СЛАВКА

Ходала је улицом, дозивала и тражила своје кћерке Снежану и Гордану и мужа Радивоја у нади да ће јој се одазвати, да су живи, да можда и они њу траже… Нико се Славки тај дан није одазвао

Пише: Александар ЋИРКОВИЋ

Магла изнад хладне и мутне Дрине невољно се разилазила. Врх Немића, планине смјештене на другој обали ријеке, умивен јутарњим сунчевим зрацима, стидљиво је посматрао овај призор. Мир идиличног зимског јутра нарушавало је шкрипање мразом залеђене траве под ногама Славке Матић. За њу је овако рано јутрење била устаљена навика, али и обавеза. Док је цијели Бјеловац спавао спокојним сном она би нахранила стоку, одложила ватру и умјесила хљеб који би њена млађа кћерка Гордана касније испекла. Овог јутра чудан неспокој и језа су обузели њено тијело, али је то ова храбра и вриједна жена стресла са себе, приписијући нелагоду необично хладном времену и ружном сну који је уснила претходне ноћи. Ништа необично… Стрепња и страх који су се увукли у народ, ових ратних дана, овладали су људском душом. Поред обавеза које је имала у свом домаћинству, Славка је неколико претходних мјесеци бринула и о војницима у свом селу. Била је куварица у мензи смјештеној у школи. Кад би спремила доручак за војнике помогла би Јовану, младићу тек стасалом за војску, да заједно натоваре тешке војничке мањерке на стару рагу. Испраћајући га, брижним гласом му је свако јутро говорила:

„Чувај се, сине! Отвори десеторо очију горе близу шуме.“ Бринула је за Јована, скоро као и његова мајка коју су муслимани из Залужја убили у засједи код ‘стјене’, док се враћала кући у село из Братунца. Бришући мокре руке о хаљину, крену да закључа врата од кухиње али се предомисли и уђе унутра.

– Ма, скуваћу овдје кафу за Радивоја па ћу понијети кући – помисли у себи. Док је чекала да вода проври, обузета благом и умилном топлотом која се ширила по просторији, несвјесно утону у сан.

– Диван љетни дан красили су сватови испред њене куће док се она приближавала капији, преко које је био разапет окићени вијенац најљепшег пољског цвијећа чији се мирис ширио по цијелом дворишту. Испред улазних врата стајала је њена кћерка Снежана у бијелој вјенчаници, најљепшој коју је икада видјела. Срећна као свака мајка, рашири руке и крену ка кћерци али је пуцањ трже. Окрену се и угледа Јову обученог у народну ношњу, како из танџаре нишани јабуку високо подигнуту на штап привезан за капију. Један, други, трећи пуцањ, а онда непрекидни рафал пробуди Славку. Устаде са столице и крену ка вратима. Рафали који су и даље одјекивали чинили су је потпуно дезоријентисаном и збуњеном.

– Шта је ово? Зар још сањам? – помисли она.Оштар рафал просу малтер са зида по поду, а стакло са прозора се сасу у стотине комадића испред њених ногу отријезнивши је из бунила у трену.

Напад! – изговори наглас.

Устукну корак-два назад, а онда се сјети да је у кући оставила мужа и двије кћерке. Истрча напоље и преко улице, па каналом крену ка својој кући док су меци фијаукали на све стране а вриска из околних кућа постајала све језивија. Мијешали су се повици: „Ћетници, све ћемо вас поклати! Предајте се! Хватај живе!“ са вриском и јаукањем дјеце и мајки који су се дозивали. Пакао око ње постајао је све страшнији. На пола пута до куће заустави је комшија Горан, не дозвољавајући јој да иде даље.

– Доле су муслимани. Тамо нема нико наш. Побјегли су ка Дрини и Србији. И твоји су доле отишли. Бјежи доле! – рече он Славки и погурен настави трчати према школи држећи у руци паповку. На трен јој се озари лице.

– Добро је – помисли – успјели су побјећи. Окрену се и преко њиве потрча ка Дрини. Некако је стигла до обале, неокрзнута силним куршумима који су фијукали око ње на све стране риљајући залеђену земљу натапајући је невином сељачком крвљу.Ускочи у чамац, развеза уже којим је био привезан за тополу и отисну се низ Дрину. Пловила је згурена и непомична неколико стотина метара низводно, а онда рукама поче веслати ка Србији. На другој страни је дочекаше комшије из Врхпоља који су беспомоћно посматрали страшне злочине и слушали језиве вапаје за помоћ од којих се ледила крв у жилама. Неко од њих је поведе ка магистрали на коју су већ почела пристизати возила хитне помоћи из Љубовије. Славка за то није марила много. Ходала је улицом, дозивала и тражила своје кћерке Снежану и Гордану и мужа Радивоја у нади да ће јој се одазвати, да су живи, да можда и они њу траже… Нико се Славки тај дан није одазвао.

Кћерке Гордану и Снежану су српски војници пронашли након пар дана на кућном прагу. Кренуле су да помогну рањеном оцу у дворишту гдје су се муслимански злочинци иживљавали над немоћним човјеком. Нашли су их заједно на степеништу улазних врата како непомично леже окренуте једна према другој као да и тако мртве покушавају једна другу заштитити. Судбина, или шта већ, хтјела је да Славка преживи масакр тог дана.

Након три године рат је стао. Попаљено и разрушено село се полако обнављало. Живот је текао даље. Никад прежаљене Бјеловчане њихови потомци су оживљавали кроз имена дјеце која су се рађала сваке нове године. Јауке, бол и сузе вријеме је лијечило на једини могући начин. Радост, срећа и пјесма поново су красили лица, душе и срца потомака бјеловачких мученика.Тако ће бити и данас. Милан, син Јованов се жени.

Славка је јутрос, као и увијек, устала рано. Додуше, пар сати превртања по кревету се не може назвати сном. Стоку више не држи. Стара је и сама те о себи једва брине, камоли још да мучи јадне животиње. Доста јој је њене муке. Хљеб тек понекад замјеси, али и то све ријеђе. Све је то за њу болно сјећање које би радо заборавила да може, али како? Ђе би јој душа, грешној?! Изашла је напоље и кренула стазом ка Дрини. Јутарња роса овај пут није шкрипутала као ономад мраз под њеним ногама. У руци је држала мали ашов.

Ноћас, након много година уснила је своју Снежану. Стајала је на кућном прагу, на мјесту гдје су је нашли заједно са сестром, али овај пут није била у вјенчаници, већ у дугачкој црвеној хаљини која је лепршала на благом повјетарцу. Поред ових детаља запамтила је и сваку ријеч из тог сна. – Мајко, немој да тугујеш. Ми смо сада добро. Молим те, престани плакати за нама. Гуше нас твоје сузе, мајко. Него, отиђи данас до нашег старог амбара. Испод прозора, у малој кутији, наћи ћеш поклон што сам ти оставила. И поздрави ми Јову – говорила је Снежана мајци.

Тај сан је био тако жив да је Славка након много година поново осјећала страшан немир и неспокој. Стари амбар је одавно порушен и на његовом мјесту већ годинама расте трава, али је Славка тачно знала гдје је био и гдје се налазио прозор на њему. Тек што је неколико пута заровила ашовом у земљу, туп ударац у лим је изненади. Клекну на кољена, спусти ашов у страну и рукама поче разгртати земљу. Пред њеним очима поче извирати добро позната метална кутија, коју је купила својој Снежани код џиџара испред братуначке цркве за Макивије. Дрхтавим рукама скину поклопац и унутра угледа неколико старих фотографија својих кћерки, а на једној међу њима Снежану са Јовом загрљене. Све ове године, чувала је своју дјецу само у сјећањима која су лагано блиједила и као јутарња дринска магла скривале успомене на њих, стварајући тако још већу бол. Плакала је и непрекидно љубила слике. Након много година као да је поново са својом дјецом. Као да су ту поред ње. Напокон, сазнала је да се њена Снежана загледала у Јову…и Јово у њу.

Сједила је тог дана дуго поред Дрине са својим кћеркама. Имала је много тога да им каже што није стигла свих ових година. Исписала је у сваком дијелу своје душе роман за њих. Причала је Славка, док су је кћерке посматрале не проговарајући ни ријеч…

Након ко зна колико сати, као да се прену из сна, устаде, спакова у кутију ствари које је пронашла, умота је у свој прслук и крену кући.Како се приближавала насељу, музика и сирене аутомобила биле су све бучније. Сјети се да је данас Миланова свадба. Брзо уђе у кућу, распреми са себе прашњаво одијело, истушира се, обуче бијелу кошуљу и тамно плаву сукњу, очешља се, чак и прсну на себе парфем који је добила од својих сестрића и крену код Јована да заједно дочекају сватове његовог сина.

У Бјеловцу, а и цијелом Братунцу, Славку су сви познавали. Знали су за њену трагедију и због тога су сви показивали изузетно поштовање и љубав према тој жени. Тако је било и на овој свадби. Њен долазак за домаћине је била велика част и сви су се са њом поздравили као да је најважнији гост на цијелом овом весељу. Весела сватовска колона полако је пристизала испред Јованове куће.

Из најокићенијег аутомобила, на челу колоне, изађе Миланова невјеста, прелијепа дјевојка са дугом црном косом која је благо падала преко рамена и бујних груди. Сви сватови, чак и они најзаједљивији који сваком нађу ману, посматрали су ову љепотицу широм отворених очију.

Само је Славка стајала скамењена и блиједа као крпа.

– Шта је ово данас? Шта се дешава? Ко се ово игра са мном? – пролазиле су јој мисли кроз главу као муње. Оно што је Славку пренеразило није била љепота ове дјевојке, већ њена вјенчаница. Иста она вјенчаница коју је уснила прије скоро тридесет година на својој Снежани.

Из тог магновења прену је, као удар грома, пуцањ. Јован је испалио још неколико хитаца како и доликује домаћину који жени сина.

Сада се, умјесто рафала који су прије тридесетак година одјекивали селом, разлијегала пјесма.

Данас је, иако ни самим мјештанима није било јасно зашто и због чега, Славка поново била весела. Као да је живот за њу наставио да тече, тамо гдје је стао прије скоро тридесет година. Трајало је свадбено весеље до касних вечерњих сати и Славка је то све пропратила необичном радошћу.

Када је у неком тренутку устала да крене кући, домаћин Јован приђе Славки, загрли је и пољуби као што дијете пољуби своју мајку. Придржавајући је испод руке, крену заједно са њом низ друм да је испрати до куће. Захваљивао се Јован Славки на свему за протекле године. Причао је непрекидно, причао, причао… Наједном, Славка застаде, окрену се ка Јовану, из торбице извади и пружи му фотографију стару скоро три деценије. Јован, гледајући под благом свјетлошћу уличне свјетиљке у парче пожутјелог папира, заусти да нешто каже, застаде, обори главу и заплака…

– `Ајде сине, не плачи…није томе вакат. Доста смо плакали.

– Тетка Славка, одакле вам ова слика?

Славка слегну раменима, помилова га својим старачким рукама по образима, истовремено му бришући сузе, заусти да нешто каже али јој се из груди оте само тежак уздах. Погледа још једном ка Јовану, окрену се и оде…

Како да му каже: „Послала ти Снежана.“

Извор:
СРПСКА РАМОНДА