммисгеwехре.

Замолих те ми показаше књажеву коњушарницу. Књаз има лепих арапских атова, но већина коња домаћег је соја, расе више јаке но лепе, али лаке главе и правих крстина. Коњушар је један Турчин…

Извор:
А КЊИГЕ